| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 01.10.2009 | Број: Уж-1011/2008 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Влатке Велинове из Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. октобра 2009. године, донео је
Одбија се уставна жалба Влатке Велинове изјављена против решења Врховног суда Србије Увп. И 57/08 од 8. маја 2008. године.
1. Влатка Велинова из Босилеграда је 21. августа 2008. године изјавила уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Увп. И 57/08 од 8. маја 2008. године, наводећи да је оспореним решењем одбачена жалба коју је поднела против пресуде Врховног суда Србије У. 4596/06 од 25. октобра 2007. године и да јој је на тај начин повређено Уставом зајемчено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Подноситељка уставне жалбе такође сматра да јој је оспореним решењем повређено и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, с обзиром на то да се оспореним решењем ''захтев - жалба одбацује као недозвољена, јер по члану 18. Закона о управним споровима, о овој жалби као Уставом дозвољеном правном леку дужан је био да одлучи Врховни суд Србије''.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама Устава на чију се повреду уставном жалбом указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење Врховног суда Србије Увп. И 57/08 од 8. маја 2008. године и утврдио да је тим решењем одбачен захтев подноситељке уставне жалбе за ванредно преиспитивање пресуде тог суда У. 4596/06 од 25. октобра 2007. године, којом је одбијена тужба тужиље - овде подноситељке уставне жалбе против решења Министарства за капиталне инвестиције Републике Србије, Јабланички управни округ број 220-353-5/2006-4 од 17. августа 2006. године, а којим је поништено решење Општинске управе Босилеград број 353-84/1/05-03 од 3. марта 2006. године којим је одбијен захтев подноситељке за издавање акта о условима за изградњу. У образложењу решења је наведено да захтев није дозвољен, из разлога што се, према одредби члана 18. став 2. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'', број 46/96), захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке може поднети Врховном суду у републици чланици против правоснажне одлуке суда чија надлежност у управном спору није одређена за целу територију републике чланице, а одредбом члана 11. став 1. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06) прописано је да је Врховни суд Србије највиши суд у Републици Србији. Како је захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке поднет против пресуде Врховног суда Србије, то у складу са наведеним одредбама закона исти није дозвољен.
4. По оцени Уставног суда, оспореним решењем Врховног суда Србије нису повређена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење (члан 32. став 1.) и на правно средство (члан 36. став 2.).
Полазећи од наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд оцењује да је Врховни суд Србије у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиве разлоге због којих одбацио захтев подноситељке уставне жалбе за ванредно преиспитивање пресуде Врховног суда Србије У. 4596/06 од 25. октобра 2007. године. Стога, по оцени Уставног суда, нису основани наводи уставне жалбе који се односе на повреду права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у предметном поступку.
Разматрајући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на правно средство (члан 36. став 2. Устава), Уставни суд констатује да се у уставној жалби погрешно наводи да је оспореним решењем одбачена жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 4596/06 од 25. октобра 2007. године. Оспореним решењем је, наиме, одбачен захтев за ванредно преиспитивање одлуке Врховног суда, као ванредно правно средство у управном спору. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду уставне одредбе којима је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.), односно да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2. Устава). Из наведених одредаба Устава следи да је заштита права и на закону заснованих интереса грађана Србије обезбеђена двостепеношћу у одлучивању (члан 36. став 2.), односно судском контролом рада управе (члан 198. став 2.). Оспорено решење се, међутим, не односи на наведене Уставом утврђене ситуације редовног двостепеног одлучивања у управном поступку и одлучивања по тужби у управном спору, већ на одбачај ванредног правног средства изјављеног против пресуде Врховног суда Србије, донете у управном спору вођеном против коначног управног акта, против које се то правно средство, сагласно закону, не може изјавити. Стога оспореним решењем Врховног суда Србије, по оцени Суда, није повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић