| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 14.07.2016 | Број: Уж-8611/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Бујаковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. јула 2016. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Горана Бујаковића и утврђује да је у парничном поступку који је вођен у предмету Првог основног суда у Београду П1. 5564/11 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
3. Одбацује се уставна жалба Горана Бујаковића изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 5564/11 од 7. новембра 2012. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 833/13 од 3. маја 2013. године и пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1159/13 од 24. јула 2014. године.
1. Горан Бујаковић из Београда поднео је Уставном суду, 8. новембра 2014. године, преко пуномоћника Срђана Ђорђевића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 3. изреке, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права, на правно средство и на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку наведеном у тачки 1. изреке. Истовремено подносилац се позива и на повреду права гарантованог одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе износећи чињенице које су претходиле судском спору у коме су донете оспорене пресуде и детаљно образлажући парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, наводи да приликом доставе решења којим му је престао радни однос нису поштована правила о обавезној личној достави прописана. Подносилац тврди да је тужени знао да се, у време покушаја доставе наведеног решења није налазио на адреси где је био пријављен. Како је поменуто решење примио у просторијама туженог, 24. септембра 2001. године, подносилац сматра да је благовремено поднео приговор против решења. Такође у уставној жалби се истиче да поступајући судови нису предузимали све неопходне мере како би се оспорени радни спор окончао у што је могуће краћем року и без одуговлачења, будући да је трајао 13 година. Имајући у виду наведено подносилац предлаже да се утврди повреда означених права, те да се укине оспорена ревизијска пресуда, као и да му се одреди накнада штете због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 5564/11 (раније спис Другог општинског суда у Београду П1. 746/01) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе, у својству тужиоца, поднео је 26. октобра 2001. године Друго м општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије - Министрства унутрашњих послова, ради поништаја решења о престанку радног односа и ради враћања на рад.
У поступцима који су вођени пред првостепеним судом било је заказано укупно 30 рочишта за главну расправу, од којих је 22 одржано и на њима спроведен доказни поступак саслушањем тужилаца и девет сведока, као и графолошким вештачењем. Осталих осам рочишта није одржано од којих седам без кривице тужиоца, а једно није одржано на захтев тужиоца.
У току спроведеног поступка, најпре је донета пресуда Другог општинског суда у Београду П1. 746/01 од 4. јула 2002. године, која је у жалбеном поступку укинута решењем Окружног суда у Београду Гж1. 1506/02 од 25. септембра 2002. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, донето је решење Другог општинског суда у Београду П1. 1083/02 од 13. октобра 2006. године, којим је одбачена тужба као недозвољена. Окружни суд у Београду је решењем Гж1. 5660/06 од 14. маја 2008. године укинуо ожалбено решење Другог општинског суда у Београду П1. 1083/02 од 13. октобра 2006. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, донето је решење Другог општинског суда у Београду П. 201/08 од 19. маја 2009. године, којим није дозвољено преиначење тужбе и одбачена тужба је као недозвољена. Поступајући по жалби тужиоца изјављеној 19. јуна 2009. године, Виши суд у Београду је решењем Гж1. 1077/10 од 2. новембра 2011. године укинуо решење Другог општинског суда у Београду П. 201/08 од 19. маја 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Први основни суд у Београду је донео оспорену пресуду П1. 5564/11 од 7. новембра 2012. године , којом је одбијен тужбени захтев тужиоца да се поништи решење тужене број 06169/01 од 5. октобра 2001. године и одбачена као недозвољена тужба за поништај решења туженог број 06169/01 од 1. августа 2001. године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 833/13 од 3. маја 2013. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 5564/11 од 7. новембра 2012. Године, а ставом другим изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка. У образложењу ове пресуде је наведено: да је на основу решења тужене број 061 69/01 од 1. августа 2001. године тужиоцу престао радни однос са 18. јулом 2001. године, због неоправданог изостанка са посла дуже од пет радних дана узастопно почев од 11. јула 2001. године, у смислу члана 108. став 1. тачка 1. тада важећег Закона о радним односима („Службени гласник ПЦ" бр. 55/96 и 28/01) и тужилац је изгубио чин потпуковника; да је покушано уручење решења тужене о престанку радног односа, 8. августа 2001. године, али да се тужилац није затекао на датој адреси, те му је остављено обавештење када и на ком месту може подићи писмено и на полеђини пошиљке је констатовано да је уручење покушано, а што је потврђено и графолошким вештачењем на које парничне странке нису имале примедбе; да је пошиљка враћена пошиљаоцу неотворена дана 17. августа 2001. године; да је 28. септембра 2001. године тужилац уложио приговор на наведено решење; да је решењем тужене од 5. октобра 2001. године одбачен приговор тужиоца као неблаговремен.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1159/13 од 24. јула 2014. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 833/13 од 3. маја 2013. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да је нижестепеним пресудама правилно примењено материјално право када је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај решења туженог од 5. октобра 2001. године. Врховни касациони суд је нашао решење о престану радног односа од 1. августа 2001. године постало правноснажно истеком рока за подношење приговора, па је стога правилно одбачена тужба за поништај тог решења. Тужбени захтев тужиоца за поништај решења тужене од 5. октобра 2001. године, којим је одбачен приговор тужиоца, правилно је одбијен као неоснован, будући да је у поступку утврђено да је тужиочев приговор на решење о престанку радног односа био неблаговремен.
4. Одредбама члана 32. став 1. Устава, на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 55/96 и 28/01), који је важио у време доношења решења о престанку радног односа подносиоца, је било прописано да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду, од стране послодавца, и то ако је неоправдано изостао с посла пет радних дана узастопно, односно седам радних дана с прекидима у току три месеца (члан 108. став 1. тачка 1)).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, било је прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.).
Чланом 71. ст. 1, 2, 3. и 6. Закона о радним односима у државним органима ("„Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), који се на радне односе у државним органима примењивао до 1. јула 2006. године, било је прописано да се ради остваривања својих права, запослени у државном органу, односно постављена лица, писмено обраћају функционеру који руководи органом, да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор, да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од 8 дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора, да се, ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору или ако запослени, односно постављено лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може обратити надлежном суду у року од 15 дана.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01) је прописано: да кад се лице коме достављање треба извршити не затекне у свом стану, достављање се врши предајом писмена неком од одраслих чланова његовог домаћинства, ако се достављање врши на радном месту лица коме писмено треба доставити, а то лице се ту не затекне, достављање се може извршити лицу које је на истом месту запослено, ако оно пристане да прими писмено, да се достављање адвокату може извршити и предајом писмена лицу запосленом у адвокатској канцеларији (члан 74. ст. 1. и 2.); да ако се достављање не може извршити ни на начин прописан у члану 74. овог закона, а није утврђено да је лице коме достављање треба извршити одсутно, достављач ће предати писмено надлежном органу на чијем се подручју налази пребивалиште, односно боравиште лица коме се достављање врши, или поштом у његовом пребивалишту, ако се достављање врши поштом, да ће на вратима стана, пословне просторије или радног места лица коме достављање треба извршити достављач прибити писмено саопштење о томе где се писмено налази и тиме се сматра да је достављање извршено, да на саопштењу и на самом писмену које је требало доставити достављач ће означити разлог таквог достављања, као и дан када је саопштење прибио на врата и ставиће свој потпис, а о достављању извршеном на начин прописан у ставу 1. овог члана обавестиће се орган који је наредио достављање (члан 76.); да се достављање мора извршити лично лицу коме је писмено намењено кад је такво достављање одређено овим законом или другим прописом, кад од дана достављања почиње тећи рок који се не може продужавати, или кад то нарочито одреди орган који је наредио достављање, да сматра да је извршено лично достављање адвокату и предајом писмена лицу запосленом у адвокатској канцеларији, да кад се лице коме достављање треба лично извршити не затекне у стану, пословној просторији, на радном месту или се у адвокатској канцеларији не затекне ни лице које је у њој запослено, достављач ће се обавестити кад и на ком месту га може наћи, па ће му код неког од лица наведених у члану 74. овог закона оставити писмено обавештење да у одређени дан и час буде у свом стану, односно на радном месту ради примања писмена, а ако и после тог достављач не затекне лице коме достављање треба извршити, поступиће на начин прописан у члану 76. овог закона и тада се сматра да је достављање извршено (члан 77.).
5. Полазећи од тога да је уставном жалбом истакнута повреда права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре констатује да су људска и мањинска права и слободе, међу којима је и право на суђење у разумном року као елемент права на правично суђење, и уставна жалба као правни институт за њихову заштиту, установљени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те је стога и Уставни суд надлежан да испитује повреду овог права у периоду након ступања на снагу Устава. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, став Уставног суда је да се у погледу оцене разумне дужине трајања судског поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан ступања на снагу Устава.
Оцењујући основаност уставне жалбе у делу којим се повреда права на суђење у разумном року истиче у односу на оспорени парнични поступак, Уставни суд је на основу претходно изнетих чињеница и околности утврдио да је од подношења тужбе до доношења пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1159/13 од 24. јула 2014. године , којом је трајно окончан предметни поступак, протекло 12 година и девет месеци.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да наведена дужина трајања оспореног поступка, сама по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. С обзиром на наведено, Уставни суд налази да се и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца, наведено трајање овог радног спора, у кокретном случају, се не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца. Ово нарочито што је Уставни суд утврдио да су током оспореног парничног поступка донет е две првостепене пресуде од којих је једна била укинута и два решења о одбачају тужбе, која су такође била укинута. Такође је на дужину поступка утицало и то што је поступајући по жалби изјављеној против решења Другог општинског суда у Београду П. 201/08 од 19. маја 2009. године, жалбени поступак трајао две године и четири месеца. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, може открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. предмет Павлyулyнетс против Украјине, од 6. септембра 2005. године). При том Уставни суд је оценио да подносилац својим понашањем није допринео дужини трајања оспореног судског поступка.
Уставни суд налази да се не може прихватити да је разумно да један радни спор настао поводом отказа уговора о раду траје скоро 13 година, те да се стога овако дуго трајање конкретног судског поступка једино може приписати неефикасном и погрешном поступању надлежних судова. При томе, закон који уређује парнични поступак нарочито потенцира хитност решавања радних спорова, с обзиром на то да исход оваквог спора може имати веома значајне, па чак и егзистенцијалне материјалноправне последице за подносиоца уставне жалбе као (бившег) запосленог, али је свакако и у интересу послодавца да се овакав спор оконча у што краћем временском року.
Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је у том делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подноси лац уставне жалбе због утврђене повреде уставног права, Уставни суд је ценио све околности од значаја у конкретном случају посебно дужину трајања предметног поступка , Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе превасходно претрпео због неделотворног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду своју постојећу праксу, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе који се односе на оспорене пресуде, Уставни суд указује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу начина на који су судови применили материјално и процесно право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање судова у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава.
У конкретном случају, за оцену основаности тужбеног захтева била је, пре свега, од значаја чињеница да ли је, у складу са Законом о општем управном поступку, подносиоцу уставне жалбе уредно уручено решење којим му је престао радни однос. У смислу наведеног Закона, достављање решења о престанку радног односа морало се извршити лично лицу коме је решење намењено, будући да од дана достављања почиње тећи рок који се не може продужавати (преклузивни рок). У ситуацији када је потребно лично достављање, а лице коме је писмено упућено не буде затечено на пријављеној адреси, достављач је морао предузети све законом предвиђене радње да би се могло узети да је достављање правилно извршено како је предвиђено одредбама чл. 74, 76. и 77. Закона о општем управном поступку.
С тим у вези, на основу података из достављених аката, Уставног суд налази да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом закључку да је подносиоцу уставне жалбе 8. августа 2011. године извршена достава отправка решења којим му је престао радни однос како то предвиђају одредбе Закона о општем управном поступку којим је уређен поступак доставе писмена. Наиме, подносиоцу уставне жалбе, најпре покушано лично уручење решења тужене о престанку радног односа, 8. августа 2001. године. Како се тужилац није затекао на датој адреси, то му је остављено обавештење када и на ком месту може подићи писмено и на полеђини пошиљке је констатовано да је уручење покушано, чиме се сматра да је извршена достава. Потом је 17. августа 2001. године пошиљка била враћена пошиљаоцу неотворена, а подносилац је тек 24. септембра 2001. године уложио приговор на наведено решење, дакле истеком рока од осам дана од дана пријема решења. Стога, тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним судским одлукама повређено право на правично суђење, по оцени Уставног суда, представља израз ње гове субјективне оцене о погрешној примени права, али не и доказ о учињеној повреди означеног Уставом зајемченог права. Такође, Уставни суд налази да подноси лац није пружи о чињенично и правно утемељене ни уставноправно релевантне разлоге који указују на пристрасност поступајућег суда у предметном поступку . У вези навода уставне жалбе да је у време покушаја доставе наведеног решења тужени знао да се подносилац није налазио на пријављеној адреси, Уставни суд констатује да ти наводи нису доказани у спроведеном поступку, а да одлучујући о уставној жалби не може оцењивати правилност оцене претходно изведених доказа од стране поступајућих судова, осим кад у томе постоји очигледна произвољност или арбитрерност, а што овде није случај. Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да се наводи подноси оца уставне жалбе не могу се прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење.
Уставни суд није посебно оценио наводе подносиоца о томе да су му оспореном пресудом повређена права зајемчена одредбама чл. 36. и 60. Устава, имајући у виду да подноси лац њихову повреду, у суштини, образлаже истим разлозима којима образлаже и повреду права на правично суђење.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у тачки 3. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић