| Основ: | Zakon o obligacionim odnosima Krivični zakon Republike Srbije | ||
| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 03.03.2004 | Број: Рев.2928/03 |
| Абстракт: | |||
Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су до 5. 8.1995. године са својим породицама живели у Петрињи-Република Хрватска и били принуђени да пред нападом војске Републике Хрватске у току војне операције "Олуја" .08. месеца 1995. године напусте своја пребивалишта и избегну на територију Републике Србије где су и стекли статус избеглица. И
поред статуса избеглица, припадници Министарства унутрашњих послова Републике Србије су тужиоце 13.08.1995. године лишили слободе заједно са још двадесетак избеглица након чега су их под пратњом полиције спровели преко границе Републике Србије у Ердут и предали паравојним формацијама Жељка Ражњатовића-Аркана.
У том кампу тужиоци су провели пет дана заједно са осталим присилно одведеним избеглицама, били су злостављани и психички малтретирани, а након тога су били распоређени на линију фронта у месту Топојевци где су остали све до 12. 12.1995. године.
Приликом неоснованог лишења слободе тужиоцима није дат никакав писмени налог нити образложење овлашћених лица МУП-а, због чега су тужиоци лишени слободе.
На основу овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су закључили да тужиоци имају право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде слободе и права личности, јер је до штете дошло због незаконитог и неправилног рада органа тужене, па су у смислу члана 200 и 172 Закона о облигационим односима обавезали тужену Републику Србију да тужиоцима ту штету и надокнади. Судови су утврдили да су тужиоци противправно лишени слободе 13.08.1995. године, а тужбу у овој правној ствари су поднели 12. 10.2001. године, па како је штета тужиоцима проузрокована кривичним делом противправног лишења слободе из чл. 63 КЗ РС, то у смислу члана 377 Закона о облигационим односима приговор застарелости тужене није основан, јер није истекло време одређено за застарелост кривичног гоњења.
Ревизијски суд је оценио основаним ревизијске наводе тужене Републике Србије, сматрајући да су нижестепени судови погрешно применили материјално право приликом одлучивања о истакнутом приговору застарелости за накнаду нематеријалне штете.
Одредбом чл. 377 став 1 ЗОО прописано је, да када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.
Рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 377 ЗОО, може се применити само ако је кривично дело утврђено у кривичном поступку, а у противном има се применити рок застарелости према општим прописима из члана 376 ЗОО.
У конкретном случају, постојање кривичног дела није утврђено у кривичном поступку па се рок застарелости примењује према члану 376 ЗОО, који прописује да потраживање накнаде штете застарева за 3 године од дана када је оштећеник сазнао за штету и за лице које је штету учинило (субјективни рок), а у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од дана када је штета настала (објективни рок). Како је штетни догађај настао 13.08.1995. године, а тужба суду је поднета 12. 10.2001. године, по оцени Врховног суда протекли су субјективни и објективни рокови застарелости, па је потраживање тужилаца застарело, због чега је ревизијски суд преиначио пресуде нижестепених судова тако што је одбио тужбени захтев тужилаца као неоснован.
| Дескриптори: | ЗОО376 Време потребно за застарелост; Потраживање накнаде штете; КЗС063 Противправно лишење слободе; |