| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 04.06.2009 | Број: ИУ-49/1998 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. јуна 2009. године, донео је
Обуставља се поступак за утврђивање неуставности одредаба чл. 1. до 52. 55. до 68. и 78. став 1. тачка 1. Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана ("Службени гласник СРС", бр. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85 и 12/89 и "Службени гласник РС", бр 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05).
Савез рачуновођа и ревизора Србије је предлогом од 25. фебруара 1998. године затражио да Уставни суд оцени уставност одредаба чл. 1. до 52. и 55. до 68. Закона наведеног у изреци, наводећи да оспорене одредбе Закона нису у сагласности са одредбом члана 44. став 1. Устава Републике Србије од 1990. године.
Такође, у току поступка оцене уставности оспорених одредаба Закона пред Уставним судом Републике Србије, Суд Србије и Црне Горе је 14. јануара 2005. године, на основу члана 12. став 3. Закона за спровођење Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени лист Србије и Црне Горе", број 1/2003) и члана 129. Закона о Суду Србије и Црне Горе ("Службени лист Србије и Црне Горе", број 26/2003), као нерешен предмет Савезног уставног суда, Уставном суду Републике Србије доставио предлог Адвокатске коморе Војводине за оцену сагласности одредбе члана 78. став 1. тачка 1. Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана. Подносилац предлога сматра да оспорена одредба Закона није сагласна са одредбама чл. 35. и 41. Устава Савезне Републике Југославије, јер повређује слободе и права утврђене наведеним члановима Устава СРЈ.
У току претходног поступка оцене уставности Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана ("Службени гласник СРС", бр. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85 и 12/89 и "Службени гласник РС", бр 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05), Уставни суд је уочио да постоје бројни проблеми правног уређивања односа у области коју регулише овај закон, због чега је, у смислу члана 62. тада важећег Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука ("Службени гласник РС", бр. 32/91, 67/93 и 101/05), неколико пута обавештавао Народну скупштину Републике Србије о стању и проблемима у остваривању уставности и законитости у овој области и указивао на неопходну потребу доношења новог закона којим би се сва отворена питања уредила у складу са тада важећим Уставом Републике Србије.
Устав Републике Србије од 1990. године, у односу на који је тражена оцена уставности оспорених одредаба Закона, у току поступка пред Уставним судом престао је да важи, 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу новог Устава Републике Србије.
Чланом 112. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007) прописано је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона.
Полазећи од тога да је Устав у односу на који је тражена оцена уставности престао да важи, Уставни суд је затражио од предлагача да, уколико остају при поднетом захтеву, захтеве прецизирају тако што ће образложити разлоге оспоравања Закона у односу на одредбе Устава који је на снази. У остављеном року предлагачи нису уредили своје захтеве, због чега је Суд оценио да су престанком важења Устава од 1990. године престале процесне претпоставке за вођење поступка, па је, сагласно одредби члана 57. тачка 2) Закона о Уставном суду, обуставио поступак за оцену уставности оспорених одредаба Закона.
На основу изложеног и одредбе члана 46. тачка 7) Закона о Уставном суду, Уставни суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић
И З Д В О Ј Е Н О М И Ш Љ Е Њ Е
у односу на Решење Уставног суда број ИУ-49/1998, донето на седници Суда
4. јуна 2009. године.
Мишљења сам да Суд у предмету бр. ИУ-49/1998 није требао да обустави поступак за оцену уставности чл. 1. до 52, чл. 55. до 68, и члана 78. став 1. тачка 1. Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана (''Службени гласник СРС'', бр. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85 и 12/85. и ''Службени гласник РС'', бр. 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05.), већ да донесе одлуку у меритуму.
Суд је на седници од 4. јуна 2009. године, донео Решење којим је обуставио поступак оцене уставности оспорених одредаба Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана (у даљем тексту: Закон). У образложењу Решења је, поред осталог, наведено да је Суд затражио ''од предлагача да, уколико остају при поднетом захтеву, захтеве прецизирају тако што ће образложити разлоге оспоравања Закона у односу на одредбе Устава који је на снази'', па како предлагачи ''у остављеном року нису уредили своје захтеве, Суд је оценио да су престанком важења Устава од 1990. године, престале процесне претпоставке за вођење поступка''. Суд је то учинио с позивом на одредбу члана 57. тачка 2) Закона о Уставном суду.
За разлику од судије известиоца и судија који су гласали за поменуто решење сматрам да су постојали услови да Уставни суд приступи оцени уставности оспорених одредаба Закона са важећим Уставом и то:
прво, према одредби члана 15. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије (''Службени гласник РС'', број 98/06), општи рок за усклађивање свих затечених закона са Уставом истакао је 31. децембра 2008. године, а тиме и за оспорени Закон, што значи да је после тог датума престала уставноправна процесна сметња, односно застој у уставносудском поступку за оцену његове уставности. По истеку наведеног рока оцена уставности оспорених одредаба Закона, сагласно члану 167. Устава, има се вршити у односу на Устав који је на снази. Такође, сходно одредби члана 112. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), поступак пред Уставним судом, који је започет пре дана ступања на снагу тог закона, окончава се по његовим одредбама - што је управо случај и са започетим поступком оцене уставности Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана;
друго, чланом 57. тачка 2. Закона о Уставном суду предвиђено је да ће Уставни суд решењем обуставити поступак у случају ''када у току поступка престану процесне претпоставке за вођење поступка''. Сматрам да у конкретном предмету, није било места примени тог процесног решења, односно закључивању Суда да су, због пропуштања предлагача да прецизирају своје предлоге, те да у новом поднеску изложе разлоге на којима темеље захтев за утврђивање неуставности одредаба Закона у односу на одредбе Устава од 2006. године, престале процесне претпоставке за даље вођење поступка. Таквом процесном поступању Суда по мојој оцени није требало да се прибегава, јер то није било нужно у конкретној ситуацији. Наиме, без обзира на то што је Устав у односу на који је тражена оцена уставности у току поступка престао да важи, оцена уставности се без већих тешкоћа могла извршити у односу на нови, важећи Устав. Ово тим пре што се одредбе ова два устава у односу на које је требало вршити оцену уставности у суштини и не разликују. У овом предмету није било нужно достављати поднеске на уређивање, јер они својом садржином, по мом мишљењу нису били такви да су онемогућавали поступање Суда у погледу идентификације норми важећег Устава које се повређују из раније датих разлога. Другим речима, у овом конкретном случају, неби било двојбе око идентификовања одредби Устава од 2006. године које би се могле сматрати повређеним, нити о отежаном идентификовању разлога неуставности, јер се решења садржана у важећем Уставу у бити не разликују у погледу уређивања слободе удруживања, од оних која су била садржана у Уставу од 1990. године у односу на које је тражена оцена уставности (чл. 35, 41. и 44. став. 1.);
треће, није било ваљаног уставноправног разлога због кога би Уставни суд и даље наставио са уздржавањем од утврђивања уставности овог Закона и тако омогућио његово трајање у правном поретку све до доношења новог Закона о удружењима грађана. Таква ''процесна политика'' у овом уставносудском поступку, нема своје дубље утемељење у Уставу. На примеру овог Закона имали смо случај задржавања у правном поретку Закона, упркос неспорној чињеници да се ради о Закону чија су решења утемељена на Уставу из 1974. године - дакле Закона који је као неусклађен са уставом пареживео читаво раздобље важења једног уставног система (установљеног Уставом из 1990.), а у моменту обуставе поступка, наставио да важи у неизмењеном облику и по истеку рока за усклађивање са Уставом из 2006. године.
четврто, у расправи која је вођена непосредно пред седницу Суда, у оквиру конференције на тему: ''Уставно ограничење слободе удруживања'' (коју је Суд организовао у сарадњи са Венецијанском комисијом), су изнета неподељена мишљења да оспорени Закон чине бројне одредбе које, не само да су увелико изгубиле на актуелности већ и оне које нису сагласне са Уставом и међународним конвенцијама о људским слободама и правима.
И на крају, треба имати у виду чињеницу да је у Народној скупштини у време одлучивања Суда већ био у процедури нов текст Закона о удружењима грађана, па би правна празнина која би евентуално настала касирањем неуставних одредаба Закона била релативно брзо попуњена.
С озбиром на све изнето, по мом мишљењу постојале су уставноправне претпоставке и основани разлози да се оспорене одредбе Закона- као закона који уређује начин остваривања тако важних права и слобода, коначно подвргну оцени уставности.
Председник
Уставног суда
др Боса Ненадић