| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 15.09.2016 | Број: ИУо-286/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 4. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. септембра 2016. године, донео је
1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности и незаконитости члана 18г Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, бр. 12/10-пречишћен текст, 37/11, 42/11-исправка, 11/14, 30/14, 34/14 и 89/14).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости чл. 18г и 23. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, бр. 12/10-пречишћен текст, 37/11, 42/11-исправка и 11/14).
3. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 11б став 3, члана 16. став 3, члана 18а ст. 2. и 3, чл. 18в и 21а Одлуке из тачке 1.
4. Решење из тачке 1. доставити Скупштини града Београда ради давања одговора.
5. Рок за давање одговора је 60 дана од дана пријема Решења.
И
Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба Одлука наведених у тач. 1. и 2. изреке.
Оспоравајући уставност и законитост одредаба чл. 18г и 23. Одлуке из тачке 2. изреке, један од иницијатора је истакао да је чланом 18г Одлуке уређена принудна наплата потраживања предузећа према кориснику комуналне услуге паркирања на начин који је у супротности са Уставом Републике Србије и одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, а да је чланом 23. Одлуке Скупштина града Београда прописала прекршаје за повреде одредаба Одлуке супротно члану 34. Устава и одредби члана 137. став 3. Статута града Београда којом је одређено да град прописује прекршаје за повреде градских прописа само у складу са законом.
У вези са одредбама интегралног текста Одлуке из тачке 1. изреке иницијатори сматрају: да је одређујући одредбом члана 11б став 3. Одлуке максималан број од три, односно две, паркинг карте које се могу издати повлашћеним корисницима паркиралишта, Скупштина града Београда ограничила време коришћења паркинг места од стране ових лица на два или три сата, „иако не постоји закон или пропис заснован на закону којим је прописано време трајања паркирања“; да су одредбе члана 18а ст. 2. и 3. и члана 18в ст. 4. до 6. Одлуке, којима је уређено издавање налога за плаћање дневне карте и поступање корисника паркирања по овом налогу, незаконите из разлога што „дневна карта“, с обзиром на то да се издаје независно од времена трајања паркирања, представља „посебну накнаду“, а одредбама чл. 11. и 13. Закона о финансирању локалне самоуправе је одређено да се за коришћење комуналних услуга не може уводити посебна накнада и да таксена обавеза, односно обавеза плаћања услуге, траје док траје и време коришћења комуналне услуге; да се „дневна карта“ може „поистоветити и са уговорном казном“ која се према Закону о облигационим односима не може уговорити за новчане обавезе; да је одредбама члана 18а ст. 2. и 3. Одлуке Скупштина града Београда одступила од начела за формирање цена комуналних услуга из члана 25. Закона о комуналним делатностима; да је одредбама члана 18в ст. 2. и 3. Одлуке предвиђена могућност достављања налога за плаћање дневне паркинг карте његовим причвршћивањем на предње ветробранско стакло возила, те да „уколико се налогом утврђује обавеза и рок за њено извршење и обрачунава законска затезна камата, онда мора постојати достава налога на поуздан, сигуран и законом прописан начин, а то је достава на адресу власника возила“; да налог за плаћање дневне карте не представља веродостојну исправу у смислу члана 18. Закона о извршењу и обезбеђењу и „како је онда могуће покретање поступка извршења“ по овом налогу; да ни одредба члана 16. став 3. Одлуке која је у вези са чланом 18в Одлуке, није у сагласности са Уставом и законом. Један од иницијатора је такође довео у питање уставност одредаба члана 16. став 3, члана 18а ст. 2. и 3. и члана 18в Одлуке у односу на одредбе чл. 194. и 195. Устава.
Иницијатори такође истичу: да одредбе члана 18г интегралног текста Одлуке којима је уређено задржавање паркираног возила од стране јавно комуналног предузећа ради наплате његових доспелих потраживања нису у сагласности са одредбама члана 278. став 1. и став 2. тачка 12) Закона о безбедности саобраћаја на путевима које посебну меру уклањања, односно премештања возила, предвиђају искључиво ради спречавања угрожавања безбедности учесника у саобраћају; да ЈКП Паркинг сервис Београд “није овлашћен да самовласно узурпира туђу ствар како би наплатио своје потраживање“, с обзиром на то да се, сагласно одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, обезбеђење потраживања остварује искључиво у поступку пред надлежним судом; да одредбе члана 18г Одлуке погађају само странце, па су стога супротне одредбама члана 17. Устава којима је утврђен положај странаца и одредбама члана 21. Устава о забрани дискриминације; да је овим одредбама Одлуке повређено право на имовину из члана 58. Устава, јер је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено само у складу са законом и да је повређена и слобода кретања из члана 39. Устава која се може ограничити само законом; да су одредбе члана 18г Одлуке у супротности са одредбама Закона о основама својинско правних односа којима је одређено да се право својине може одузети или ограничити у складу са уставом и законом, као и да су у супротности и са одредбама члана 194. ст. 1. и 3. и члана 195. став 2. Устава. Један од иницијатора је затражио да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење појединачних аката и радњи предузетих на основу оспореног члана 18г Одлуке. У вези са чланом 21а Одлуке, иницијатори сматрају да су овим чланом Одлуке дата овлашћења предузећу да предузима одређене радње ради принудне наплате свог потраживања, али на начин који није у складу са „начином наплате потраживања“ који је прописан одредбама чл. 2. и 4. Закона о извршењу и обезбеђењу; да је супротно одредби члана 287. Закона о облигационим односима да се уклоњена возила задржавају од стране предузећа, против воље њиховог власника; да одступањем од начела формирања цене комуналних услуга из члана 25. Закона о комуналним делатностима јавно предузеће коме је поверена брига о паркиралиштима у Београду добија монополски положај који може да злоупотребљава задржавањем возила и фактичком наплатом казни за неплаћена паркирања, те да је чланом 21а Одлуке повређен и члан 84. Устава који гарантује једнак положај на тржишту, члан 58. Устава и члан 195. Устава којим је утврђено да сви општи акти јединице локалне самоуправе морају бити сагласни са законом.
ИИ
Скупштина града Београда је у одговору на наводе из иницијатива, поред осталог, истакла: да се разлози оспоравања одредбе члана 11б став 3. Одлуке заснивају на иницијаторовом погрешном тумачењу да је ограничавањем броја повлашћених паркинг карата које се могу издати, ограничено и време коришћења паркинг места, док је овим чланом Одлуке заправо уређено право одређених лица да целодневно користе паркинг места по повлашћеним ценама у периоду за који је паркинг карта издата; да дневна карта за паркирање прописана одредбама чл. 18а и 18в Одлуке представља цену за извршену услугу паркирања која није плаћена у тренутку када је започело коришћење ове услуге, већ накнадно, те да иста није санкција за прекорачење времена паркирања, како то иницијатори сматрају; да цена комуналне услуге нема карактер посебне накнаде у смислу Закона о финансирању локалне самоуправе, јер је „Законом дата могућност увођења локалне комуналне таксе која не искључује могућност наплате цене за услугу коришћења општих паркиралишта која је приход даваоца услуге“, да Закон дозвољава паралелно постојање института таксе и накнаде за исту врсту услуга, али не и за подручје исте јединице локалне самоуправе, „што својом одлуком регулише јединица локалне самоуправе“; да је основ за уклањање и задржавање возила корисника услуге паркирања, у смислу оспореног члана 18г Одлуке, садржан у члану 296. Закона о безбедности саобраћаја на путевима којим је регулисано уклањање непрописно заустављеног, односно паркираног возила од стране полицијског службеника; да ЈКП „Паркинг сервис“ обављања комуналну делатности управљања јавним паркиралиштима у складу са одредбом члана 3. тачка 7) Закона о комуналним делатностима којом је прописано да ова комунална делатност обухвата и уклањање и премештање паркираних возила и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила по налогу надлежног органа, као и у складу са одредбама члана 13. ст. 1. и 2. тог закона којима је, поред осталог, предвиђено овлашћење скупштине јединице локалне самоуправе да својим одлукама прописује начин вршења контроле коришћења и наплате комуналне услуге и овлашћења вршиоца комуналне делатности у вршењу контроле и мере које су контролори овлашћени да предузимају; да су услови за примену члана 18г Одлуке испуњени у ситуацији када се ради о возилима страних регистарских таблица на основу којих није могуће идентификовати корисника услуге паркирања, јер Министарство унутрашњих послова не води евиденцију возила која нису регистрована на територији Републике Србије; да је основ за задржавање возила корисника услуге паркирања, у смислу оспореног члана 21а Одлуке, садржан у одредби члана 36. став 6. Закона о комуналним делатностима; да, сагласно Закону о основама својинскоправних односа, држалац ствари и права има право на заштиту од узнемиравања или одузимања државине али само ако је наведено узнемиравање или одузимање државине противправно, што није случај у конкретној уставноправној ствари, с обзиром на то да за уклањање и задржавање возила од стране комуналног предузећа постоји правни основ у Закону о безбедности саобраћаја на путевима и Закону о комуналним делатностима. Полазећи од наведеног, доносилац Одлуке о јавним паркиралиштима сматра да нема основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости њених оспорених одредаба.
ИИИ
У спроведеном поступку, Уставни суд је констатовао да је 4. маја 2010. године Комисија за прописе Скупштине града Београда утврдила пречишћен текст Одлуке о јавним паркиралиштима који је објављен у „Службеном листу града Београда“, број 12/10. Измене и исправке пречишћеног текста Одлуке објављене су у „Службеном листу града Београда“, бр. 37/11, 42/11-исправка и 11/14.
Оспорени члан 18г Одлуке („Службени лист града Београда“, бр. 12/10-пречишћен текст, 37/11, 42/11-исправка и 11/14), којим је било уређено задржавање паркираног возила од стране јавног комуналног предузећа ради наплате доспелих потраживања према кориснику комуналне услуге, је у потпуности измењен одредбом члана 1. Одлуке о измени Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, број 30/14) која је ступила на снагу 3. априла 2014. године. Оспорени члан 23. Одлуке, којим су биле прописане прекршајне казне за повреде одредаба чл. 11б, 11в и 19. Одлуке, у целини је измењен одредбом члана 1. Одлуке о измени Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, број 34/14) која је ступила на снагу 19. априла 2014. године.
У вези са иницијативама којима се оспорава уставности и законитост одредаба интегралног текста Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, бр. 12/10-пречишћен текст, 37/11, 42/11-исправка, 11/14, 30/14, 34/14 и 89/14), Уставни суд претходно констатује да се Одлуком уређују услови и начин организовања послова у обављању комуналне делатности одржавања јавних простора за паркирање (у даљем тексту: јавна паркиралишта), као и услови коришћења јавних паркиралишта на територији града Београда (члан 1.). Сагласно одредбама члана 2. Одлуке, делатност из члана 1. ове одлуке на подручју градских општина: Вождовац, Врачар, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски венац, Стари град и Чукарица, обавља јавно комунално предузеће које је основао град Београд (став 1.), а за обављање делатности из члана 1. ове одлуке на подручју градских општина: Барајево, Гроцка, Лазаревац, Младеновац, Обреновац, Сопот и Сурчин, градска општина може основати јавно предузеће или обављање те делатности поверити јавном комуналном предузећу које је основао град Београд, другом предузећу, односно предузетнику (став 2.). Јавна паркиралишта у смислу одредаба ове одлуке јесу јавне саобраћајне површине и посебни простори одређени за паркирање моторних возила и могу бити општа и посебна (члан 3. ст. 1. и 2.). Општа паркиралишта су делови коловоза, тротоара или површине између коловоза и тротоара и друге саобраћајне површине обележене за паркирање моторних возила и одређује их својим актом организациона јединица Градске управе града Београда надлежна за послове саобраћаја (у даљем тексту: организациона јединица Градске управе надлежна за послове саобраћаја) (члан 4.). Одлуком је такође прописано: да се јавна паркиралишта обележавају саобраћајном сигнализацијом у складу са прописима о безбедности саобраћаја и да имају на видном месту истакнуто обавештење које садржи: зоне, категорије моторних возила која се могу паркирати, начин паркирања и наплате, као и временско ограничење коришћења јавног паркиралишта (члан 7.); да се јавна паркиралишта користе за паркирање моторних возила правних, физичких лица и предузетника (у даљем тексту: корисник) и да се корисником паркиралишта у смислу одредаба ове одлуке сматра возач или власник возила, ако возач није идентификован (члан 9.); да паркирањем возила на паркинг месту, корисник прихвата услове прописане овом одлуком за услугу коришћења јавног паркиралишта (члан 9б став 1.); да је за коришћење јавног паркиралишта корисник дужан да плати одговарајућу цену за одређено време коришћења и да се цена коришћења ове услуге утврђује ценовником предузећа на који сагласност даје градоначелник (члан 9в). Одредбама члана 18. Одлуке прописано је да се на општим паркиралиштима одређеним и категорисаним актом организационе јединице Градске управе града Београда надлежне за послове саобраћаја наплата паркирања врши по започетом сату или у дневном трајању, плаћањем сатне или дневне карте (став 1.), да сатна паркинг карта важи за сваки започети сат према утврђеном времену коришћења (став 2.), да дневна паркинг карта важи од тренутка издавања до истог времена у првом следећем дану у коме се врши наплата паркирања (став 3.) и да у зонираном подручју сатна, односно дневна паркинг карта важи искључиво у оквиру одређене зоне (став 4.).
Одредбама члана 11б ст. 1. и 2. Одлуке прописано је да физичка лица, предузетници и правна лица (станари, корисници пословног простора) под посебним условима у погледу цене и утврђеног времена паркирања које организациона јединица градске управе надлежна за послове саобраћаја утврди својим актом из члана 4. став 2. ове одлуке могу општа паркиралишта користити као повлашћени корисници и да овим корисницима предузеће издаје повлашћену паркинг карту. Оспореном одредбом става 3. наведеног члана Одлуке је одређено да се правном лицу и предузетнику могу издати највише три паркинг карте, а физичком лицу највише две паркинг карте. Повлашћену паркинг карту повлашћени корисник може користити искључиво за возило за које је ова карта издата (члан 11б став 4.).
Оспорене одредбе чл. 16, 18а, 18в и 18г Одлуке систематизоване су у Поглављу ИИИ Одлуке којим је регулисана наплата паркирања. Одредбом члана 16. став 1. Одлуке прописано је да корисник плаћа услугу коришћења општег паркиралишта унапред куповином паркинг карте или електронским путем, док је оспореном одредбом става 3. тог члана Одлуке одређено да, изузетно од става 1. овог члана, корисник може платити услугу паркирања накнадно, по налогу за плаћање, на начин и под условима прописаним чланом 18в ове одлуке.
Одредбама члана 18. Одлуке одређено је да се на општим паркиралиштима одређеним и категорисаним актом из члана 4. став 2. ове одлуке наплата паркирања врши по започетом сату или у дневном трајању, плаћањем сатне или дневне карте (став 1.), да сатна паркинг карта важи за сваки започети сат према утврђеном времену коришћења (став 2.), да дневна паркинг карта важи од тренутка издавања до истог времена у првом следећем дану у коме се врши наплата паркирања (став 3.) и да у зонираном подручју сатна, односно дневна паркинг карта важи искључиво у оквиру одређене зоне (став 4.). Према одредби члана 18а став 1. Одлуке, корисник општег паркиралишта се може определити да услугу паркирања користи по започетом сату или у дневном трајању, куповином и истицањем важеће сатне или дневне карте, односно плаћањем услуге електронским путем, а оспореним одредбама истог члана Одлуке је прописано: да корисник који је паркирао возило, а није се определио за коришћење услуге паркирања на начин из става 1. овог члана, користи паркинг место под условима који важе за паркирање у дневном трајању и истом се издаје налог за плаћање дневне карте (став 2.) и да корисник који користи услугу паркирања по започетом сату на начин из става 1. овог члана, истеком времена коришћења паркиралишта у зонираном подручју, може наставити коришћење паркинг места под условима и на начин из става 2. овог члана (став 3.).
Оспореним чланом 18в Одлуке прописано је: да налог за плаћање дневне паркинг карте издаје овлашћени контролор и уручује га кориснику (став 1.), да када контролор није у могућности да уручи налог кориснику, причвршћује га на возилу, на предњем ветробранском стаклу (став 2.), да се достављање налога за плаћање дневне карте на начин из става 2. овог члана сматра уредним и доцније оштећење или уништење налога нема утицај на ваљаност достављања и не одлаже плаћање дневне паркинг карте (став 3.), да се сматра да је корисник паркирања поступио по примљеном налогу ако је платио дневну паркинг карту у року од осам дана од дана издавања, на начин назначен у налогу (став 4.), да ако не плати дневну карту у року из става 4. овог члана, корисник паркиралишта је дужан да, осим износа цене дневне карте, у наредних осам дана, плати и стварне трошкове предузећа и законску затезну камату, на шта ће у налогу бити упозорен (став 5.) и да ако корисник паркиралишта не поступи у складу са ставом 5. овог члана, предузеће ће покренути поступак наплате потраживања (став 6.).
Према одредбама оспореног члана 18г Одлуке, ако је налог за плаћање дневне карте издат за возило поводом кога је од стране предузећа утврђено да постоје доспела потраживања према кориснику комуналне услуге по основу најмање два издата налога, да није могуће идентификовати возача, односно власника возила преко евиденције надлежног државног органа Републике Србије и да није могуће покренути поступак за наплату потраживања, предузеће је овлашћено да, ради наплате доспелих потраживања, задржи паркирано возило у складу са законом (став 1.), да се задржавање возила из става 1. овог члана, врши уклањањем возила са јавног паркиралишта на место које је за то одређено или постављањем уређаја којима се спречава одвожење возила (став 2.), да када возач, односно власник измири сва доспела потраживања, трошкове премештања возила и лежарине односно трошкове блокаде и деблокаде возила и предузећу достави доказ о извршеном плаћању предузеће ће омогућити преузимање или извршити деблокаду возила (став 3.), да ће, приликом блокаде возила, предузеће на стаклу возачевих врата, поставити налепницу са обавештењем да је возило привремено блокирано, са упутством шта возач треба да учини, како би се извршило скидање уређаја и упозорењем да возило може бити уклоњено (став 4.), да пре почетка блокаде, деблокаде и уклањања возила, предузеће сачињава фотографију (фото-запис), као доказ о стању возила (став 5.) и да штету насталу на возилу за време блокаде, деблокаде и приликом уклањања блокираног возила, сноси предузеће (став 6.).
Оспореним чланом 21а Одлуке, који је систематизован у Поглављу В Одлуке којим је уређен надзор над применом одредаба ове одлуке, прописано је да предузеће као поверилац доспелог потраживања у чијим се рукама налази дужниково моторно возило, уклоњено по налогу надлежног органа, има право задржати возило док му не буде исплаћено потраживање.
ИВ
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су за оцену основаности навода иницијатора о неуставности оспорених одредаба Одлуке релевантне одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (члан 20. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 1. и 4.); да општина, преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности (члан 190. став 1. тачка 1.); да статути, одлуке и сви други општи акти аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе морају бити сагласни са законом (члан 195. став 2.).
Законом о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, број 88/11) одређене су комуналне делатности и уређени општи услови и начин њиховог обављања (члан 1.). Законом је управљање јавним паркиралиштима одређено као комунална делатност од општег интереса (члан 2. став 2. и став 3. тачка 7)) којом се стварају и одржавају услови за коришћење јавних саобраћајних површина и посебних простора одређених за паркирање моторних возила, као и уклањање и премештање паркираних возила и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила по налогу надлежног органа (члан 3. тачка 7)). Наведеним законом је прописано да јединица локалне самоуправе, поред осталог, уређује и обезбеђује обављање комуналних делатности и њихов развој, као и да уређује у складу са законом услове обављања комуналних делатности, права и обавезе корисника комуналних услуга, обим и квалитет комуналних услуга и начин вршења надзора над обављањем комуналних делатности (члан 4. ст. 1. и 3.) које могу обављати јавно предузеће, привредно друштво, предузетник или други привредни субјект (члан 5. став 1.). Према одредбама члана 13. Закона, скупштина јединице локалне самоуправе одлукама прописује начин обављања комуналне делатности, као и општа и посебна права и обавезе вршилаца комуналне делатности и корисника услуга на својој територији, укључујући и начин плаћања цене комуналне услуге, начин вршења контроле коришћења и наплате комуналне услуге и овлашћења вршиоца комуналне делатности у вршењу контроле и мере које су контролори овлашћени да предузимају (став 1.), одлука скупштине јединице локалне самоуправе, која прописује општа и посебна права и обавезе вршилаца комуналне делатности и корисника комуналних услуга, непосредно се примењује на све уговорне односе вршилаца комуналне делатности са корисницима комуналних услуга као општи услови пословања (став 2.), уколико одлуком скупштине јединице локалне самоуправе о обављању комуналне делатности није предвиђено закључење појединачних уговора између вршиоца и корисника комуналних услуга, сматра се да је уговорни однос о пружању комуналне услуге настао започињањем коришћења комуналне услуге, односно почетком пружања комуналне услуге у складу са прописима којима се ближе уређује обављање те комуналне делатности (став 3.) и обавезе корисника комуналне услуге, укључујући и плаћање цене комуналне услуге, настају започињањем коришћења комуналне услуге, односно почетком пружања комуналне услуге, и када се она користи супротно прописима којима се уређује та комунална делатност (став 4.). Законом је такође одређено да инспекцијски надзор над спровођењем прописа јединице локалне самоуправе донетих на основу овог закона врши јединица локалне самоуправе, преко комуналних инспектора (члан 32. став 2.); да у вршењу инспекцијског надзора комунални инспектор има право и дужност да наложи решењем уклањање, односно премештање возила, као и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила са површина јавне намене ако су остављена противно прописима (члан 34. став 1. тачка 11). Одредбама члана 36. Закона уређено је вршење инспекцијског надзора тако што је прописано: да ће комунални инспектор у вршењу инспекцијског надзора кад утврди да се омета вршење комуналне услуге или коришћење комуналних објеката остављањем возила, ствари и других предмета или на други начин, наредити решењем кориснику, односно сопственику, ако је присутан, да одмах уклони те ствари, односно предмете, под претњом принудног извршења (став 1.), да ако се лице из става 1. овог члана не налази на лицу места, комунални инспектор ће, без саслушања странке, донети решење којим ће наложити да се возила, ствари и други предмети уклоне у одређеном року, који се може одредити и на минуте (став 2.), да се решење из става 2. овог члана лепи на те ствари, односно предмете уз назначење дана и часа када је налепљено и тиме се сматра да је достављање извршено, а доцније оштећење, уништење или уклањање овог решења не утиче на ваљаност достављања (став 3.), да ако лице из става 1. овог члана не поступи по датом налогу, комунални инспектор ће одредити постављање уређаја којим се спречава одвожење возила, односно одредиће да се возила, ствари и други предмети уклоне о трошку корисника, односно сопственика, на место које је за то одређено (став 4.), да се одлуком јединице локалне самоуправе може предвидети да вршилац комуналне делатности као поверилац доспелог потраживања у чијим се рукама налази дужниково возило, ствар и други предмет уклоњен по налогу надлежног органа, има право задржати га док му не буде исплаћено потраживање (став 6.).
Законом о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13-Одлука УС, 55/14, 96/15 и 9/16-Одлука УС), у односу на који је, поред осталог, тражена оцена законитости члана 18г Одлуке и у коме је, према мишљењу доносиоца оспореног акта, садржан правни основ за уклањање возила које је прописано наведеним чланом Одлуке, уређују се, поред осталог, правила саобраћаја, регистрација возила, посебне мере и овлашћења који се примењују у саобраћају на путу, као и друга питања која се односе на безбедност саобраћаја на путевима (у даљем тексту: безбедност саобраћаја) (члан 1. став 1.). Сагласно одредби члана 2. став 1. Закона, контролу и непосредно регулисање саобраћаја на путевима врши Министарство унутрашњих послова – Управа саобраћајне полиције и подручне полицијске управе. Према одредбама члана 7. став 1. Закона паркиралиште је део пута намењен, уређен и означен првенствено за паркирање возила, који се састоји од једног или више паркинг места (тачка 22)), а паркинг место је означени део паркиралишта искључиво намењен за паркирање једног возила (тачка 23)).
Законом је, као саставни део правила саобраћаја, уређено и заустављање и паркирање возила тако што је, поред осталог, прописано да возач не сме да заустави, односно паркира возило на месту на коме би оно угрожавало безбедност других учесника у саобраћају или представљало сметњу за нормално одвијање саобраћаја или кретање пешака (члан 62.) и да је приликом паркирања возач дужан да возило паркира на једном паркинг месту предвиђеном за паркирање те врсте возила (члан 65. став 1.). Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 19) и тачка 22) Закона одређена су места на којима возач не сме да заустави или паркира возило (нпр. на пешачком прелазу и на прелазу бициклистичке стазе преко коловоза као и на одстојању, односно растојању мањем од пет метара од тих прелаза, на прелазу пута преко железничке пруге, односно трамвајских шина и на растојању, односно одстојању мањем од пет метара од прелаза, као и у близини железничке пруге, односно трамвајских шина, ако се тиме спречава саобраћај возила која се крећу по шинама итд.), а када су у питању забране у вези са заустављањем или паркирањем возила на паркиралиштима, истим чланом Закона је предвиђено да возач не сме да заустави или паркира возило на паркинг месту које је допунском таблом саобраћајног знака или ознаком на коловозу обележено као место за паркирање за возила за особе са инвалидитетом, ако на возилу не поседује одговарајућу ознаку (тачка 20)), односно на паркинг месту које је допунском таблом саобраћајног знака или ознаком на коловозу означено као место резервисано за возила одређених корисника, када возило којим управља не припада тим возилима (тачка 21)).
Ради спречавања угрожавања безбедности учесника у саобраћају, односно омогућавања одвијања саобраћаја, полицијском службенику је дато овлашћење да приликом контроле саобраћаја предузима посебне мере, односно овлашћења која су утврђена одредбама члана 278. став 1. тач. 1)-13) Закона. Једна од посебних мера, односно овлашћења коју налаже и предузима полицијски службеник приликом контроле саобраћаја јесте и уклањање, односно премештање возила, као и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила, а изузетно ова мера и овлашћење може се поверити овлашћеном правном лицу или предузетнику којем је актом надлежног државног органа поверена делатност организације функционисања, управљања и одржавања јавних паркиралишта (члан 278. ст. 3. и 4.).
Одредбама члана 296. Закона ближе је уређена посебна мера, односно овлашћење, уклањања непрописно заустављених, односно паркираних возила тако што је, поред осталог, прописано: да уколико полицијски службеник у контроли саобраћаја затекне возило паркирано или заустављено супротно одредбама овог закона, наредиће возачу, уколико је присутан, да одмах уклони возило, под претњом принудног извршења (став 1.), да уколико возач није присутан на лицу места из става 1. овог члана, полицијски службеник ће донети решење у писаној форми којим ће наложити уклањање возила у року који не може бити краћи од три минута, а примерак решења о налагању уклањања возила се поставља на видно место возила и тиме се сматра да је исто уручено возачу, а његово накнадно уклањање или уништење не утиче на ваљаност његове доставе (став 2.), уколико возач, у року одређеним решењем из става 2. овог члана, не уклони возило, полицијски службеник ће уклонити возило на за то одређено место, о трошку возача или власника, односно корисника возила (став 4.), обављање послова уклањања возила из става 1. овог члана орган јединице локалне самоуправе може поверити правном лицу или предузетнику који испуњава прописане услове за то (став 6.).
В
Испитујући испуњеност претпоставки за поступање по захтеву једног од иницијатора за оцену уставности и законитости чл. 18г и 23. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, бр. 12/10-пречишћен текст, 37/11, 42/11-исправка и 11/14), Уставни суд констатује да су након иницирања поступка пред Судом наведени чланови Одлуке престали да важе ступањем на снагу Одлуке о измени Одлуке о јавним паркиралиштима која је објављена у „Службеном листу града Београда“, бр. 30/14 и 34/14, а да Уставни суд није нашао да поступак нормативне контроле треба покренути ради отклањања последица неуставности или незаконитости. Сагласно изнетом, Уставни суд је утврдио да нису испуњене процесне претпоставке за покретање поступка за оцену уставности и законитости чл. 18г и 23. наведене одлуке, па је, на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбацио наведену иницијативу и одлучио као у тачки 2. изреке.
ВИ
Када су у питању оспорене одредбе интегралног текста Одлуке о јавним паркиралиштима, Уставни суд је утврдио да се разлози оспоравања законитости одредбе члана 11б став 3. Одлуке заснивају на иницијаторовом погрешном тумачењу да је одређујући максималан број од три, односно две, паркинг карте које се могу издати повлашћеним корисницима паркиралишта, Скупштина града Београда ограничила овим лицима време коришћења паркинг места на два или три сата, „иако не постоји закон или пропис заснован на закону којим је прописано време трајања паркирања“. Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да су одредбом члана 11б став 1. Одлуке као повлашћени корисници паркинг места одређена она физичка и правна лица и предузетници (станари и корисници пословног простора) који под посебним условима у погледу цене и утврђеног времена паркирања користе општа паркиралишта и да ова лица својим актом утврђује организациона јединица градске управе надлежна за послове саобраћаја. Сагласно наведеном, Секретаријат за саобраћај града Београда је Решењем о општим паркиралиштима („Службени лист града Београда“, бр. 44/09, 2/10, 9/10, 29/10, 45/11, 36/13, 11/14, 76/14, 3/15, 23/15 и 2/16) ближе одредио ко су повлашћени корисници паркинг места тако што је прописао да повлашћену паркинг карту издаје јавно, јавно комунално или друго предузеће, односно предузетник, и то: станару за два возила у власништву; инвалиду станару за два возила у власништву и кориснику пословног простора (предузетник, правно лице) за највише три возила у власништву (тачка 5.). Тачком 5а наведеног решења је одређено да предузеће издаје повлашћену паркинг карту по повлашћеној цени и да повлашћена паркинг карта омогућава целодневно коришћење паркинг места у периоду за који је издата. Имајући у виду да ималац повлашћене паркинг карте, за разлику од имаоца сатне или дневне паркинг карте, користи општа паркиралишта без временског ограничења у периоду за који му је та повлашћена паркинг карта издата, а да је оспореном одредбом члана 11б став 3. Одлуке Скупштина града Београда само одредила максималан број наведених паркинг карата које се могу издати свакој појединој категорији повлашћених корисника паркинг места, а не временски период у коме ова лица могу да користе општа паркиралишта, како то иницијатор погрешно сматра, Уставни суд је као очигледно неосноване оценио наводе иницијатора о незаконитости одредбе члана 11б став 3. Одлуке. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену законитости одредбе члана 11б став 3. Одлуке и одлучио као у тачки 3. изреке.
ВИИ
Разматрајући основаност навода иницијатора о неуставности и незаконитости одредаба члана 16. став 3, члана 18а ст. 2. и 3. и члана 18в Одлуке, којима је уређена обавеза корисника општег паркиралишта да, по налогу овлашћеног контролора, плати дневну паркинг карту, Уставни суд је пошао од одредбе члана 25. став 3. Закона о комуналним делатностима сагласно којој јединица локалне самоуправе може прописати да се у поступку контроле коришћења комуналне услуге наплаћује посебна цена за случај коришћења комуналне услуге на начин који је у супротности са прописима којима се уређује та комунална делатност. Имајући у виду да је оспореним одредбама члана 18а ст. 2. и 3. Одлуке издавање налога за плаћање дневне паркинг карте, као посебне цене за коришћење комуналне услуге паркирања, предвиђено управо за случајеве када се комунална услуга јавног паркирања користи на начин који је супротан начину коришћења прописаним одредбом члана 18а став 1. Одлуке, односно који је супротан начину коришћења прописаним одредбом члана 18. став 2. Одлуке којом је уређено важење сатне паркинг карте, Уставни суд налази да доносилац оспореног општег аката није изашао изван Законом утврђених граница свог овлашћења да уређује начин вршења контроле коришћења и наплате наведене комуналне услуге. Сагласно изнетом, Уставни суд је као неприхватљиве оценио наводе иницијатора о несагласности одредаба члана 16. став 3, члана 18а ст. 2. и 3. и члана 18в Одлуке са одредбама Закона о комуналним делатностима.
Законом о финансирању локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 47/11, 93/12, 99/13, 125/14 и 95/15), у односу на чије одредбе је један од иницијатора довео у питање законитост одредаба члана 18а ст. 2. и 3. и члана 18 в Одлуке, прописано је: да скупштина јединице локалне самоуправе може уводити локалне комуналне таксе за коришћење права, предмета и услуга и да се за коришћење ових права, предмета и услуга не може уводити посебна накнада (члан 11.); да таксена обавеза настаје даном почетка коришћења права, предмета или услуге за чије је коришћење прописано плаћање локалне комуналне таксе и да таксена обавеза траје док траје коришћење права, предмета или услуге (члан 13.); да се локалне комуналне таксе могу уводити за коришћење простора за паркирање друмских моторних и прикључних возила на уређеним и обележеним местима (члан 15. тачка 13)). Имајући у виду да је оспореном Одлуком уређено коришћење оних општих паркиралишта на територији града Београда на којима се наплата паркирања врши плаћањем паркинг карте (сатне или дневне), односно куповином повлашћене паркинг карте и да је дневна паркинг карта посебна цена која се плаћа за случај коришћења општих паркиралишта на начин који је у супротности са одредбама оспорене Одлуке, а не, како то иницијатори погрешно сматрају, посебна накнада која се, у смислу члана 11. Закона о финансирању локалне самоуправе, не може уводити за коришћење оних простора за паркирање за које је прописано плаћање локалне комуналне таксе, Уставни суд је као очигледно неосноване оценио тврдње иницијатора о несагласности оспорених одредаба чл. 18а и 18в Одлуке са одредбама чл. 11. и 13. Закона о финансирању локалне самоуправе.
Надаље, Уставни суд је оценио да наводи једног од иницијатора да „уколико се налогом за плаћање дневне паркинг карте утврђује обавеза и рок за њено извршење и обрачунава законска затезна камата, онда мора постојати достава налога на поуздан, сигуран и законом прописан начин, а то је достава на адресу власника возила“, нису од значаја за оцену законитости одредаба члана 18в ст. 2. и 3. Одлуке. Наведено из разлога што је, сагласно одредби члана 13. став 4. Закона о комуналним делатностима, обавеза корисника комуналне услуге паркирања да плати дневну паркинг карту као посебну цену услуге паркирања настала започињањем коришћења ове услуге супротно одредбама оспорене Одлуке, а не издавањем налога за плаћање ове паркинг карте, како то иницијатор погрешно сматра, који представља само рачун за плаћање наведене цене паркирања који издаје овлашћено лице вршиоца комуналне делатности паркирања.
Када су у питању тврдње иницијатора о несагласности одредаба члана 18в Одлуке са одредбама члана 18. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14), којима је била уређена веродостојна исправа, из разлога што налог за плаћање дневне карте не представља веродостојну исправу на основу које би се могао покренути поступак извршења, Уставни суд претходно констатује да је овај закон престао да важи 1. јула 2016. године када је ступио на снагу нови Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 106/15). Имајући у виду да Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава Републике Србије, оцену законитости материјално-правних одредаба општег акта врши у односу на закон који је на снази, Суд је у разматрању основаности навода иницијатора о незаконитости члана 18в Одлуке имао у виду одредбе важећег Закона о извршењу и обезбеђењу којима је прописано: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да се решење о извршењу доноси, поред осталог, на основу веродостојне исправе (члан 40.); да се решење о извршењу на основу веродостојне исправе доноси ради намирења новчаног потраживања и да је веродостојна исправа и рачун домаћег или страног лица, са отпремницом или другим писменим доказом о томе да је извршни дужник обавештен о његовој обавези (члан 52. став 1. и став 2. тачка 3)). Одредбама Дела пет Закона (чл. 392. до 413.) уређено је намирење новчаних потраживања насталих из комуналних и сродних делатности и прописано је, поред осталог, да веродостојну исправу, на основу које се доноси решење о извршењу ради намирења наведених новчаних потраживања, представља рачун и извод из пословних књига о извршеним комуналним или сродним услугама (члан 394. став 2.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да се одредбе члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу не могу довести у уставноправну везу са садржином одредаба члана 18в Одлуке. Ово из разлога што је одредбама члана 52. Закона регулисана веродостојна исправа као један од основа за доношење решења о извршењу ради намирења новчаних потраживања, па и новчаних потраживања насталих из комуналних услуга, док су одредбама оспореног члана 18в Одлуке прописани начини и услови добровољног испуњења обавезе корисника паркиралишта по основу издатог налога за плаћање дневне паркинг карте, а не поступак принудне наплате потраживања по основу наведеног налога, како то иницијатор погрешно сматра, који поступак ће се, уколико уследи, спроводити по одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да нема процесних претпоставки за оцену сагласности оспореног члана 18в Одлуке са одредбама члана 52. наведеног закона.
Сагласно наведеном, Уставни суд је нашао да разлозима изнетим у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 16. став 3, члана 18а ст. 2. и 3. и члана 18в Одлуке, па је, на основу члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, одбацио иницијативе и решио као у тачки 3. изреке.
ВИИИ
Ценећи наводе иницијатора о неуставности и незаконитости члана 18г Одлуке којим је уређено овлашћење вршиоца комуналне делатности паркирања да, уклањањем возила са јавног паркиралишта или постављањем уређаја којима се спречава његово одвожење, задржи паркирано возило корисника услуге паркирања кога није могуће идентификовати преко јединственог регистра возила који води Министарство унутрашњих послова, а ради наплате доспелих потраживања која има према наведеном кориснику по основу издатих налога за плаћање дневне паркинг карте, Уставни суд је пошао од цитираних Уставних и законских одредаба из којих произлази:
-да је управљање јавним паркиралиштима Законом о комуналним делатностима одређено као комунална делатност од општег интереса и да су овим законом уређени општи услови и начин њеног обављања;
-да је град овлашћен да, у складу са Законом о комуналним делатностима, уређује и обезбеђује обављање и развој комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима и да је скупштина града овлашћена да својим актом, такође у складу са наведеним законом, прописује начин обављања ове комуналне делатности, као и општа и посебна права и обавезе вршилаца комуналне делатности и корисника услуга на својој територији, укључујући и начин плаћања цене комуналне услуге, начин вршења контроле коришћења и наплате комуналне услуге и овлашћења вршиоца комуналне делатности у вршењу контроле и мере које су контролори овлашћени да предузимају;
-да комунална делатност управљања јавним паркиралиштима обухвата, поред осталог, уклањање и премештање паркираних возила и постављање уређаја којима се спречава одвожење возила по налогу надлежног органа ради стварања и одржавања услова за коришћење јавних саобраћајних површина и посебних простора одређених за паркирање моторних возила;
-да меру уклањања паркираних возила, односно постављање уређаја којима се спречава њихово одвожење налаже, сагласно Закону о комуналним делатностима, комунални инспектор који је у вршењу инспекцијског надзора утврдио да се остављањем возила омета коришћење јавних паркиралишта, а да је вршилац комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима једино овлашћен да спроведе ову меру;
-да Законом о комуналним делатностима није предвиђена могућност уклањања паркираних возила, односно постављања уређаја којима се спречава њихово одвожење, ради наплате доспелих потраживања вршиоца комуналне делатности паркирања према кориснику ове комуналне делатности;
-да се задржавањем паркираног возила, у смислу оспореног члана 18г Одлуке, ограничава власник моторног возила да га користи за време док се не измире доспела потраживања вршиоца комуналне услуге паркирања према кориснику ове услуге, као и трошкови задржавања возила, а да је одредбом члана 58. став 4. Устава утврђено да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом;
-да меру уклањања, односно премештања возила и постављања уређаја којима се спречава одвожење возила предвиђа и Закон о безбедности саобраћаја на путевима али искључиво ради спречавања угрожавања безбедности учесника у саобраћају, односно омогућавања одвијања саобраћаја, док је оспореном Одлуком уређено коришћење јавних паркиралишта као комунална делатност, у смислу одредаба Закона о комуналним делатностима;
-да меру уклањања, односно премештања возила и постављања уређаја којима се спречава одвожење возила налаже и предузима полицијски службеник као лице које је Законом о безбедности саобраћаја на путевима овлашћено да врши контролу и непосредно регулисање саобраћаја на путевима, и то када је у обављању наведене контроле утврдио да је возило заустављено или паркирано супротно одредбама овог закона, тј. на месту на коме би угрозило безбедност других учесника у саобраћају, односно ометало или онемогућавало нормално одвијање саобраћаја, а да се правном лицу, односно предузетнику коме је актом надлежног државног органа поверена делатност организације функционисања, управљања и одржавања јавних паркиралишта (тј. вршиоцу комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима) једино може поверити обављање послова уклањања возила, односно постављања уређаја којима се спречава њихово одвожење;
-да ни Законом о безбедности саобраћаја на путевима није предвиђена могућност уклањања паркираног возила, односно постављања уређаја којима се спречава његово одвожење, ради наплате доспелих потраживања вршиоца комуналне делатности паркирања према кориснику ове комуналне делатности.
С обзиром на изнето, Уставни суд налази да се поводом оспореног члана 18г Одлуке основано могу поставити, као спорна, следећа уставноправна питања:
-да ли је Скупштина града Београда прекорачила своја овлашћења када је оспореним чланом 18г Одлуке предвидела уклањање возила са јавног паркиралишта, односно постављање уређаја којима се спречава одвожење возила, ради наплате доспелих потраживања вршиоца комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима према кориснику ове комуналне делатности, с обзиром на то да су случајеви у којима је могуће наложити уклањање возила, односно постављање наведених уређаја, прописани одредбама члана 36. ст. 1, 2. и 4. Закона о комуналним делатностима;
-да ли је давањем овлашћења вршиоцу комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима на територији града Београда да уклони возило са јавног паркиралишта, односно постави уређаје којима се спречава одвожење возила, Скупштина града Београда поступила супротно одредбама Закона о комуналним делатностима, с обзиром на то да је уклањање возила, као и постављање наведених уређаја могуће само по налогу комуналног инспектора;
-да ли је оспореним чланом 18г Одлуке противуставно ограничено право власника моторног возила да га користи све док не буду измирена доспела потраживања вршиоца комуналне делатности паркирања према кориснику ове делатности, с обзиром на то да је, у смислу одредбе члана 58. став 4. Устава, ограничење коришћења имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни допуштено само уколико је прописано законом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су се стекли услови да Суд, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду донесе решење о покретању поступка за утврђивање неуставности и незаконитости члана 18г Одлуке и да исто, применом одредбе члана 33. став 1. Закона, достави доносиоцу оспореног акта на одговор, за чије давање је одређен рок од 60 дана. Полазећи од наведеног, Уставни суд је решио као у тач. 1, 4. и 5. изреке.
ИX
У вези са захтевом иницијатора за оцену уставности и законитости члана 21а Одлуке којим је прописано овлашћење предузећа, као повериоца доспелог потраживања, у чијим се рукама налази дужниково моторно возило, уклоњено по налогу надлежног органа, да задржи ово возило док му не буде исплаћено потраживање, Уставни суд је имао у виду одредбу члана 36. став 6. Закона о комуналним делатностима према којој се одлуком јединице локалне самоуправе може предвидети да вршилац комуналне делатности као поверилац доспелог потраживања у чијим се рукама налази дужниково возило, ствар и други предмет уклоњен по налогу надлежног органа, има право задржати га док му не буде исплаћено потраживање. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспорено овлашћење вршиоца комуналне делатности паркирања да задржи возило дужника, на начин и под условима утврђеним чланом 21а Одлуке, Скупштина града Београда прописала на основу и у границама овлашћења из члана 36. став 6. Закона, те да су стога неприхватљиви наводи иницијатора о незаконитости овог члана Одлуке.
Имајући у виду да је оспорену меру задржавања возила дужника, којом се несумњиво ограничава право власника моторног возила да користи ово возило за време док вршиоцу комуналне делатности паркирања не буде исплаћено његово потраживање, Скупштина града Београда прописала у складу са Законом о комуналним делатностима, Уставни суд је као неприхватљиве оценио и наводе иницијатора о несагласности члана 21а Одлуке са одредбом члана 58. став 4. Устава.
Уставни суд је такође утврдио да тврдње једног од иницијатора о несагласности члана 21а Одлуке са одредбом члана 84. став 2. Устава којом су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја, не садрже разлоге оспоравања уставноправно природе, већ се заснивају на субјективном мишљењу иницијатора да оспореном Одлуком вршилац комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима на територији града Београда, с обзиром на високе цене паркирања које одређује, има монополски положај који се може злоупотребити фактичким задржавањем возила дужника на начин како је то прописано оспореним чланом 21а Одлуке. Сагласно изнетом, Уставни суд је закључио да нема процесних претпоставки за оцену сагласности члана 21а Одлуке са чланом 84. Устава.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу у односу на које је једном од иницијатива такође тражена оцена законитости члана 21а Одлуке било је уређено покретање и спровођење поступка извршења и обезбеђења (члан 2.) и питања у вези са надлежношћу извршитеља (члан 4.). Законом о извршењу и обезбеђењу који је на снази и у односу на који Уставни суд врши оцену законитости оспореног члана 21а Одлуке, питања покретања и вођења извршног поступка и поступка обезбеђења уређена су одредбама члана 3. овог закона тако што је, поред осталог, прописано да се извршни поступак и поступак обезбеђења покрећу тако што извршни поверилац подноси предлог за извршење на основу извршне или веродостојне исправе или предлог за обезбеђење, а по службеној дужности покрећу се само ако је законом одређено (став 1.), да о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе ради намирења новчаног потраживања насталог из комуналних услуга и сродних делатности одлучује јавни извршитељ (став 3.) и да се извршење спроводи када се донесе решење о извршењу или обезбеђењу (став 4.). Надлежност извршитеља одређена је одредбама чл. 4. и 10. важећег Закона о извршењу и обезбеђењу и прописано је: да су јавни извршитељи искључиво надлежни за извршење оних извршних исправа чије извршење није у надлежности суда, као и за извршење решења о извршењу на основу веродостојне исправе, решења о усвајању предлога за противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским пеналима (члан 4. став 2.); да јавни извршитељ спроводи извршење решења о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе и решења о претходној или привременој мери које донесе суд за чије подручје је именован (месна надлежност јавног извршитеља) и да он може да предузима радње и изван подручја суда за које је именован, сам или преко јавног извршитеља с другог подручја (члан 10.).
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да одредбе чл. 3, 4. и 10. Закона о извршењу и обезбеђењу нису у уставноправној вези са питањем које се уређује оспореним чланом 21а Одлуке. Ово из разлога што је наведеним законским одредбама регулисано покретање и вођење извршног поступка и поступка обезбеђења потраживања и прописана надлежност извршитеља за спровођење извршења, док су оспореним чланом 21а Одлуке уређени услови под којима је вршилац комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима на територији града Београда овлашћен да задржи возило дужника све док му не буде исплаћено потраживање и то или добровољним испуњењем обавезе од стране дужника или у поступку принудне наплате потраживања који је уређен одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да нису испуњене процесне претпоставке за покретање поступка за оцену сагласности члана 21а Одлуке са наведеним одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу.
С обзиром на изнето, Уставни суд је нашао да разлозима изнетим у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости члана 21а Одлуке, па је иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду и решио као у тачки 3. изреке.
X
У вези са захтевима појединих иницијатора да Уставни суд изврши оцену сагласности појединих оспорених одредаба чл. 11б, 16, 18а, 18в и 21а Одлуке са одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89-УСЈ, 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93), Уставни суд указује да су за оцену законитости наведених одредаба Одлуке од значаја одредбе Закона о комуналним делатностима, а не одредбе Закона о облигационим односима, с обзиром на то да се Одлуком ближе уређују односи у области обављања једне од комуналних делатности. С тим у вези, Уставни суд указује да из одредбе члана 23. Закона о облигационим односима, којом је прописано да се на облигационе односе који се утврђују другим савезним законима примењују одредбе овог закона у питањима која нису уређена тим законом, управо произлази да се Закон о облигационим односима не примењује на облигационе односе уређене посебним законом. Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да није било процесних претпоставки да се упусти у оцену сагласности оспорених одредаба Одлуке са одредбама Закона о облигационим односима.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тач. 1) и 5) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић