| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 06.04.2017 | Број: Уж-5640/2015 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец ( Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Иване Соколовић из Лесковца, Стојанке Младеновић из села Тодоровце, Сузане Ђермановић из Винарца, Смиље Цветковић из Горњег Стопања, Данијеле Денчић из Лесковца и Браниславе Трајковић из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2017. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Иване Соколовић, Стојанке Младеновић, Сузане Ђермановић, Смиље Цветковић, Данијеле Денчић и Браниславе Трајковић и утврђује да је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 23/10 подноси тељкама уставне жалбе повређено право на имовину , зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подноситељки уставне жалбе Стојанке Младеновић, Сузане Ђермановић, Смиље Цветковић, Данијеле Денчић и Браниславе Трајковић на накнаду материјалне штете свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 23/10, умањен их за евентуално већ наплаћене износе по том основу. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
3. Одбацује се уставна жалба Сузане Ђермановић изјављена против решења Врховног касационог суда Рж гп 158/15 од 4. јуна 2015. године и Привредног апелационог суда Р4 ст 180/15 од 4. марта 2015. године.
1. Ивана Соколовић и друге подноситељке наведене у уводу и изреци ове одлуке, поднеле су Уставном суду, 10, 11, 18. и 21. марта 2014. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1. и 2. Устава, због немогућности наплате потраживања утврђених у стечајном поступку који се води против стечајног дужника ДП „Инкол“ у стечају из Лесковца у предмету Привредног суда у Лесковцу Ст. 23/10. Подноситељке Стојанка Младеновић, Смиља Цветковић, Сузана Ђермановић , Данијела Денчић и Бранислава Трајковић су истакле и захтев е за накнаду материјалне и нематеријалне штете , док је подноситељка Ивана Соколовић, изјашњавајући се о захтеву о коме Уставни суд треба да одлучи, навела: „Уз неправедно (јадно и бедно) утврђена основица и камата до пре 3 године износи 290 087 дин.“
Након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежан редовни суд, Уставни суд је уставну жалбу уступио на надлежност редовном суду.
По правоснажности решења Привредног апелационог суда Р4 ст 180/15 од 4. марта 2015. године којим је одлучено о захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року, поменути суд је у прилогу дописа од 2. новембра 2015. године вратио предмет Уставном суду ради одлучивања о истакнутој повреди права на имовину и захтевима за накнаду материјалне штете. Предмет је за веден под бројем Уж-7059/2015.
Подноситељка Сузана Ђермановић је 7. септембра 2015. године, преко пуномоћника Тамаре Стојиљковић, адвоката из Лесковца, изјавила уставну жалбу против наведеног решења Привредног апелационог суда и решења Врховног касационог суда Рж гп 158/15 од 4. јуна 2015. године. У односу на ова решења подноситељка је истакла повреду права из члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1. и 2. Устава због тога што је одбијен њен захтев за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Повреду означених права ова подноситељка види у схватању судова да је превасходна сврха поменутог поступка да се поступак, због ког је захтев изјављен, убрза и оконча у што краћем року, а не утврђивање примерене накнаде. Од Уставног суда је тражила да укине оспорена решења, наложи хитно окончање извршног поступка који је претходио стечајном и намирење њеног потраживања. Осим наведеног, поново је истакла захтев за накнаду нематеријалне штете као и захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе. Овој уставној жалби, која је заведена под Уж-5640/2015 спојена је Уж-7059/2015, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13).
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Р4 ст 180/15 од 4. марта 2015. године Р4 Ст. 170/15 од 11. фебруара 2015. године је : утврђено да је предлагачима Ивани Соколовић, Стојанки Младеновић, Сузани Ђермановић, Смиљи Цветковић, Данијели Денчић и Бранислави Трајковић повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 23/10 (став 1. изреке); наложено Привредном суду у Лесковцу да предузме све мере како би се наведени стечајни поступак што пре окончао (став 2. изреке); одлучено о да се примерена накнада због утврђене повреде права не досуђује (став 3. изреке); одлучено о трошковима поступка (став 4. изреке). У образложењу овог решења је, између осталог, констатовано да је потраживање предлагача с врстано у четврти исплатни ред и да је намирено у проценту од 7,02%, као и то да предметни стечајни поступак још није окончан. Одлуку да се примерена накнада не досуђује суд је образложио тиме да „сви подносиоци захтева нису определили нити поднели захтев за одређивањем примерене накнаде...“.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рж гп 158/15 од 4. јуна 2015. године, између осталог, је одбијена жалба предлагача Сузане Ђермановић изјављена против решења Привредног апелационог суда Р4 ст 180/15 од 4. марта 2015. године у делу којим је одлучено да се примерена накнада не досуђује, уз оцену да је неоснован жалбени навод предлагача да неопредељење висине новчаног износа који потражује на име примерене накнаде због дугог трајања поступка није разлог да се та накнада не досуди. Према налажењу суда, досуђивање тражене накнаде је везано за постојање опредељеног захтева, а како предлагач захтевом није определила износ накнаде који тражи због повреде права, то накнада није ни утврђена. Наведени стечајни поступак и даље је у току.
4. Одредбамам Устава, на које се позивају подноситељке , јемчи се: право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.) .
5. Разматрајући основаност тврдњи о повреди права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд констатује да је у Одлуци Уж-5864/2016 од 9. новембра 2016. године, али и у другим одлукама које су такође донете поводом уставних жалби лица чија су потраживања утврђена у стечајном поступку који се води против истог привредног друштва Одлуку Уж-2775/2016 од 9. новембра 2016. године на : www.уставни.суд.рс), подсетио на устаљену праксу Европског суда за људска права изнету у одлукама Маринковић против Србије , од 29. јануара 2013. године, Феризовић против Србије, 26. новембра 2013. године и пресуди Премовић против Србије од 14. јануара 2014. године у погледу неизвршења пресуда донетих против предузећа у већинском друштвеном/државном власништву и немогућности наплате утврђених потраживања, те одговорности државе за дугове таквих предузећа.
Како Уставни суд не види ниједан разлог да одступи од своје досадашње праксе, то је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), утврдио да је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 23/10 подноситељк ама уставне жалбе повређено право на имовину , зајемчено чланом 58. Устава , те свим подноситељкама, осим подноситељки Ивани Соколовић (која није истакла захтев за накнаду материјалне штете), утврдио право на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у предметном поступку, умањених за евентуално већ наплаћене износе по том основу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке и у тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби подноситељке Сузане Ђермановић изјављеној против решења Врховног касационог суда Рж гп 158/15 од 4. јуна 2015. године и Привредног апелационог суда Р4 ст 180/15 од 4. марта 2015. године због повреде права из члана 32. став 1. и члана 58. Устава, Уставни суд прво констатује да подноситељка повреду ових права образлаж е неприхватљивошћу става судова - да јој тражена примерена накнада не припада из разлога што је превасходна сврха поступка по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року убрзање поступка, а не утврђивање примерене накнаде. С друге стране, Уставни суд примећује да се оспорени акти не заснивају на разлозима на које се позива подноситељка и које сматра узроком повреде права. С тим у вези, Уставни суд указује да је уставна жалба супсидије рно и строго формално правно средство чија је садржина прецизно утврђена у члану 85. став 1. Закона о Уставном суду. Наиме, уставна жалба, поред осталог, мора да садржи разлоге жалбе и наводе у чему се састоји повреда или ускраћивање права и слобода, из чега следи да је Уставни суд везан разлозима на којима се захтев заснива будући да они одређују и опредељују правац поступања Суда. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је Уставни суд у спроведеном претходном поступку утврдио да наводи подноситељке уставне жалбе не одговарају утврђеним чињеницама, то Суд налази да се такви наводи не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдње о повреди означених уставних права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду у овом делу, као и погледу поново истакнутог захтева за накнаду нематеријалне штете, одбацио уставну жалбу подноситељке Сузане Ђермановић , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решевајући као у тачки 3. изреке.
У погледу подноситељкиног захтева којим тражи налагање окончања извршног поступка који је претходио предметном стечајном поступку, Уставни суд понавља да се, сагласно одредби члана 93. став 2. Закона о стечају („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11 и 71/12 - Одлука УС), од дана отварања стечајног поступка против стечајног дужника, извршни поступци који су у току обустављају, што према члану 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС) , јесте један од начина окончања извршног поступка.
Што се пак тиче захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године ( видети на: www.уставни.суд.рс).
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9. Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић