| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Србија: Виши привредни суд | Датум: 31.10.1999 | Број: Пж.331/98 |
| Абстракт: | |||
Из првостепене међупресуде не може се разумети какве везе имају спорови које је тужилац водио према једном од потрошача за застарелост потраживања и како могу рокови застарелости да се практично продужавају оваквим споровима и поред изричите забране промене рока застарелости предвиђеног чл. 364. ЗОО.
Да би се поуздано оценило да ли је неко потраживање застарело, а с обзиром да тужилац потраживања заснива на рачунима, првостепени суд је био дужан да прибави ове рачуне од тужиоца и да утврди дан доспећа сваког рачуна односно кога дана су тужени пали у доцњу са плаћањем и од кога дана је почела да тече застарелост потраживања.
У предмету првостепеног суда ових рачуна нема.
За пресуђење није довољно што је у образложењу првостепене пресуде наведено да се ради о утрошеној води за период од 1.12.1993. године до 15.10.1994. године јер потраживање по неким рачунима можда и није застарело имајући у виду рок плаћања и време подношења тужбе.
На ток застарелости нема значаја сазнање тужиоца ко треба да плати накнаду за утрошену воду, јер ту накнаду нема ко да плати него или претплатник или онај ко непосредно троши воду.