| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 26.09.2013 | Број: Уж-3023/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико већ е, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Папића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2013. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Драгана Папића и утврђује да је у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду П. 8405/12 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
1. Драган Папић из Београда је 25. јуна 2010. године, преко пуномоћника Бранислава Томашевића, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против против решења Врховног касационог суда Рев. 2120/10 и Гзз1. 253/10 од 8. априла 2010. године, због повреде права на правично суђење и повреде права на суђење у разумном року, зајемчених одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду П. 9899/2006, а сада се води пред Првим основним судом у Београду под бројем П. 8405/12.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на правично суђење јер оспорено решење не садржи разлоге, а ни оцену ревизијских навода ни навода захтева за заштиту законитости које се односе на апсолутно битне повреде одредби парничног поступка и погрешну примену материјалног права, којима су захваћене пресуда Првог општинског суда у Београду П. 7939/98 од 25. новембра 2004. године, у првом и другом ставу изреке, пресуда Окружног суда у Београду Гж. 15103/05 од 11. октобра 2006. године, решење Првог општинског суда у Београду П. 9899/06 од 28. марта 2007. године и решење Окружног суда у Београду Гж. 8937/07 од 15. октобра 2008. године. Наиме, по мишљењу подносиоца, а у односу на први став изреке оспореног решења, остало је спорно међу странкама да ли је тужена без одобрења надлежног органа извршила заузеће дела тавана и тиме повећала површину своје собе са 12м2 на 21м2. Подносилац истиче и да му је повређено право на суђење у разумном року јер, поступак који је започет подношењем његове тужбе 1998. године, још увек по противтужби није окончан. Предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорену одлуку. Подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08 и 76/11), захтевао од Првог основног суда у Београду достављање списа предмета П. 8405/12 (раније П. П. 9899/2006 Првог општинског суда у Београду) и након извршеног увида у списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је, у својству тужиоца, поднео тужбу 15 . децембра 1998. године Првом општинском суду у Београду (у даљем тексту: Општински суд), против тужене Н.Р, ради чинидбе, односно да тужена тужиоцу омогући коришћење заједничког тавана на тај начин што ће уклонити улазна врата, уз рушење свих изведених радова у заједничком таванском простору зграде и радова којим је проширена постојећа соба тужене површине 12,19м2 на тавану дворишне зграде у Палмотићевој број 6. у Београду. Предмет је пред Општинским судом заведен под бројем П. 7939/98. Овој парници је 29. маја 2002. године спојена парница П. 2484/01 која се водила пред истим судом, али по противтужби тужене-противтужиље Н.Р. против туженог-противтужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и тужених Д.Т-Р, М.Р. и Н.И, ради утврђења да је као савестан и законит држалац стекла право својине на неукњижени део стана на мансарди дворишне зграде у ул. Палмотићева број 6. у Београду, који са собом површине 12,19 м2 чини једну грађевинску целину.
До доношења прве првостепене пресуде од 25. новембра 2004. године, Општински суд је заказао 16 рочишта за главну расправу, од којих је девет рочишта одржано. Општински суд је на одржаним рочиштима одредио и спровео вештачење од стране судског вештака грађевинске струке, вештак се изјаснио на примедбе странака, прибављени су извештаји из Службе за катастар непокретности, као и тражени докази, те саслушани тужилац-противтужени, овде подносилац уставне жалбе, и тужена - противтужиља у својству парничне странке. Преосталих седам рочишта није одржано углавном због неуредне доставе позива за тужене, осим једном због спречености поступајућег судије и једном због достављања поднеска тужиоца - противтуженог непосредно на рочишту.
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 7939/98 од 25. новембра 2004. године одбијен је као неоснован приговор апсолутне ненадлежности суда за поступање по противтужбеном захтеву, одбијен је тужбени захтев тужиоца као неоснован и одбачена противтужба тужене-противтужиље, те тужилац-противтужени и тужена-противтужиља обвезани да сносе своје трошкове поступка. Против наведене пресуде изјавили су жалбе тужилац-противтужени против првог, другог и четвртог става изреке пресуде (са допуном жалбе) и тужена-противтужиља против трећег и четвртог става изреке пресуде.
Окружни суд у Београду је пресудом Гж. 15103/05 од 11. октобра 2006. године, у првом ставу изреке, одбио као неосновану жалбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 7939/98 од 25. новембра 2004. године у првом и другом ставу изреке. Другим ставом наведене другостепене пресуде укинута је ожалбена првостпена пресуда у трећем и четвртом ставу изреке, и у укинутом делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном првостепеном поступку, настављено је расправљање о противтужбеном захтеву и предмет је заведен под новим бројем П. 9899/06.
Тужилац-противтужени, овде подносилац уставне жалбе је 12. децембра 2006. године поднео предлог за понављање правноснажно окончаног поступка пресудом Првог општинског суда у Београду П. 7939/98 од 25. новембра 2004. године, у првом и другом ставу изреке. Такође, Републичком јавном тужиоцу је поднет предлог за подизање захтева за заштиту законитости против наведене правноснажне првостепене пресуде и пресуде Окружног суда у Београду Гж. 15103/05 од 11. октобра 2006. године, па су списи предмета уступљени РЈТ, које је 10. јануара 2007. године вратило списе првостепеном суду уз обавештење да захтев за заштиту законитости није подигнут. Подносилац уставне жалбе је Врховном суду Србије поднео захтев за заштиту законитости 12. фебруара 2007. године.
Након три неодржана рочишта (једном због спречености поступајућег судије и два пута због неуредне достава позива за тужене), Општински суд је 28. марта 2007. године одржао рочиште за понављање поступка и донео решење П. 9899/06 од 28. марта 2007. године којим се одбија предлог тужиоца-противтуженог за понављање поступка правноснажно завршеног у ставу првом и другом изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П. 7939/98 од 25. новембра 2004. године. Одлучујући о жалби тужиоца-противтуженог, Окружни суд у Београду је решењем Гж. 8937/07 од 15. октобра 2008. године одбио његову жалбу као неосновану и потврдио првостепено решење. Против наведеног другостепеног решења тужлац-противтужени је изјавио ревизију 30. септембра 2009. године.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 2120/10 и Гзз1. 253/10 од 8. априла 2010. године, у првом ставу изреке, одбачен је као недозвољен захтев за заштиту законитости тужиоца-противтуженог изјављен против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 15103/05 од 11. октобра 2006. године у ставу првом изреке и против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 7939/98 од 25. новембра 2004. године у првом и другом ставу изреке, а у другом ставу изреке оспореног решења одбијена је као неоснована његова ревизија изјављена против решења Окружног суда у Београду Гж. 8937/07 од 15. октобра 2008. године. У образложењу оспореног решења је, у делу који се односи на одбацивање захтева за заштиту законитости, између осталог, наведено да овај ванредни правни лек није дозвољен, јер није изјављен због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП, већ због других битних повреда одредаба парничног поступка. Ревизијски суд налази да нису од утицаја на другачију одлуку наводи подносиоца да су нижестепене пресуде засноване на недозвољеним располагањима странака, јер дато образложење, не представља недозвољено располагање странака у смислу одредбе члана 3. став 3. ЗПП. Ово решење достављено је подносиоцу уставне жалбе 27. маја 2010. године. Поступак је, након успостављања нове мреже судова, настављен у 2010. години пред Првим основним судом у Београду под бројем П. 72702/2010.
Тужиља је 2. септембра 2010. године ургирала за заказивање рочишта, а првотужени се у поднеску од 15. септембра 2010. године противио њеном предлогу наводећи да је поднео уставну жалбу, за коју сматра да представља претходно питање у овој правној ставари. Након два заказана, али неодржана рочишта јер није било уредне доставе за трећетуженог и четвртотуженог (чије адресе је суд више пута тражио од Уреда за регистар становништва), на предлог првотуженог, овде пдоносиоца уставне жалбе, решењем Првог основног суда у Београду П. 72702/2010 од 29. септембра 2011. године парнични поступак је прекинут до окончања поступак по уставној жалби овде подносиоца Уж- 3023/2010.
Тужиља је поднеском од 2. априла 2012. године обавестила Основни суд да је закључен уговор о купопродаји стана, собе број 3 на мансарди дворишне зграде у Палмотићевој број 6, између ње и првотуженог, те да из тих разлога повлачи тужбу.
Решењем Првог основног суда у Београду П. 72702/2010 од 5. априла 2012. године је настављен поступак у овог правној ствари, а решењем П. 8405/12 од 25. априла 2012. године је утврђено да је тужба у овој парници повучена. Ово решење је уручено свим странкама у поступку, осим четвртотуженом за кога је последњи пут покушана достава у априлу 2013. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време пресуђења, било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1.), као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (став 2 .).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведене одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумне дужине трајања судског поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка и траје до његовог окончања, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у овом конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумно г рока узме у обзир целокупан период трајања предметног парничног поступка.
Парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба траје преко 12 година, с тим да је правноснажно окончан по тужби овде подносиоца уставне жалбе, после седам година и десет месеци, а да по противтужби још увек траје.
Наведено трајање парничног поступка, само по себи , указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Стога, Уставни суд оцењује да, иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај спорног права за подносиоца, трајање парничног поступка у овом спору преко десет година не може бити оправдано ни једним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.
Уставни суд је оценио да је у овом предмету било релативно сложених чињеничних и правних питања, али да то не може бити оправдање за трајање поступка ван оквира разумног рока.
Нема никакве сумње да је ажурно и прописно поступање суда у циљу брзог и ефикасног разрешења спорних питања, било од велике важности за све странке у поступку, па и подносиоца уставне жалбе, иако се његово понашање у поступку, у зависности од процесног положаја, не може сматрати проактивним у циљу разрешења спорног питања.
Уставни суд је оценио да на страни подносиоца има доприноса дужини трајања оспореног судског поступка , јер се, поред тога што је једном доставио поднесак непосредно на рочишту, противио заказивању рочишта по противтужби, те предложио и инсистирао да се поступак у овој правној ствари прекине до окончања поступка по уставној жалби.
Уставни суд сматра да је на непримерено дуго трајање парничног поступка претежно утицало неделотворно и неефикасно поступање првостепеног суда - Првог општинског суда у Београду, а затим Првог основног суда у Београду. Иако је, решавање надлежних судова о правним лековима - редовним и ванредним које је користио подносилац уставне жалбе, утицало на дужину трајања поступка, на страни првостепеног суда је била обавеза да предузме мере да се поступак ефикасно оконча, те да се предузму неопходне мере за стварање процесних услова за одржавање рочишта (превасходно у погледу позивања странака). Уставни суд констатује да се приликом одлучивања да ли је поштована гаранција суђења у разумном року, узима у обзир свако одуговлачење поступка које се може приписати држави, јер је држава одговорна за кашњења која су проузроковали не само судови, већ сви њени органи. Такво становиште је у својој пракси заузимао и Европски суд за људска права - нпр. у пресуди у случају Зиммерманн анд Стеинер против Швајцарске од 13. јула 1983. године (број апилкације 8737/79), када је за кључио да су државе дужне да организују своје правне системе тако да судовима омогуће да поштују захтеве члана 6. став 1. Европске конвенције, укључујући ту и захтев који се односи на расправу у разумном року.
Из свега наведеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 7939/98, а касније пред у предмету Првог основног суда у Београду П. 8405/12, повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу изреке.
6. Насупрот наводима уставне жалбе, оцењујући постојање повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, до које је, по мишљењу подносиоца, дошло доношењем оспореног решења Врховног касационог суда Рев. 2120/10 и Гзз1. 253/10 од 8. априла 2010. године, Уставни суд, најпре указује, да је поводом одлуке из првог става изреке оспореног решења, а која се односи на одбацивање захтева за заштиту законитости, ревизијски суд детаљно образложио разлоге одбацивања захтева за заштиту законитости, те да је одлука заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног и процесног права.
Поводом навода уставне жалбе којим се оспорава наведено решење и у другом ставу изреке, којим је одлучивано о ванредном правном леку изјављеном поводом одлуке о понављању поступка, Уставни суд указује да овим делом оспореног појединачног акта није одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, већ само о томе да ли су испуњени законом прописани услови да се правноснажно окончани поступак понови. Сходно изнетом, Уставни суд је оценио да се оспорен акт у ставу другом изреке, ратионае материае, не може довести у везу са повредом права на правично суђење, те је и у овом делу одбацио уставну жалбу.
Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић