| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 18.04.2012 | Број: Уж-2287/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Александра Микића Проданића из села В. Ропотово, општина Косовска Каменица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. априла 2012. године, донео је
1. Александар Микић Проданић из села В. Ропотово, општина Косовска Каменица, поднео је 7. децембра 2009. године, преко пуномоћника Зорана Јаковљевића, адвоката из Рашке, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 3189/07 од 23. септембра 2009. године, због повреде начела једнакости утврђеног чланом 21. став 1. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених чланом 32. став 1. Устава, као и због повреде члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да се спор у вези кога је донета оспорена пресуда тиче (не)примене Закључка Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године о исплати посебне надокнаде за запослене у државним органима на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија, односно тзв. косовског додатка; да је неспорна чињеница да тај додатак примају запослени у здравству, школству, пореским и другим државним органима; да је Министарство унутрашњих послова одбило да примени ову одлуку Владе, због чега су запослени у том министарству покренули поступке пред судовима за заштиту својих права; да су судови заузели став да није основан њихов захтев и на тај начин ставили подносиоца уставне жалбе у неравноправан положај у односу на остале запослене у државним органима на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија који примају овај додатак; да је Врховни суд Србије неразумно дуго одуговлачио са заузимањем става по овом питању , чиме је повређено право на суђење у разумном року; да су по овом питању судови заузимали различите ставове, док Врховни суд Србије није одлучивао о изјављеним ревизијама све до објаве конкурса за избор судија; да су одлуке донете искључиво због пристрасности у корист државе, те да је на тај начин извршена дискриминација једне категорије запослених у државним органима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 7140/06 од 14. маја 2007. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавеже да му на име неисплаћене разлике зараде за период од 1. септембра 2003. године до 31. августа 2006. године исплати одређени новчани износ, са законском затезном каматом. Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж.И 3351/07 од 11. јула 2007. године, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу на име неисплаћене разлике зараде за период од 1. септембра 2003. године до 31. августа 2006. године исплати одређени новчани износ, са законском затезном каматом. Тужена је против другостепене пресуде изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права. Одлучујући о ревизији, Врховни суд Србије донео је 23. септембра 2009. године оспорену пресуду Рев. 3189/07, којом је усвојио ревизију и преиначио пресуду Окружног суда у Београду Гж.И 3351/07 од 11. јула 2007. године тако што је одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 7140/06 од 14. маја 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено да Закључак Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године не представља непосредни извор права по коме би се тужиоцу могла увећати плата за 100%, јер се о платама одлучује „другим актима, а не закључком“. Такође је наведено да према одредбама члана 71. Закона о радним односима у државним органима, који је важио у односном периоду, тужилац је заштиту права морао да тражи кроз интерну, подношењем захтева за доношење решења којим би му се признало право на увећану плату по основу наведеног Закључка Владе Републике Србије. У конкретном случају тужилац то није учинио (није пружио доказе да се користио интерном заштитом), а плата му је исплаћивана у потпуности у складу са појединачним актима (решењима), која су била коначна односно правноснажна, због чега не може са успехом у парници остварити право на накнаду штете у виду изостале зараде. Имајући у виду да је надлежни орган тужене исплатом плате тужиоцу у складу са правноснажним и коначним појединачним актом – решењем, поступао законито, то се нису стекли услови за одговорност државе, што тужбени захтев тужиоца чини неоснованим.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Уставни суд констатује да се одредба Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода чија се повреда такође истиче у уставној жалби садржински не разликује од одредаба Устава којима се јемчи право на правично суђење, те постојање евентуалне повреде овог права Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава Републике Србије.
Одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду прописано је да се закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени, као и да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето - обуставиће се.
Закључком Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године у ставу 1. тачке 1. прихваћена је Информација у погледу статуса одређених органа, организација и служби са подручја АП Косово и Метохија, која је саставни део Закључка. Информацијом у погледу статуса одређених органа, организација и служби са подручја АП Косово и Метохија, која је према тачки 1. оспореног Закључка, саставни део Закључка, у циљу решавања питања "радно-правног статуса запослених у државним органима, покрајинским органима, органима локалне самоуправе, јавним предузећима чији је оснивач Република и локална самоуправа и јавним службама са подручја АП Косово и Метохија која су била запослена, а која без своје кривице не раде и не остварују приход по другом основу, привремено до доношења одговарајућих закона, уреди(ти)... (на следећи начин)...:
1. Износ плате или зараде, односно накнаде коју примају запослени у државним органима, покрајинским органима, органима локалне самоуправе, јавним предузећима чији је оснивач Република и јавним предузећима чији је оснивач локална самоуправа са подручја АП Косово и Метохија, а која обављају регистровану делатност на подручју оснивача, као запослени у јавним службама са подручја АП Косово и Метохија, измениће се тако да:
- запослени који живе и раде на подручју АП Косово и Метохија примају плату односно зараду у складу са законом и колективним уговором увећану за 100%,
- запослени који живе на подручју уже Србије, а раде на подручју АП Косово и Метохија, примају плату односно зараду у складу са законом и колективним уговором, увећану за 25%,
- запослени који живе и раде ван подручја АП Косово и Метохија примају плату, односно зараду у складу са законом и колективним уговором за обављање послова на које су распоређени,
- запослени који живе на подручју АП Косово и Метохија а не раде, примају накнаду плате, односно зараде у висини минималне зараде утврђене у складу са законом за период јануар-јун 2003, увећану за 30%,
- запослени који живе ван подручја АП Косово и Метохија а не раде, примају накнаду плате, односно зараде у висини минималне зараде утврђене у складу са законом за период јануар-јун 2003. године.
Увећање плате, односно зараде из алинеје 1. ове тачке обрачунава се на износ плате, односно зараде који се добија на основу коефицијента и основица утврђене у складу са законом, односно колективним уговором."
5. У погледу навода уставне жалбе којима се истиче повреда права на правично суђење, зајечменог чланом 32. став 1. Устава, а који се односе на „(не)примену“ Закључка Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године, Уставни суд, најпре, указује да је Одлуком Уставног суда ИУ–412/2003 од 16. априла 2010. године утврђено да одредбе наведеног Закључка Владе Републике Србије нису у сагласности са Уставом и законом. Полазећи од чињенице да је парнични поступак у коме је донета оспорена пресуда Врховног суда Србије окончан пре објављивања наведене одлуке Уставног суда, а имајући у виду одредбе члана 60. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, Суд није ценио ове наводе уставне жалбе због беспредметности . С друге стране, у погледу навода уставне жалбе да је оспорена пресуда донета „искључиво због пристрасности у корист државе“, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није пружио ни један доказ у прилог своје тврдње.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном ревизијском пресудом повређено начело једнакости, утврђено чланом 21. став 1. Устава, јер је Врховни суд заузео став да није основан захтев за исплату тзв. косовског додатка, те да је тако он стављен у неравноправан положај у односу на остале запослене у државним органима који примају такав додатак, Уставни суд констатује да подносилац није ничим поткрепио своје наводе, односно да није пружио доказе да је због неког његовог личног својства на било који начин дискриминисан, како би се могла утврдити повреда уставног начела једнакости.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу, у тачки 2. изреке одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету број Рев. 2118/08, Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца нису основани. Наиме, Врховни суд Србије је о изјављеној ревизији одлучио у року од две године и два месеца од доношења пресуде Окружног суда у Београду Гж. 3351/07 од 11. јула 2007. године, што се, по становишту овог суда, не може сматрати неразумним роком за одлучивање.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић