| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 22.05.2013 | Број: Уж-474/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славице Вучетић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. маја 2013 . године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Славице Вучетић и утврђује да је у парничном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 6916/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П1. 222/06) и извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 27499/2010 (раније предмет Четвртог општинског суда у Београду И. 15269/07) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се надлежним судовима да предузму све неопходне мере како би се парнични и извршни поступак из тачке 1. окончали у најкраћем року.
1. Славица Вучетић из Београда је 3. фебруара 20 11. године, преко пуномоћника Снежане Ковачевић, адвоката из Београда, Уст авном суду поднела уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у парничном поступку у предмету П1. 6916/10 и извршном поступку у предмету И. 27499/2010 који се оба воде пред Првим основним судом у Београду.
У уставној жалби се наводи да је подноситељка, у својству тужиље, покренула радни спор против туженог "МЕДИЛЕНС" ДОО Београд пред Другим о пштинским судом у Београду, тужбом од 19. јуна 2006. године , ради поништаја решења о престанку радног односа, враћања на рад и накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде и неуплаћених доприноса. Тај суд је делимичном пресудом П1. 222/06 од 2. јуна 2007. године усвојио њен ту жбени захтев за поништај решења о престанку радног односа и враћањ е на рад. Подноситељка сматра да јој је ускраћено право на суђење у разумном року, с обзиром на то да поступак по њеној тужби која се односи на накнаду штете траје већ преко четири и по године и још увек није окончан , а рочишта се често отказују или одлажу. Подноситељка даље наводи да је на основу правноснажне и извршне делимичне пресуде покренула извршни поступак и да је решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15269/07 коначно донето 18. фебруара 2009. године. Међутим, како о жалби извршног дужника изјављеној још 9. марта 2009. године против решења о извршењу, а у поступку пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 2138/10, ни после близу две године није одлучено, подноситељка сматра да јој је радњама Апелационог суда у Београду у предмету Гж1. 2138/10 и Првог основног суда у Београду у предмету П1. 6916/10 повређено означено уставно прво, те предлож е да Уставни суд наложи надлежним судовима хитно одлучивање у овим предметима. Подноситељка није поднела захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 82. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - УС) прописано је: да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту (став 1.); да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, након извршеног увид а у приложену документацију и списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 6916 /10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П1. 222/06), као и у списе предмета Првог основног суда у Београду И. 27499/2010 (раније предмет И. 15269/07 Четвртог општинског суда у Београду ), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе, у својству тужиље, поднела је 19. јуна 200 6. године тужбу Другом о пштинском суду у Београду (у даљем тексту: Општински суд) против туженог "МЕДИЛЕНС" ДОО Београд, ради поништаја решења о престанку радног односа и враћања на рад, те накнаде материјалне штете у висини изгубљене зараде и других примања из радног односа која јој припадају.
Поводом поднете тужбе формиран је предмет П1. 222/06. Након четири одржана рочишта за глав ну расправу, Други општински суд у Београду је 2. јуна 2007. године донео делимичну пресуду П1. 222/06 којом је усвојио тужбени захтев тужиље за поништај решења туженог о отказу уговора о раду и обавезао тужен ог да тужиљу врати на рад , у року од осам дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења. Ова пресуда уручена је пуномоћнику тужиље 3. јула 2007. године, а доставница о уручењу пуномоћнику туженог враћена је у Општински суд 8. октобра 2007. године. Против делимичне пресуде странке нису изјављивале жалбу и она је постала правноснажна и извршна 25. октобра 2007. године.
Подноситељка је 16. јануара 2008. године поднела предлог за даље поступ ање у овом радном спору, а ради одлу ке о накнади штете. С о бзиром да тужбени захтев тужиље није био опредељен по висини и врсти, Општински суд јој је дао такав налог 4. фебруара 2008. године, оставивши јој рок од осам дана за поступање, под претњом последица пропуштања. Тужиља, овде подноситељка уставне жалбе је 11. фебруара доставила суду поднесак са предлогом за пресу ђење, али је 4. марта 2008. године коначно поступила по налогу суда у потпуности и определила тужбени захтев. Предмет је добио нови број П1. 61/08.
Поступајући првостепени судови у овој правној ствари, најпре Други општински суд у Београду у предмету П1. 61/08, те након успостављања н ове мреже судова у 2010. години Први основни суд у Београду у предмету П1. 6916/10, до доношења пресуде о преосталом делу тужбеног захтева , заказали су 15 рочишта за главну расправу. Одржано је седам рочишта, док осам није одржано због: спречености поступајућег судије, штрајка администрације, неуредне доставе позива туженом, те два пута на предлог парничних странака због могућности мирног решења спора и три пута јер су налаз и мишљење вештака, а затим његова допуна и поднесак туженог достављани непосредно пред рочиште. На одржаним рочиштима је спроведено вештачење од стране вештака економско-финансијске струке, те обављено допунско вештачење на предлог тужиље, једном мењана личност вештака - јер одређени вештак није могао да се прихвати вештачења, саслушана тужиља у својству парничне странке, саслушана три сведока и прибављена потребна документација и извештаји од послодавца, односно других надлежних органа, према тражењу суда.
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 6916/10 од 25. октобра 2012. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, па је: у првом ставу изреке тужени обавезан да тужиљи на име накнаде штете у виду изгубљене зараде, за период од 5. маја 2006. године до 29. јануара 2012. године, исплати одређене износе по месецима, са припадајућом законском затезном каматом (за сваки месец почев од маја 2006. године до септембра 2010. год ине), те од априла до августа 2011. године; у другом ставу изреке одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да јој се на име накнаде штете у виду изгубљене зараде, за период од 1. септембра 2011. године до 29. јануара 2012. године, исплате одређени износи ; у трећем ставу изреке одбачена тужба тужиље као недозвољена да јој тужени уплати целокупне порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање за наведени период од 3. маја 2006. године до 30. септембра 2010. године и од 23. априла 2011. године до 29. јануара 2012. године, према наведеним нето износима; у четвртом ставу изреке обавезан тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступака. Против наведене пресуде изјавио је жалбу тужени 5. децембра 2012. године, а тужиља 13. децембра 2012. године. Одговора на жалбе није било, па су списи предмета по жалби 21. јануара 2013. године примљени у Апелационом суду у Београду, пред којим је у току жалбени поступак у предмету Гж1. 403/2013.
Подноситељка уставне жалбе, у својству извршног повериоца, покренула је извршни поступак пред Четвртим општинским судом у Београду 14. децембра 2007. године (примљено у суду 17. децембра 2007. године) , на основу извршне исправе - делимичне пресуде Другог општинског суда у Београду П1. 222/06 од 2. јуна 2007. године. Након достављања уређеног предлога за извршење , а после налог а суда, те након испитивања благовремности поднетог предлога, Четврти општински суд у Београду донео је решење о извршењу И. 15269/07 од 18. фебруара 2009. године, којим је одређено извршење против извршног дужника "МЕДИЛЕНС" ДОО Београд на основу наведене извршне исправе , а ради враћања извршног повериоца на рад, као и ради наплате трошкова извршног поступка у износу од 7.300,00 динара. Против овог решења извршни дужник је изјавио жалбу 9. марта 2009. године, а извршни поверилац је доставио одговор на жалбу 23. марта 2009. године.
Одлучујући о жалби извршног дужника, Виши суд у Београду је решењем Гж1. 236/10 од 24. марта 2010. године одбио као неосновану жалбу дужника и потврдио решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15269/07 од 18. фебруара 2009. године.
Против решења Вишег суда у Београду Гж1. 236/10 од 24. марта 2010. године извршни дужник је 3. јуна 2010. године изјавио ревизију Првом основном суду у Београду за Врховни касациони суд.
Први основни суд у Београду је донео решење И. 27499/10 од 30. јуна 2010. године којим се одбацује ревизиј а извршног дужника "МЕДИЛЕНС" ДОО Београд против решења Вишег суда у Београду Гж1. 236/10 од 24. марта 2010. године, као недозвоље на. Против овог решења извршни дужник је изјавио жалбу 27. јула 2010. године.
Решење Вишег суда у Београду Виши суд у Београду Гж1. 236/10 од 24. марта 2010. године уручено је 3. новембра 2010. године лично извршном повериоцу, овде подноситељки уставне жалбе, после неколико неуспелих достава њеном пуномоћнику, вршених на адресу Немањина број 4, уместо Немањина број 5, а како је стајало у поднесцима извршног дужника. Том приликом је подноситељки лично извршена и достава решења Првог основног суда у Београду И. 27499/10 од 30. јуна 2010. године и жалба извршног дужника на то решење од 27. јула 2010. године.
Виши суд у Београду је решњем Гж1. 2138/10 од 31. августа 2011. године одбио као неосновану жалбу извршног дужника и потврдио решење Првог основног суда у Београду И. 27499/10 од 30. јуна 2010. године. Ово решење уручено је пуномоћнику извршног повериоца 28. децембра 2011. године.
Народна банка Србије је 17. октобра 2012. године обавестила Први основни суд у Београду да је у потпуности извршено решење тога суда И. 27499/10 од 10. децембра 2012. године којим је изречена новчана казна извршном дужнику у износу од 100.000,00 динара због непоступања по решењу о извршењу Четвртог општинског суда у Београду.
Ради спровођења извршења, Први основни суд у Београду је у више дописа тражио од извршног повериоца, овде подноситељке уставне жалбе и њеног пуномоћника, те од извршног дужника, податак да ли је извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе враћена на рад. Последњим у низу поднесака, од 17. септембра 2012. године, пуномоћник извршног повериоца је одговорио да извршни дужник није поступио по решењу о извршењу и да подноситељка није враћена на рад, а изв ршни дужник је дописом од 26. децембра 2012. године обавестио суд да није био у могућности да поступи по решењу о извршењу јер извршни поверилац ради у Дому здравља "Стари град " од 30. јануара 2012. године (а да је претходно, у току спровођења извршења била запослена у оптичарској радњи "Монокл" у периоду од 1. октобра 2010. године до 22. априла 2011. године), и приложио као доказ пресуду Првог основног суда у Београду П1. 6916/10 од 25. октобра 2012. године којом је, делимично усвојен тужбени захтев против туженог ( овде извршног дужника) да јој на име изгубљене зараде плати одређене износе, али не и за период у коме је радила и указао на образложење пресуде и изведени доказ - увидом у радну књижицу тужиље.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („ Службени гласник РС", број 125/04), који је био на снази у време покретања парничног поступка, одредбама члана 10. је било прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року ( став 1.) и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова ( став 2.). Одредбом члана 435. истог закона било је прописано да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова.
Одредбом члана 1 95. став 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) је прописано да се спор о повреди права запосленог правноснажно окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора.
Законом о извршном поступку („ Службени гласник РС“, број 125/04) било је прописано да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1) .
Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године у члану 358. став 1. прописује да ће се поступак извршења и обезбеђења у којима до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Такође, и одредбом члана 6. став 1. овог закона прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подноситељка уставне жалбе позива, крећући се у границама постављеног захтева, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни парнични поступак, Уставни суд је утврдио: да је 19. јуна 2006. године покренут парнични поступак, подношењем тужбе подноситељке ради поништаја решења о отказу, враћања на рад и накнаде штете пред Другим општинским судом у Београду ; да је делимичном пресудом Другог општинског суд а у Београду П1. 222/06 од 2. јуна 2007. године, која је постала прав носнажна 25. ок тобра 2007. године поступак правноснажно окончан у погледу захтева за поништај решења туженог о отказу и враћања тужиље на рад и да је на основу те извршне исправе 14. децембра 2007. године покренут извршни поступак пред Четвртим општинским судом у Београду , који још увек није окончан ; да је преостали део тужбеног захтева за накнаду штете подноситељка определила 4. марта 2008. године и да парница поводом накнаде штете ни после скоро шест година још увек није прав носнажно окончана, већ да је у тренутку одлучивања у овој уставносудској ствари у току жалбени поступак пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 403/2013, а против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 6916/10 од 25. октобра 2012. године којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд указује да је надлежан да испитује постојање повреда или ускраћивања људских или мањинских права и слобода након 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим је установљава уставна жалба као правно средство за заштиту Уставом гарантованих права и слобода. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завр шава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, Уставни суд је стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања судског поступка који је предмет уставне жалбе.
Анализирајући дужину трајања поступка, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају као јединствена целина морају узети и парнични поступак и извршни поступак који се воде пред Првим основним судом у Београду. При томе, Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права у Стразбуру у својој пракси изразио слично становиште ( видети пресуду Европског суда од 19. марта 1997. године, у предмету ''Хорнсбy против Грчке'', број апликације 18357/91, став 40.).
Парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба траје пет година и десет месеци. Део парничног поступка по захтеву за поништај решења о отказу и радноправну реституцију подноситељке окончан је након једне године и четири месеца, док о захтеву подноситељке за накнаду штете поступак још траје. Такође, још увек, ни након пет и по година, није окончан ни извршни поступак покренут ради извршења правноснажне делимичне пресуде о враћању на рад.
Наведено трајање овог парничног поступка у радном спору и извршног поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Стога, Уставни суд оцењује да, иако је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај спорног права за подносиоца, трајање поступка у овом радном спору и извршном поступку, који још нису окончан и, не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.
У о вом радном спору није било посебно сложених чињеничних и правних питања, и првостепени суд је о законитости престанка радног односа хитно решио . Међутим, у делу тужбеног захтева који се односи на накнаду штете, а који је истина, ближе опредељен поднеском тужиље тек након више од две године од покретања парнице, још увек није донета прав носнажна одлука.
Подноситељка уставне жалбе је уредно приступала на сва рочишта , и за њу је исход овог радног спора имао несумњив егзистенцијални значај. При томе, Уставни суд је оценио да је поступање првостепеног суда, најпре Другог општинског суда у Београду, а затим Првог основ ног суда у Београду, пред којима је вођен првостпени парнични поступак, на шта подноситељка посебно указује, довело до његовог неоправдано и неразумно дугог трајања. На неефикасно и неделотворно поступање судова, те непредузимање свих процесних мера на које је суд овлашћен, недвосмислено указује чињеница да од 15 заказаних рочишта за главну расправу после доно шења делимичне пресуде, чак осам рочишта није одржано , за шта углавном одговорност сноси суд, осим за два рочишта која су одложена ради покушаја мирног решења спора између странака .
Извршни поступак, покренут по предлогу подноситељке уставне жалбе ради враћања на рад, траје пет година и пет месеци и још није окончан, и то првенствено због неефикасног поступања првостепеног суда, најпре Четвртог општинског суда у Београду, па затим Првог основног суда у Београду, иако и на страни другостепеног суда, као и странака у поступку, постоји допринос трајању поступка ван разумног рока. Не водећи рачуна о хитности поступка извршења, Четврти општински суд у Београду је решење о извршењу донео тек после годину и два месеца, мада стоји да предлог није био уредан и да је требало утврдити благовременост предлога за извршење. И на страни другостепеног суда - Вишег суда у Београду, постоји допринос одуговлачењу извршног поступка јер је, у два наврата, одлучивање о жалбама извршног дужника трајало преко годину дана. И поред тога што су трајању поступка допринели, како подноситељка , у својству извршног повериоца, тако и извршни дужник, који се на тражење суда нису благовремено изјашњавали да ли је подноситељка враћена на рад, те посебно извршни дужник изјављивањем недозвољеног правног лека против одлуке другостепног суда, овај њихов допринос је , гледајући пропорционално у односу на трајање поступка, занемарљив. Уставни суд налази да сва одговорност ипак лежи на судовима који су водили поступке чије се трајање оспорава уставном жалбом.
Уставни суд, и у овом предмету, констатује да је дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
Сагласно изнетом, Уставни суд је нашао да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, јер о њеним тужбеним захтевима, као и о њеном предлогу за извршење , није решено у оквиру прихваћених стандарда. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке , а у тачки 2. изреке, одлучујући у границама захтева уставне жалбе, као начин отклањања штетних последица због повреде наведеног уставног права, наложено је надлежним судовима да предузму све неопходне мере да се поступци из тачке 1. окончају у најкраћем року, на основу члана 89. став 2. Закона.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић