| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд у Београду | Датум: 20.11.2001 | Број: Рев.172/01 |
| Абстракт: | |||
У овој парници тужилац тражи да му тужени накнади износ користи којим се тужени обогатио његовим радом уложеним у имовину туженог.Чињенично стање, како га је узео утврђеним првостепени суд. а прихватио и другостепени суд, јесте слиједеће: тужилац је од 1980. године, па до 1989. године, када је отишао на одслужење војног рока, а иза тога у Војску Републике Српске, живио са туженим који му је стриц, и за ово вријеме је похађао школу и истовремено „обављао ситније послове“ на имању туженог. За ово вријеме тужилац се хранио, одијевао и повремено становао у кући туженог. Тужилац није учествовао у изградњи било каквих грађевинских објеката у корист туженог. Између странака није постигнут споразум о раду уз накнаду. На основу оваквог чињеничног стања, а имајући у виду родбинске односе између странака. нижестепени судови су закључили да тужиоцу не припада накнада из најамног односа, нити по основу - стицање без основа, да је он за свој рад на имању туженог добио адекватну накнаду у бесплатној исхрани, одијевању, помоћи у школовању и другој помоћи од стране туженог и да овакав његов рад није довео до увећања имовине туженог, те да је тиме искључен његов репарациони захтјев по било коме правном основу, поготово што је тужилац, с обзиром на његове родбинске односе са туженим у околностима конкретног случаја извршавао моралне дужности за које му у смислу члана 213. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО) не припада накнада за такав рад, па су судили тако што су одбили тужбени захтјев.Ово су у битном разлози нижестепених пресуда.Пресуде нижестепених судова није могуће са сигурношћу испитати у погледу правилности и законитости њених одлука.Према чињеничном стању, утврђеном у нижестепеним пресудама, како га приказују обје стране, међу њима није склопљена ни изричито ни иначе погодба о раду за плату, па тужилац не може из најамног односа потраживати накнаду за рад у кући и на имању туженог. како то исправно узимају нижестепени судови. Тужилац има право. у складу са одредбом из члана 210. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО), на накнаду оног износа за који се тужени неосновано обогатио његовим радом.У конкретном спору одлучно је било утврдити не само вриједност тужиочевог рада у кући и на имању туженог и вриједност користи коју је он добијао. него и утврдити да ли је и у чему имовина туженог увећана односно ако увећања нема, да ли је и у чему имовина туженог очувана - шта је то што би тужени изгубио да је изостао тужиочев рад. Чињеница да је тужилац радио у кући и на имању туженог и да је постојао вишак вриједности тужиочевог рада у односу на користи које је он тиме добијао у виду исхране. одијевања и друге сличне користи. сама за себе, не може да оправда тужиочев правни захтјев из стицања без основа. Могућност постављања оваквог материјалног захтјева постојала би само под претпоставком да је вишак вриједности тужиочевог рада користио туженом у једном од ова два изнијета правца. Сама чињеница да су странке у родбинском односу не искључују могућност постављања захтјева према туженом под претпоставком да се тужени тужиочевим радом обогатио, али то обогаћење треба ла постоји и треба да се у поступку утврди. У конкретном случају, наиме, тужилац. није. по оцјени Врховног суда, извршавао према туженом неку моралну дужност која је на њему лежала као последица неког моралног правила, поготову ако је опстојана тврдња тужиоца, коју нижестепени судови нису узели у обзир, да је све послове Ð кући и на имању туженог обављао у очекивању да ће Ð. тужени. јер да је тако обећао, пренијети у својину одређене непокретности. а показало се да го обећање није испуњено. Зато није било мјеста одбијању тужбеног захтјева позивом на одредбу из члана 213. ЗОО.Према томе, за рјешење ствари је било потребно узети у обзир однос у цјелини и испитати односе странака не само у правцу увећања, него и у правцу одржавања имовине туженог. За разјашњење овог питања у ствари у цјелини, било је потребно утврдити под каквим све околностима је тужени прихватио тужиоца у своју кућу и да ли му је обећао пренијети у својину дио своје имовине. те услијед чега је дошло до прекида односа међу странкама. затим утврдити колики је био посјед туженог, колики је био обим послова на његовом имању, ко је све те послове и у ком обиму обављао и да ли је тужени, да није било тужиочевог рада, морао ангажовати туђу радну снагу. Док се у овом правцу стање ствари не рашчисти, не може се са сигурношћу судити да ли је законита изрека другостепене и првостепене пресуде. Нижестепени судови нису овако посматрали ствар и нижестепене пресуде не садрже потребно образложење из којега би се могло видјети да тужиоцу не припада право да у односу на туженог истиче правни захтјев из стицања без основа предвиђен одредбом члана 210. ЗОО. Недостатак нижестепених пресуда у овом правцу представља битну повреду одредаба парничног поступка означену у члану 354. став 2. тачка 13. Закона о парничном поступку (даље: ЗПП), на коју ревизија основано указује и која представља довољан разлог да се обје нижестепене пресуде укину и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење (члан 394. став 1. ЗПП).У поновљеном поступку првостепени суд ће отклонити недостатке на које је указао овај суд, те након тога према коначном резултату расправе, донијети одговарајућу одлуку.