| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 10.10.2013 | Број: Уж-737/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирка Шушњара и Давора Јајића, обојице из Чонопље, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2013. године, донео је
Усваја се уставна жалба Мирка Шушњара и Давора Јајића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 6988/10 од 1. децембра 201 0. године повређено право подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
1. Мирко Шушњар и Давор Јајић, обојица из Чонопље, преко пуномоћника Синише Адамовића, адвоката из Новог Сада, су Уставном суду поднели уставне жалбе против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 6988/10 од 1. децембра 2010. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије. По изјављеним уставним жалбама формирани су предмети Уж-737/2011 и Уж-721/2011. Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42. ст. 3. и 4. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), спојио поступке по уставним жалбама у наведеним предметима, ради заједничког одлучивања, тако што је предмет Уж-721/2011 припојен предмету Уж-737/2011.
У уставним жалб ама се, између осталог, наводи: да је пресудом Првог о сновног суда у Београду П. 2808/10 од 31. марта 20 10. године, између осталог, одбијен као неоснован тужбени захтев подносилаца за исплату трошкова превоза од места пребивалишта до места рада, за период од 1. новембра 2004. године до 31. децембра 2006. године, односно за период од 1. октобра 2003. године до 31. децембра 2004. године; да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6988/10 од 1. децембра 2010. године одбијена жалба подноси лаца, те је наведена првостепена пресуда у том делу потврђена; да су подносиоци, као овлашћена службена лица Полицијске управе у Суботици, у спорном периоду били радно ангажовани у Суботици, док им је пребивалиште било у Чонопљи, због чега су били принуђени да приликом одласка на посао користе превоз; да су други припадници МУП РС, пред судовима у Републици Србији правноснажно остваривали право на накнаду трошкова превоза, чиме је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права пред судовима; да је доношењем овакве одлуке подносиоцима повређено и право на правичну накнаду за рад, с обзиром на то да накнада трошкова превоза представља накнад у која се запосленом исплаћује у вези са радом , као и због чињенице да је одлуком Директора полиције одређено да се од 1. јануара 2007. године свим припадницима МУП РС који живе ван места рада, путни трошкови евидентирају на основу потврде о пребивалишту, према цени коштања возне карте код ауто-превозника, без утврђивања стварних трошкова превоза на којима инсистира Апелациони суд у Београду; да су подноси оци на овакав начин дискримини сани у односу на друг е полицијск е службени ке којима је право на накнаду трошкова превоза признато пред другим судовима исте надлежности у Републици Србији .
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену другостепену пресуд у и одреди да Апелациони суд у Београду понови у целости поступак по жалби подноси лаца и донесе на Уставу и закону засновану правилну одлуку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуд у и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом првим и другим изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П. 2808/10 од 31. марта 20 10. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужилаца Мирка Шушњара и Давора Јајића, овде подносилаца уставне жалбе , као и тужилаца В.В, С.Ш. и М.А. којим а су тражили да им тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Суботица исплати увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, те накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, и то тужиоцу Мирку Шушњару за период од 1. новембра 2004. године до 31. децембра 2006. године, а осталим тужиоцима за период од 1. октобра 2003. године до 31. децембра 2006. године; ставом трећим изреке ове пресуде одбијени су као неоснован и тужбени захтев и тужи лаца Мирка Шушњара и Давора Јајића, којима су тражи ли да им тужена исплати трошкове превоза од места пребивалишта до места рада и назад, тужиоцу Мирку Шушњару за период од 1. новембра 2004. године до 31. децембра 2006. године, а тужиоцу Давору Јајићу за период од 1. октобра 2003. године до 31. децембра 2004. године. У образложењу првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да према пруженим доказима, тужиоци Мирко Шушњар и Давор Јајић имају пребивалиште у Чонопљи, а да су запослени у Полицијској управи Суботица; да су из тог разлога принуђени да путују на релацији Чонопља-Сомбор-Суботица и назад; да тужиоци, међутим, нису пружили ниједан доказ на околност стварних трошкова превоза на поменутој релацији, као и на околност висине трошкова за утужени период; да су висину својих потраживања одредили према индивидуалној цени, а не према висини цене месечне претплатне карте, и то према ценама из 2008. године, односно из фебруара 2009. године, по званичном ценовнику аутотранспортног предузећа "Север транс" из Суботице, док се њихова потраживања односе на период од октобра 2004. године до децембра 2006. године.
Одлучујући о жалби тужилаца, Апелациони суд у Београду је ставом првим изреке оспорене пресуде Гж1. 6988/10 од 1. децембра 201 0. године, поред осталог, одбио жалбу тужи лаца Мирка Шушњара и Давора Јајића и првостепену пресуду потврдио у делу који се односи на накнаду трошков а превоза. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право; да је на тужиоцима био терет чињеничне тврдње да докажу да су имали стварне трошкове по основу доласка на рад од места становања и обратно; да тужиоци то нису учинили, те да независно од чињенице да им је место становања у Чонопљи, а место рада у Суботици, немају право на накнаду трошкова превоза; да сврха накнаде ових трошкова јесте да се запосленом покрију трошкови које је он стварно имао ради доласка на рад од места становања и обратно; да с тим у вези, није довољно да је запослени у периоду из којег потичу потраживања имао различито место становања од места рада, већ је на запосленом да докаже да је трошкове из тог основа заиста имао, што ови тужиоци нису учинили.
Уставни суд је извршио увид у пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 2010. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 55/10 од 19. фебруара 2010. године и пресуду Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 201/09 од 21. августа 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Крагујевцу П. 415/07 од 9. априла 2009. године.
У образложењу пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 2010. године се , између осталог, наводи: да су тужиоци З.Н, Б.З, Б.А. и Д.М, радници МУП-а РС, Полицијске управе у Новом Саду, да свакодневно користе међуградски и градски превоз за долазак на рад и одлазак са рада, те да им тужена накнаду трошкова превоза није исплаћивала; да је одредбом члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, као и одредбом члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, прописано да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају; да је чињеничним стањем несумњиво уврђено да су тужиоци користили градски и међуградски превоз, с обзиром на удаљеност од места становања до места рада, из ког разлога је било места примени наведених уредби, односно усвајању тужбеног захтева тужилаца; да у току поступка није доказано да тужиоци у означеном периоду нису користили превоз, јер тужена није за то доставила доказе, а терет доказивања ове чињенице био је на њеној страни.
У образложењу пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 201/09 од 21. августа 2009. године се, поред осталог, нав оди: да је у утуженом периоду пребивалиште тужиоца Б.К. било у Крагујевцу, док је посао обављао у Полицијској станици Кнић; да је за долазак на рад и одлазак са рада тужилац имао редовне и стварне издатке на име превоза, у висини цене коштања аутобуске карте у данима у којима је радио, и то за период од 13. априла 2004. године до 13. априла 2007. године; да су жалбени наводи тужене, који се односе на тврђење да тужилац није доставио суду ниједан доказ у погледу стварно претрпљене штете и њене висине, неосновани, с обзиром на то да тужена, као послодавац, не може условљавати исплату накнаде трошкова превоза запосленом, па ни тужиоцу, стављањем на увид искоришћених путних карата за превоз возилима јавног превоза, јер је ова обавеза прописана одредбама члана 51. Закона о радним односима у државним органима, члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима, члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника и члана 41. став 1. Општег колективног уговора; да из наведених одредби произлази да запослени има право на накнаду трошкова превоза насталих у функцији извршења послова и да они имају карактер пословних расхода, те да је у ситуацији у којој тужена није обезбедила тужиоцу остваривање овог права ирелевантно да ли је тужилац приложио путничке карте као доказ о стварно претрпљеном издатку, односно о његовој висини.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позива ју, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама Устава, на чије се повреде уставним жалбама указује је утврђено: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.).
Законом о полицији („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 и 83/05) је било прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено (члан 169.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано: да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, те да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је важила до 29. септембра 2007. године, било је прописано: да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском односно међуградском саобраћају (члан 15.).
5. Оцењујући најпре наводе подносилаца у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Новом Саду и Окружни суд у Крагујевцу, као судови последње инстанце, у погледу истог правног питања донели различит е пресуд е, у односу на оспорену пресуду Апелационог суд а у Београду Гж 1. 6988/10 од 1. децембра 201 0. године, износећи јединствену правну оцену да полицијски службеници, запослени у Министарству унутрашњих послова Републике Србије, који живе ван места рада, нису у обавези да посебно доказују да су трошкове за долазак на рад и одлазак са рада заиста имали, већ да удаљеност од места становања до места рада ствара претпоставку о настанку ових трошкова и обавези тужене да их према важећим материјалноправним прописима надокнади.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Сантос Пинто против Португалије, од 20. маја 2008. године и Беиан против Румуније, од 6. децембра 2007. године) , те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подноси лаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 3 6. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ) и одлучио као у првом делу изреке.
Пресуду Општинског суда у Новом Саду П1. 536/08 од 16. децембра 2008. године, која је такође приложена уз уставну жалбу, Суд није посебно ценио, јер се не може са сигурношћу утврдити да ли је ова пресуда правноснажна, односно да ли је била предмет преиспитивања у жалбеном поступку, пред надлежним другостепеним судом.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правичну накнаду за рад, Уставни суд је констатовао да се оспорена пресуд а заснива на ставу да полицијски службеник има право на накнаду трошкова превоза само у ситуацији када су ти трошкови стварно постојали. С тим у вези, у ситуацији у којој тужи оци ни су достави ли доказе на околност да су трошкове превоза стварно има ли, правни основ за усвајање тужбеног захтева није постојао.
Полазећи од наведених одредаба Закона о радним односима у државним органима и Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, Уставни суд је оценио да су овакав став и оцена редовн ог суда засновани на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног права, те је утврдио да не постоји повреда права подноси лаца на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. Овакав правни ст ав Уставни суд је већ заузео у одлукама Уж-1296/2011 од 28. јуна 2012. године и Уж-4206/2010 од 20. јуна 2013. године.
Узимајући у обзир напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у другом делу изреке .
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић