| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 11.05.2017 | Број: Уж-595/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић , Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. П . из Госпођинаца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. маја 2017. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба М. П . и зјављена против решењ а Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3633 /13 од 4. децембра 201 3. године.
1. М. П . из Госпођинаца, преко пуномоћника В. Б , адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду, 2 0. јануара 201 4. године, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3633 /13 од 4. децембра 201 3. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да се пред Вишим судом у Новом Саду против њега и још три лица води кривични поступак због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези члана 278. став 3. у вези става 1. Кривичног законика;
- да се у притвору налази од 2. априла 2012. године, који му је више пута продужен, последњи пут решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1898/13 од 22. новембра 2013. године за 60 дана;
- да је Апелациони суд у Новом Саду, решавајући о његовој жалби изјављеној против наведеног решења о продужењу притвора, 4. децембра 2013. године донео оспорено решење Кж2. 3633 /13, дословно понављајући образложење из првостепеног решења, чиме „није учинио извесним чињенице које поткрепљују разлоге за продужење притвора“;
- да разлозима изнетим у оспореном другостепеном, као и првостепеном решењу „нису доказане тврдње о трајном узнемирењу јавности, које се наводи као околност за продужење притвора... нити су направили логички низ којим би објаснили које су то посебне околности кривичног дела... и како управо те околности доводе до узнемирења јавности због чега би било неопходно продужити притвор“;
- да је у оспореном решењу суд пропустио да утврди постојање околности које опредељују основаност продужења притвора, као и да наведе јасне, одређене, индивидуализоване и аргументоване разлоге за продужење притвора по основу узнемирења јавности, које је можда и постојало када је притвор одређен, али је питање да ли и даље постоји, посебно када се има у виду протек времена од када је притвор одређен;
- да су му наведеним пропустима повређена права зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и утврди право подносиоцу на накнаду штете у износу од 5 .000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Новом Саду, у предмету К. 272/12, води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још тројице оптужених лица због кривичн ог дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези ст . 1. и 2. Кривичног законика.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 28. септембра 201 2. године против подносиоца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт.С. 141/12.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 103 /12 од 4. априла 201 2. године, који му се рачуна од 2. априла 2012. године, када је лишен слободе, из разлога прописаних одредб ом члана 142. став 1. тач ка 5) Законика о кривичном поступку , који се примењивао до 30. септембра 2013. године.
Нови Законик о кривичном поступку је 15. јануара 2012. године ступио на снагу, али се примењ ивао од 1. октобра 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењ ивао од 15. јануара 2012. године.
Током трајања истражног поступка и након подизања оптужнице притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван више пута такође из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тач ка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Након почетка примене новог Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), подносиоцу као окривљеном је притвор продужен решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1657/13 од 1. октобра 2013. године, из разлога пописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП за 60 дана, односно до даље одлуке суда, а најкасније до 29. новембра 2013. године.
У други пут поновљеном поступку одлучивања о притвору, Виши суд у Новом Саду је 22. новембра 2013. године донео решење Кв. 1898/13 којим је подносиоцу као окривљеном продужио притовор из разлога пописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4 ) ЗКП за 60 дана, односно до даље одлуке суда, а најкасније до 28. јануара 2014. године. У образложењу овог решења о продужењу притвора, наведено је:
- да је „веће имало у виду да је у моменту одређивања притвора оптуженима, а који је уследио у априлу 2012. године, одмах након предметног догађаја, за који се оптужени оправдано сумњиче да су починили кривично дело које им се оптужницом ставља не терет, а последица предметног кривичног дела је смрт шесторо младих људи у угоститељском објекту, оваква тежина последице кривичног дела довела до узнемирења јавности, посебно млађих људи посетилаца угоститељских објеката, као и њихових родитеља и која узнемиреност има трајан карактер, односно постоји за време трајања предметног кривичног поступка... Иста се обнавља перманентним извештавањем медија о поступку и оглашавањем учесника у поступку у медијима“ ;
- да би се постојеће узнемирење јавности у случају укидања притвора оптуженима, одређеног по основу члана 211. став 1 . тачка 4 ) ЗКП, по мишљењу суда, повећало до мере која би угрозила правично вођење кривичног поступка, а то узнемирење не би било могуће отклонити изрицањем друге блаже мере и на тај начин обезбедити несметано вођење и окончање кривичног поступка у коме су, према стању списа, спроведени у великој мери предложени докази;
- да, с обзиром на наведено, веће сматра да је неопходно даље задржавање оптужених у притвору ради несметаног вођења кривичног поступка, с обзиром на то да се иста сврха не може постићи другом блажом мером;
- да интерес несметаног вођења кривичног поступка има предност у односу на право оптужених да се бране са слободе, па је веће оптуженима продужило притвор за 60 дана у смислу одредбе члана 216 . став 2 . ЗКП.
Апелациони суд у Новом Саду је 4. децембра 2013. године , одлучујући о жалбама окривљених и њихових бранилаца изјављеним против решења о продужењу притвора, донео оспорено решење Кж2. 3633/13 којим је одбио као неосноване жалбе бранилаца окривљених и потврдио решење о продужењу притвора Вишег суда у Новом Саду Кв. 1898/13 од 22. новембра 2013. године, наводећи у образложењу:
- да је „првостепени суд у побијаном решењу правилно оценио да је оправдано даље задржавање окривљених у притвору из разлога предвиђених у члану 211 . став 1. тачка 4) ЗКП, јер су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривична дела која су им оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт-141/12 од 28. септембра 2012. године стављена на терет, а постојањем овакве оправдане сумње испуњена је основна претпоставка за одређивање, односно продужење притвора, из члана 211 . став 1 . ЗКП, с обзиром на то да је оптужницом окривљенима стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288 . став 2 . КЗ, за које је прописана казна затвора преко 10 година, а тежина последице тог кривичног дела, за које су окривљени оправдано сумњиви да су га извршили, је чињеница да је у пожару који је избио критичном приликом у угоститељском објекту „К.“ у Новом Саду живот изгубило шест младих особа, несумњиво је, и по оцени овог суда, довело до узнемирења јавности које, имајући у виду да је предметни догађај праћен извештавањем средстава јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима, постоји за све време трајања овог кривичног поступка и исто може угрозити његово несметано и правично вођење, а како је то све и у образложењу побијаног решења првостепени суд оправдано и оценио, због чега је, и по оцени другостепеног суда, у овом кривичном поступку неопходно и даље продужење притвора према окривљенима, као нужне мере ради даљег несметаног вођења кривичног поступка чија се сврха за сада не може обезбедити д ругом мером предвиђеном законом“.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (20. јануар 201 4. године) налазио у притвору једну годин у, осам месец и и 18 дана, рачунајући од 2. априла 2012. године, када је лишен слободе.
Према подацима објављеним на веб-сајту: www.портал.суд.рс, подносиоцу уставне жалбе притвор је укинут 23. јуна 2014. године, пресуда којом се оглашава кривим донета је 22. септембра 2014. године, првостепена пресуда је у односу на подносиоца потврђена одлуком другостепеног суда 2. априла 2015. године, док је 26. јануара 2016. године одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости који је поднео бранилац подносиоца.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31. ст. 2. и 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Трајање притвора након подизања оптужнице прописано је одредбама члана 216. ЗКП, према којима: од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); веће је дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу и жалба не задржава извршење решења (став 5.); притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбама члана 278. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ), је, поред осталог, прописано: да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном, онај ко пожаром, поплавом, експлозијом, отровом или отровним гасом, радиоактивним или другим јонизујућим зрачењем, електричном енергијом, моторном силом или каквом другом општеопасном радњом или општеопасним средством изазове опасност за живот или тело људи или за имовину већег обима (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном, ако су дела из ст. 1. и 2. овог члана учињена на месту где је окупљен већи број људи (став 3.).
Одредбом члана 288. став 2. КЗ је прописано да ће се учинилац казнити затвором од две до дванаест година, ако је услед дела из члана 278. ст. 1. до 4, члана 279. ст. 1. и 2, члана 280. ст. 1. и 2, члана 281. став 1. и члана 284. овог законика наступила смрт једног или више лица.
5. Уставни суд је констатовао да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст . 2. и 3. Устава у односу на оспорено решење заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер оспорено решењ е није образложено, те да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена д ва услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези члана 278. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвор а од две до 12 година .
. Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Новом Саду је у оспорен ом решењу, као и Виши суд у Новом Саду у првостепеном решењу о продужењу притвора, утврди о да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које се подносиоцу ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да је тежина последице кривичног дела довел а до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд указује на то да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора (у конкретном случају прописане казна затвора до 12 година) и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежни суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (у смислу наведеног видети Одлуку У ставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцу по наведеном законском основу, надлежни судови су навели: 1) да постоји оправдана сумња да је подносилац као окривљени извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година; 2) да је због тежине последица кривичног дела, које се огледају у чињеница да је у пожару који је избио критичном приликом у угоститељском објекту „К .“ у Новом Саду живот изгубило шест младих особа, дошло до узнемирења јавности које, имајући у виду да је предметни догађај праћен извештавањем средстава јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима, постоји за све време трајања овог кривичног поступка; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити даље несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега је неопходно и даље продужење притвора према окривљеном, као нужне мере чија се сврха за сада не може обезбедити другом мером предвиђеном законом.
Уставни суд је оценио да је оспорен о решењ е заснован о на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврди о да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу навео и јасно образложи о, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка и да такво узнемирење јавности постоји за све време трајања овог кривичног поступка, па и у време доношења оспореног решења, јер је предметни догађај праћен извештавањем средстава јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима, из чега произлази да узнемирење јавности којим би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка није изгубило на свом интензитету и деловању на свест људи.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да оспорено решење ни је образложено.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (20. јануар 201 4. године) налазио у притвору једну годин у, осам месец и и 18 дана (рачунајући од 2. априла 2012. године, када је лишен слободе), да му је притвор укинут 23. јуна 2014. године, пресуда којом се оглашава кривим донета 22. септембра 2014. године, те да је првостепена пресуда у односу на подносиоца потврђена одлуком другостепеног суда 2. априла 2015. године, односно да је кривични поступак правноснажно окончан за три године, па како се ради о врло озбиљном и тешком кривичном делу и сложеном доказном поступку са већим бројем окривљених, Уставни суд је оценио да је оспорени кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорено решењ е о продужењу притвора донет о из разлога и у поступку који је предвиђен законом, као и да су у њему наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који је спроведен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
И З Д В О Ј Е Н О М И Ш Љ Е Њ Е
СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН
У односу на Одлуку Уставног суда у предмету Уж-595/2014 од 11. маја 2017. године
И
Уставни суд је, у предмету Уж-595/2014 од 11. маја 2017. године, већином гласова одлучио да одбије као неосновану уставну жалбу којом подносилац тврди да је одлуком о продужењу притвора повређено његово људско право на слободу и безбедност.
Чињеница да се наводи уставне жалбе односе на фундаментално људско право, какво је право на слободу и безбедност, нагнала ме је да не оставим без образложења своје неслагање са ставом већине судија израженим у наведеној одлуци.
Фундаменталност је епитет којим се ките она права која су за људско биће најважнија, која произлазе из урођеног достојанства људске личности и која их у есенцијално егзистенцијалном смислу штите од свемоћи државе. Формалноправно посматрано, у равни номотехнике, сва људска права у Уставу Републике Србије, Међународном пакту о грађанским и политичким правима од 1966. године, као и у Европској конвенцији о људским правима и основним слободама од 1950. године, јесу међу собом равноправна. Ипак, нису сва људска права истог значаја. Постоје нека људска права која су важнија од других и то се огледа како у њиховом посебном месту у номенклатури људских права, тако и у скрупулозности са којом судије треба да приступају њиховој заштити.
Посебно значајна карактеристика фундаменталности права огледа се у примарности примене, у приоритету у односу на друга људска права која нису фундаментална и у односу на изузетке којима се фундаментална права ограничавају. Право на слободу, као једно од фундаменталних права, није апсолутно, оно се под Уставом утврђеним условима може ограничити, при чему слобода је правило, а њено ограничење изузетак. Предност се увек мора дати слободи човека, а када се ограничава, ограничење мора да буде посебно опрезно примењено и несумњиво утврђено због чега је већи интерес човека лишити слободе.
Није згорег на овом месту подсетити се и тога да је право на слободу и безбедност, те његово ограничење у виду притвора, нама у држави Србији одавно познато људско право. Конституционисано је још Сретењским уставом од 1835. године, а у данашњем Уставу вишеструко је зајемчено.
Наведене основне и опште познате теоријске оцене о значају фундаменталности права, суштински су основ за мој став у овом конкретном уставносудском предмету. Разматрајући уставну жалбу кроз призму карактеристика фундаменталности људског права на слободу и безбедност, формирало ми се мишљење да је оцени навода конкретне уставне жалбе било потребно приступити темељније.
ИИ
У конкретном уставносудском предмету разматрана је повреда члана 31. Устава – трајање притвора, као мере ограничења фундаменталног права на слободу и безбедност. Наш Устав јасно одређује да притвор треба свести на најкраћу могућу меру, имајући у виду разлоге притвора; да се притвор одређује током истраге на најдуже три месеца, а може се продужити за још три месеца; после подизања оптужнице, трајање притвора своди се на најкраће неопходно време, у складу са законом, а притвореник се пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
На сличан начин ово питање уређују и међународноправни акти који су сагласно чл. 16. и 194. Устава саставни део нашег правног система. Најважнији међу њима су Међународни пакт о грађанским и политичким правима (члан 9.) и Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода (члан 5).
Притвор је, у нашем законодавству, регулисан у складу са принципима и стандардима заштите људских права. Оно што је потребно то је - применити их.
Уставни суд је тај који Уставом зајемчена људска права и слободе штити и својим одлукама даје им јасну физиономију. Суд је до сада у већем броју уставносудских предмета разматрао повреде људског право на слободу и безбедност. За потребе овог конкретног предмета осврнућу се на неке опште ставове о притвору изречене у одлукама Уставног суда.
Стандардном и општеприхваћеном формулацијом, често понављаном, наглашава се да је „са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.“ (нпр. Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године; Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године).
Потом, да „постојање сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења поступка, је услов сине qуа нон за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. (...) Међутим, постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни“ ( Уж - 1429/2008 од 16. јула 2009. године; Уж-4940/2010 од 31. марта 2011.године; Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године). Другим речима, о произвољном лишењу слободе може се говорити „онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно“ (Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године; Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године).
У односу на аспект протека времена Суд је изражавао мишљење да је „у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје“ (Уж-4940/2010 од 31.марта 2011.године; Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године). При том „уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку“ (Уж - 1429/2008 од 16. јула 2009. године; Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године; Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године). Сличан овоме је и став да је у надлежности „редовних судова да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора“ (Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године).
Притворски основ на коме се заснива оспорена судска одлука о продужењу притвора, дефинисан позитивним Закоником о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП/11) у члану 211. став 1. тачка 4. такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа, који се поједностављено назива узнемирење јавности, „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
Заокружен став у погледу процене овог притворског основа исказан је следећим речима: „Уставни суд констатује да у оспореним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да је заиста дошло до узнемирења јавности, а због тежине или последице кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет, те да оне могу због својих манифестационих облика озбиљно и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд указује да су судови у оспореним решењима морали такве околности, за које су сматрали да постоје посебно образложити и довести их у везу са тежином кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да осим висине запрећене казне, у оспореним решењима утврде конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења или тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, те на који начин је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да је наредбом о спровођењу истраге подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је радње за које се терети предузео 2005. године, од када је прошло више од осам година“ (Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У својим одлукама, Европски суд за људска права истиче сврху члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода - превенција арбитрарних и противправних ускраћивања слободе, при чему се слобода и безбедност сматрају највишим вредностима у демократским друштвима (Ладент против Пољске од 18. јуна 2008. године, став 45 ; Медведyев анд Отхерс против Француске од 29. марта 2009. године, став 76). Како је притвором могуће нарушити фундаментално људско право утолико је још важније обезбедити додатне мере опреза (Кудла против Пољске од 26. октобра 2000. године, став 111; Ел-Масри против Македоније од 13. децембра 2012. године, став 230).
У фокусу Европског суда за људска права је захтев да се притвор ограничи на разумно временско трајање, као и захтев да се продужавањем притвора не сме повредити презумпција невиности (Лабита против Италије, од 6. априла 2000. године, став 152; Кудла против Пољске од 26. октобра 2000. године, став 110; МцКаy против Велике Британије од 3. октобра 2006. године, став 43; Идалов против Русије од 22. маја 2012. године, став 141).
Потом, захтев да се притвор сме изрећи и продужити само када постоји основана сумња да је осумњичени заиста извршио кривично дело, те да је суд уложио посебне мере опреза када је вршио процену (Лабита против Италије од 6. априла 2000. године, став 153; Кудла против Пољске од 26. октобра 2000. године, став 111; МцКаy против Велике Британије од 3. октобра 2006, став 44; Идалов против Русије од 22. маја 2012. године, став 140).
Одлука о притвору, као и продужавање притвора не сме бити засновано на апстрактним наводима, већ на специфичним чињеницама и околностима везаним конкретно за осумњиченог, односно „продужени притвор се може оправдати у датом случају само ако постоје одређене индикације да је то од истинског јавног интереса који ће, без обзира на претпоставку невиности, превагнути над правилом поштовања слободе појединца (...).“ (Лабита против Италије од 6. априла 2000. године, став 152; Кудла против Пољске од 26. октобра 2000. године, став 110; Боиценцо против Молдове од 11. јула 2006. године, став 142; Кхудоyоров против Русије од 8. новембра 2005. године, став 172-173, Алексанyан против Русије 22. децембар 2008. године, став 177-179; Идалов против Русије од 22. маја 2012. године, став 139).
Општа начела у погледу члана 5. став 3. Конвенције, Европски суд за људска права истицао је и у предметима против Србије (Ђермановић против Србије од 23. фебруара 2010. године, став 73-75; Вренчев против Србије од 23. септембра 2008. године, став 56-59; Луковић против Србије од 26. марта 2013. године, став 44).
Не улазећи, за потребе овог издвојеног мишљења, у шири приказ праксе Европског суда за људска права у примени члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, задржаћу пажњу на притворском основу угрожавање јавног реда, а који је пандан притворском основу узнемирења јавности у нашем Законику о кривичном поступку од 2011. године.
Референтна одлука Европског суда за људска права којом је заузет базичан став у погледу угрожавања јавног реда и на коју се потом континуирано ослањају и сам Европски суд за људска права и наш Уставни суд је пресуда донета у предмету Летеллиер против Француске. Суд је прихватио да „(...) одређена кривична дела могу да доведу до друштвене узнемирености, што може да оправда притвор, бар на неко време. У изузетним околностима овај фактор се може стога узети у обзир у сврхе Конвенције, у сваком случају у мери у којој домаће право прихвата – као у члану 144. Законика о кривичном поступку – појам ометања јавног реда услед кривичног дела. Међутим, овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен; продужење притвора се не може користити као предвиђање казне затвора.“ (Летеллиер против Француске, од 26. јуна 1991.године, став 51.)
Европски суд за људска права је континуирано наставио да примењује наведени став у потоњим пресудама - Кеммацхе против Француске од 27. новембар 1991. године, став 52 ; Томаси против Француске од 27. августа 1992. године, став 91; И.А. против Француске од 23. септембра 1998, став 104; Тирон против Румуније од 7. априла 2009, став 41-42 ; Пренципе против Монака од 16. јула 2009, став 79 ). На њих се доследно позивао и Уставни суд Србије.
ИИИ
Оспорена одлука Апелационог суда у Новом Саду, по мом мишљењу, не задовољава критеријуме приказане кроз наведене ставове Уставног суда Србије и Европског суда за људска права.
Сматрам да је уставну жалбу требало усвојити зато што:
АД И – Оспорена одлука о продужењу притвора Апелационог суда у Новом Саду донета је 4. децембра 2013. године, а одлука Вишег суда у Новом Саду 22. новембра 2013. године. Обе наведене одлуке донете су у складу са новим Закоником о кривичном поступку од 2011. године, који је почео да се примењује 1. октобра 2013. године. Одлука о продужењу притвора и Вишег суда у Новом Саду и Апелационог суда у Новом Саду заснована је на притворском основу узнемирења јавности, који није постојао у претходном Законику о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП/01), а који је важио од 2001. до 2013. године. Првобитно решење о одређивању притвора, од 4. априла 2012. године, засновано је на притворском основу предвиђеном у члану 142. став 1. тачка 5. ЗКП/01 према коме се притвор могао одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Продужење притвора по ЗКП/11 засновано је на притворском основу предвиђеном у члану 211. став 1. тачка 4. према коме притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чињеница да је промењен притворски основ, са новим, какав у претходном закону није постојао, ни на једном месту није споменута, а камоли образложена у одлуци Апелационог суда у Новом Саду.
АД ИИ – Прво решење којим се одлука о продужењу притвора заснива на новом притворском основу, донето је 1. октобра 2013.године. У периоду од 1. октобра 2013. године до 4. децембра 2013. године (када је донето овде оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду), неколико пута је Апелациони суд у Новом Саду по жалби притворених укидао решење Вишег суда у Новом Саду, а Виши Суд у Новом Саду потом понаваљао решења са готово идентичним образложењима.
Чињеницу да је коначно решењем од 4. децембра 2013. године по први пут одбио жалбу притворених и потврдио решење Вишег суда у Новом Саду, Апелациони суд у Новом Саду ничим није образложио, чак ни на било који начин споменуо. Остаје потпуно нејасно на чему је базирао свој промењени однос.
АД ИИИ – Решење о продужењу притвора преласком на нови притворски основ – узнемирење јавности, донето је годину и по дана после првобитног решења о одређивању притвора заснованог на притворском основу тежине дела и посебно тешких околности дела. Чињеница да се осумњичени налазио у притвору годину и по дана, а да се суд позвао на узнемирење јавности које може угрозити несметано вођење судског поступка мора бити посебно детаљно образложена и аргументована у контексту протека времена. Суд је пропустио да образложи да ли је узнемирење јавности постојало у време одређивања притвора, да ли је узнемирење јавности у време продужења притвора било истог, смањеног или повећаног интензитета у односу на време извршења дела тј. одређивања притвора.
Суд о контексту протека времена не даје никакву напомену, а камоли јасно и конкретно образложење.
АД ИВ – У решењу, против кога је изјављена уставна жалба, Апелациони суд у Новом Саду није испунио ниједан од захтева који се постављају пред суд када продужавањем притвора наставља да ограничава фундаментално право на личну слободу и безбедност; решење је апстрактно, површно, образложење суштински не постоји, наводи образложења своде се на лапидарно понављање законских захтева и као такво оно се може окарактерисати као произвољно.
АД В – Образложење је апстрактно – у односу на опште захтеве који се морају поштовати приликом продужења притвора, као и у односу на специфичности конкретног притворског основа. Ни на једном месту се не наводе конкретни разлози за продужење притвора годину и по дана од његовог одређивања, већ је целокупан тон образложења уопштен и с позивом на законске одредбе. То се нарочито огледа у делу оспорене одлуке који упућује на члан 211. став 1. тачка 4. јер не садржи јасно објашњење о узнемирењу јавности, као ни објашњење узрочно-последичне везе између узнемирења јавности и немогућности да суд несметано и правично води кривични поступак. Суд се у основи ослања на тежину дела, као и на велики број и младост жртава. У погледу узнемирења јавности, суд констатује само да је „предметни догађај праћен средствима јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима и исто може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“. Није јасно о каквим се медијским текстовима ради, да ли се у њима износе претње (за судије, тужиоца, окривљене), да ли се најављују масовни протести или немири на улицама, на који начин писање средстава јавног информисања доводи до узнемирења јавности, на који начин средства јавног информисања угрожавају ток судског поступка, да ли је за саме окривљене било безбедније да буду у притвору него на слободи и сл.
Начелно је спорно да ли написи у медијима уопште треба да имају такав значај и утицај на суд да могу угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. С друге стране, чак и да прихватимо да медији могу имати такву снагу и утицај на јавност тј. значај у друштву, суд је морао сасвим јасним наводима образложити каква се реакција јавности мора или може очекивати у случају пуштања окривљеног да се брани са слободе, те на чему конкретно темељи свој став да је за поступак, оштећене и окривљене најбоље донети решење о продужењу притвора.
АД ВИ – Образложење није индивидуализовано; сва решења о притвору донета су збирно за четири окривљена. Другим речима, у оспореним одлукама није јасно и појединачно образложено због чега је конкретно за свакога од њих неопходно да остане у притвору. Приликом доношења одлуке о продужењу притвора није наведено због чега је и на који начин сваки од окривљених извор узнемирења јавности које онемогућава суд да несметано и правично спроведе поступак.
Дакле, образложење суда мора бити такво да оптужени у конкретном случају може разумети због чега је он конкретно извор таквог узнемирења јавности које онемогућава суд да води кривични поступак, при чему није без значаја напоменути и да се у конкретном случају ради о кривичном делу које није умишљајно.
АД ВИИ – Суд је пренебрегао чињеницу да разлози за притвор морају бити таквог интензитета и несумњивости који очигледно претежу над фундаменталним људским правом на личну слободу и безбедност. Из образложења оспорених одлука не уочава се да је суд посветио дужну пажњу чињеници да својом одлуком продужава ограничавање права на слободу појединца, нити је размотрио да ли се ова мера могла адекватно заменити мером мањег интензитета.
Суд је у потпуности пропустио да се позабави разматрањем могућности одређивања блаже алтернативне мере, тј. питањем да ли би другом мером могао бити постигнут исти циљ – обезбеђење присуства окривљеног у суду током вођења кривичног поступка.
Поступајући на изложен начин, Апелациони суд у Новом Саду је пропустио ретку професионалну шансу да на самом почетку примене новог Законика о кривичном поступку, а приликом одређивања притвора по новом основу - због постојања узнемирења јавности, креира стандард примене и начин образлагања новог притворског основа. Догађај који је предмет овог сложеног кривичног поступка, а посебно имајући у виду жртве и њихове ближње, захтевао је далеко више скрупулозности од ове која је показана оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду.
Поред наведеног, Одлуку Уставног суда у предмету Уж-595/2014 од 11. маја 2017. године нисам могла да подржим и зато што:
АД И – Уставни суд ни на једном месту не разматра уставну жалбу у контексту повреде фундаменталног људског права на личну слободу и безбедност. Услед тога ова Одлука наводи на помисао да је Уставни суд изгубио из вида да је слобода правило, а притвор изузетак.
АД ИИ –Уставни суд одлуку не темељи на својој успостављеној пракси. Суд пропушта да се ослони на своје раније релевантне ставове, а који су приказани у делу ИИ овог издвојеног мишљења. Позив на своју ранију судску праксу чини само једном, наводећи одлуку у којој је појашњено постојање три кумулативна елемента притворског основа узнемирење јавности. Такође, Суд се оглушио и о богату судску праксу Европског суда за људска права када је у питању заштита фундаменталног људског права на слободу и безбедност; ни за један свој навод није понудио додатни ослонац у ставовима овог суда.
АД ИИИ – Уставни суд у овом конкретном уставносудском предмету није применио уобичајени тест за преиспитивање одлука о продужењу притвора. То може упућивати на закључак да је Суд у предмету Уж-595/2014 одустао од својих напора да креира и користи чврсте, јасне и поуздане критеријуме испитивања судских одлука.
Судија Уставног суда
Др Тијана Шурлан