| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 16.10.2002 | Број: Пзз.33/02- |
| Абстракт: | |||
Из списа предмета види се да је тужени у одговору на тужбу у целости оспорио тужбени захтев. То је учинио и на првом рочишту за главну расправу одржаном 23.05.2001. године, као и у поднеску достављеном суду 13.06.2001. године. Због тога, у конкретном случају, нису испуњени услови за примену одредбе члана 157. ЗПП.
Туженом се, сходно одредби члана 157. ЗПП, могу досудити трошкови парничног поступка само у случају када исти није дао повода за тужбу, а тужбени захтев је признао у одговору на тужбу, односно припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу, када припремно рочиште није одржано, пре упуштања у расправљање о главној ствари. Из реченог произилази да је примена цитиране одредбе Закона условљена кумулативним постојањем два услова.
Првог, да тужени није дао повода за тужбу и другог, да је тужени захтев признао у одговору на тужбу, односно на припремном рочишту или на првом рочишту за главну расправу пре упуштања у расправљање о главној ствари, ако припремно рочиште није одржано. Према томе, у конкретном случају није испуњен други услов који се исцрпљује у признању тужбеног захтева. Код таквог стања ствари а, с обзиром на то да је тужилац повукао тужбу одмах након испуњења тужбеног захтева, нижестепени судови су правилном применом одредбе члана 158. став 1. ЗПП, основано обавезали туженог на плаћање трошкова парничног поступка.