| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 01.12.2002 | Број: Рев.2345/99 |
| Абстракт: | |||
Према члану 131. Закона о облигационим односима, уговор се не може раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе.
Нижестепени судови су оценили да се ради о императивној норми.
Међутим, ова норма нема такав карактер.
Раскид уговора је, као и његово закључење, ствар слободе уговарања.
Зато странке слободно могу уговорити и РАЗЛОГе због којих могу раскинути уговор.
Оне су то у овом случају и учиниле.
Да то нису учиниле, онда би се одредба члана 131. Закона о облигационим односима могла применити.
Али, пошто су странке одредиле РАЗЛОГ за раскид уговора, онда се има применити та одредба из купопродајног уговора, а не одредба закона.
Поменута одредба Закона о облигационим односима има диспозитивни карактер, па се стога може применити само у одсуству уговорне клаузуле која питање раскида уговора регулише на други начин.
Како у овом случају та уговорна клаузула постоји, онда не постоје услови за примену члана 131. Закона о облигационим односима.