Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић, заменица председника Суда др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јованке Стокић из Кушиљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Јованке Стокић и утврђује да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Жабарима у предмету И. 9/05, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Образложење

1. Јованка Стокић из Кушиљева поднела је 30. априла 2009. године уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку означеном у изреци. У уставној жалби је наведено да је подноситељка још 2004. године поднела предлог за дозволу извршења, ради исплате дуговане зараде и уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Према наводима уставне жалбе, наведени извршни поступак траје већ пет година и још увек није окончан, због чега се предлаже да Уставни суд утврди да је подноситељки у том поступку повређено право на суђење у разумном року.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру­га правна средства за њихову заштиту.

Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у ра­зум­ном року.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно­ва­но­сти уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено ње­гово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Жабарима И. 9/05 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

Подноситељка уставне жалбе је 10. марта 2004. године поднела Општинском суду у Жабарима предлог за дозволу извршења на основу извршне пресуде тог суда П. 600/02 од 22. јануара 2003. године. Наведеном пресудом обавезан је тужени УТП „Виногорје“ Жабари да на име неисплаћених зарада за период од 1. новембра 2001. године до 31. децембра 2002. године тужиљи исплати износ означен у пресуди, са припадајућом каматом, као и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за тај период. Предложено је да се извршење спроведе путем пописа, пленидбе и јавне продаје дужникових покретних ствари или да се за наведени износ изврши блокада рачуна дужника код Службе за платни промет-експозитура Жабари.

Поступајући суд је 11. марта 2004. године донео решење И. 39/04, којим је усвојио предлог повериоца за извршење пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника. Извршење заказано за 19. март исте године није спроведено, јер су службене просторије дужника биле закључане, а након тога је прекинут поступак извршења. У поднеску од 14. јануара 2005. године подноситељка је навела да је дошло до власничке трансформације дужника и предложила да се извршење настави, после чега је суд донео решење И. 9/05, којим се одређује извршење блокадом рачуна дужника код Службе за платни промет-експозитура Жабари. На захтев суда, подноситељка је 16. марта 2005. године доставила број свог текућег рачуна, а суд је 3. новембра 2005. године наложио надлежном органу да спроведе извршење преносом средстава дужника на означени текући рачун повериоца. Поднеском од 16. марта 2006. године подноситељка је обавестила суд да је спроведено извршење за главни дуг, али да није исплаћена камата за период од три месеца, нити су уплаћени доприноси за пензијско и инвалидско осигурање. Дужник је 22. јуна 2006. године предао суду потврду о налогу за пренос износа преостале камате на текући рачун повериоца. На рочишту од 24. априла 2007. године дужник је предао суду решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених број 181.12-2 од 11. јануара 2007. године, којим се послодавцу АД „Виногорје“ Жабари утврђује право на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за Јованку Стокић, за период од 1. јануара 2001. до 31. децембра 2003. године. Истим решењем је утврђено да ће, по преносу средстава из буџета Републике, Фонд донети решење о томе да се подноситељки уставне жалбе утврђује стаж осигурања за наведени период. Подноситељка није оспорила да је наведеним решењем утврђена обавеза Фонда, али је истакла да доприноси још нису уплаћени, те је због тога остала при предлогу да дужник изврши своју обавезу по извршној пресуди. На рочишту одржаном 26. јула 2007. године овлашћено лице Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала Пожаревац је изјавило да је поступак уплате доприноса још у току, а да је подноситељка уставне жалбе 17. новембра 2005. године потписала изјаву којом се сагласила да се уплата доприноса за спорни период изврши на основицу која је утврђена Законом о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника запослених, као и да право на пензију по основу уплаћеног стажа осигурања стиче најраније даном уплате доприноса у складу са наведеним законом. Суд је у периоду од 15. августа 2007. године до 22. јануара 2008. године заказао четири рочишта, од којих су два одложена на захтев подноситељке, а остала два - због недостатка процесних претпоставки.

Републички фонд за ПИО запослених је 28. јануара 2008. године доставио суду решење број 181.3-5 3592/07 од 20. децембра 2007. године, којим се подноситељки уставне жалбе утврђује у стаж осигурања време проведено на раду од 1. јануара 2001. године до 31. децембра 2003. године. У образложењу решења је наведено да је 9. јула 2007. године извршен пренос средстава из буџета, чиме су се стекли услови да се подноситељки време проведено на раду, за које је утврђено право на уплату доприноса, утврди у стаж осигурања. Подноситељка је 3. децембра 2008. године доставила суду поднесак у коме је истакла да јој наведено решење није достављено и да њена изјава није оверена у суду, па је она не признаје, нити би се она одрекла права које је остварила у судском поступку. Подноситељка је такође навела да је поднела жалбу против решења Републичког фонда за ПИО запослених број 181.12-2 од 11. јануара 2007. године.

Суд је 23. марта 2009. године донео решење којим се обуставља поступак извршења по решењу И. 39/04 од 11. марта 2004. године, јер је исто у потпуности спроведено. Подноситељка уставне жалбе је 3. априла 2009. године изјавила жалбу против решења И. 9/05 од 23. марта 2009. године. Одлучујући о поднетој жалби као о приговору, веће Општинског суда у Жабарима је исти одбило као неоснован решењем Ипв. 1/09 од 5. августа 2009. године. Подноситељка је 14. октобра 2009. године поднела захтев „за обнову поступка“, наводећи да је решење о обустави поступка донето на основу ништавог решења Републичког фонда за ПИО запослених, Филијала Пожаревац.

4. Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

Одредбама члана 304. Закона о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01).

Законом о извршном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који се примењивао у време подношења предлога за дозволу извршења, било је прописано: да извршење и обезбеђење одређује и спроводи суд (члан 3.); да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 4. став 1.); да се против решења донесеног у првом степену може изјавити приговор, осим ако у овом закону није одређено да приговор није дозвољен и да је одлука донесена по приговору правноснажна (члан 8. ст. 1. и 4.); да против правноснажног решења донесеног у поступку извршења и обезбеђења није дозвољена ревизија, нити понављање поступка (члан 9.).

Одредбом члана 1. Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених („Службени гласник РС", број 85/05) је прописано да се овим законом уређују услови, случајеви, начин и средства за финансирање уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање ради утврђивања стажа осигурања у периоду од 1. јануара 1991. године до 31. децембра 2003. године за запослене за које није уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту: допринос).

Одредбама истог закона такође је прописано: да је Фонд дужан, ако су испуњени услови утврђени овим законом, да донесе решење којим се утврђује право на уплату доприноса у складу са овим законом, најкасније у року од 12 месеци од дана подношења захтева, да се решење из става 1. овог члана доставља послодавцу, запосленом, лицу из члана 5. овог закона и министарству надлежном за послове финансија, да право на утврђивање стажа осигурања лице из члана 2. овог закона стиче када се Фонду пренесу средства из буџета Републике, у оквиру планираних средстава за трансфере организацијама обавезног социјалног осигурања, а у висини и на начин којим се не угрожава ликвидна могућност буџета, о чему министарство надлежно за послове финансија обавештава министарство надлежно за пензијско и инвалидско осигурање и Фонд, са спецификацијом на која се лица односе пренета средства, да по уплати доприноса, односно преносу средстава из става 3. овог члана Фонд доноси решење о утврђивању стажа осигурања, у складу са овим законом, које доставља подносиоцу захтева, односно лицу коме је утврђен стаж осигурања (члан 7. ст. 1. до 4.); да се средства за уплату доприноса у складу са овим законом обезбеђују у буџету Републике, у оквиру средстава намењених трансферима организацијама обавезног социјалног осигурања, да ће Република Србија преузети потраживања која Фонд има према послодавцу из члана 2. овог закона за износ уплаћених доприноса у складу са законом (члан 2. ст. 1. и 2.); да се право на пензију, односно на увећану пензију по основу стажа осигурања уплаћеног по овом закону стиче најраније даном уплате доприноса у складу са овим законом (члан 9.); да се лица која, уз писмену сагласност из члана 4. став 3. тачка 2) овог закона, односно по захтеву из члана 5. овог закона остваре право на уплату доприноса, одричу права да код послодавца, надлежног суда и другог надлежног органа захтевају уплату евентуалне разлике доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и да се одредба става 1. овог члана односи и на покренуте поступке код суда, односно другог надлежног органа (члан 12. ст. 1. и 2.).

5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе 10. марта 2004. године покренула извршни поступак, а да је исти правноснажно окончан 5. августа 2009. године, доношењем решења којим се одбија приговор подноситељке о обустављању извршног поступка.

С друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања овог поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања извршног поступка.

Када је реч о дужини трајања судског поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени извршни поступак трајао пет година и пет месеци, што, само по себи, указује да није окончан у оквиру разумног рока. Уставни суд је, међутим, пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, те је испитивао њихов евентуални утицај на дуго трајање поступка.

У том смислу, Уставни суд је оценио да предметни извршни поступак не спада у сложене поступке, а да исплата дуговане зараде и уплата доприноса за пензијско и инвалидско осигурање несумњиво указују на значај истакнутог права за подноситељку. Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је нашао да њено пропуштање да наведе све податке нужне за спровођење принудне наплате дуга и захтев за одлагање два рочишта нису у већој мери допринели продужавању трајања предметног извршног поступка. Такође, Уставни суд констатује да за период неактивности који је протекао до власничке трансформације дужника, у коме није било могуће спровести извршење, не могу бити одговорни ни подноситељка, нити суд.

Оцењујући поступање суда у овој правној ствари, Уставни суд је нашао да извршни суд у конкретном случају није предузео све радње на које је по закону био обавезан како би се одређено извршење спровело у разумном року. Наиме, Уставни суд је утврдио да је новчано потраживање подноситељке измирено тек након две године и три месеца од подношења предлога за дозволу извршења, а да је наредних годину дана суд покушавао да од надлежног фонда прибави податак о томе да ли су уплаћени доприноси за пензијско и инвалидско осигурање. Међутим, по оцени Уставног суда, дужник више није био у обавези да уплати подноситељки доприносе за спорни период, јер је Законом о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених, Република Србија преузела обавезу према запосленима за које послодавци нису уплаћивали доприносе обавезног пензијског и инвалидског осигурања. Из тога следи да је, потписујући сагласност да прихвата уплату доприноса у складу са одредбама наведеног Закона, подноситељка прихватила и промену субјекта те обавезе, те није могла основано очекивати да наведено потраживање намири од дужника. С тим у вези, Уставни суд налази да је суд био дужан да обустави извршни поступак одмах по сазнању да је Република Србија постала законски сукцесор дела дужникове обавезе који се односи на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Уместо тога, суд је покушавао да утврди да ли су подноситељки уставне жалбе уплаћени спорни доприноси, давањем налога Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање да се о томе изјасни, чиме је допринео да предметни поступак траје дуже него што је требало.

Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.

7. На основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“. Таква одлука је донета у границама захтева постављеног у уставној жалби, с обзиром да подноситељка није захтевала правично задовољење у виду накнаде нематеријалне штете.

8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић