| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Апелациони суд у Београду | Датум: 01.01.0001 | Број: Гж 2146/12 |
| Абстракт: | |||
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2146/12
Дана 05.02.2015. године
Б Е О Г Р А Д
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Гордане Комненић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужилаца АА1, АА2, АА3, АА4, АА5 и АА6, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, са умешачем на страни туженог "ББ", ради утврђења, чинидбе и накнаде штете, одлучујући о жалбама туженог и умешача, изјављеним против делимичне пресуде Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П-415/99 од 13.06.2011.године, након расправе одржане 05.02.2015. године, у присуству тужиоца АА1, пуномоћника тужилаца, туженог, пуномоћника туженог и пуномоћника умешача, истог дана донео је
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе туженог и умешача и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П-415/99 од 13.06.2011.године у првом ставу изреке у односу на туженог.
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ делимична пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П-415/99 од 13.06.2011.године, у првом ставу изреке у односу на умешача, тако што се ОДБИЈА тужбени захтев којим су тужиоци тражили утврђење права природног отицања воде са катастарских парцела бб, на којима су власници кроз пропуст у старом магистралном путу у Стублинама означеном као катастарска парцела бб1 и преко катастарске парцеле бб2 у својини туженог, што би умешач био дужан да призна и да трпи.
УКИДА СЕ делимична пресуда Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П-415/99 од 13.06.2011.године, у другом ставу изреке и ОДБАЦУЈЕ тужба у делу којим су тужиоци тражили утврђење да је тужени бесправним насипањем пропуста у саобраћајници Обреновац – Ваљево, дела површине између пропуста и катастарске парцеле бб2 подигао ниво истих и тако затворио пропуст у старом магистралном путу у вв означеном као катастарска парцела бб1 и тако онемогућио дотадашње природно отицање воде са парцела тужилаца преко парцеле туженог.
Делимичном пресудом Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Обреновцу П-415/99 од 13.06.2011.године, ставом првим изреке, утврђено је да тужилац АА, као власник катастарских парцела бб, тужилац АА3, као власник катастарске парцеле бба1, тужилац АА2, као власник катастарске парцеле бба2, тужилац АА4, као власник катастарске парцеле бба3, АА6, власник катастарске парцеле ба4 и АА5, власник катастарске парцеле ба5, имају право природног отицања воде са њихових парцела кроз пропусте у старом магистралном путу у Стублинама, означена као катастарска парцела бб1, а затим преко парцеле туженог катастарске парцеле бб2, што су тужени и умешач дужни признати и трпети у року од 15 дана под претњом извршења. Ставом другим изреке, утврђено је да је тужени ББ бесправним насипањем пропуста у саобраћајници Обреновац – Ваљево, дела површине између пропуста и катастарске парцеле бб2 и насипањем своје парцеле број бб2, подигао ниво истих и тако затворио пропуст у старом магистралном путу у вв означеном као катастарска парцела бб1, и тако онемогућио досадашње природно отицање воде са парцела тужилаца преко парцеле туженог, што је дужан признати у року од 15 дана под претњом извршења.
Против наведене пресуде, тужени и умешач на страни туженог су благовремено изјавили жалбе, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужиоци су поднели одговор на жалбу туженог и умешача на страни туженог.
Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/04 и 111/09 – у даљем тексту: ЗПП), који се у овом поступку примењује на основу члана 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС и 55/14), другостепени суд је нашао да су жалбе делимично основане.
У проведеном поступку, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нису основани жалбени наводи којима тужени и умешач указују на постојање недостатака који представљају сметњу за испитивање правилности првостепене пресуде – дела којим је у односу на туженог одлучено о тужбеном захтеву за утврђење права тужилаца на природно отицање воде, а са тих разлога и на учињену битну повреду одредаба парничног поступка из тачке 12 става 2 тог члана. Изреком пресуде у том делу одлучено је о декларативном тужбеном захтеву – утврђено постојање спорног права тужилаца на природно отицање воде преко парцеле у својини туженог и његова обавеза на трпљење да неапсорбована атмосферска површинска вода, која се слива са земљишта тужилаца кроз пропусте у саобраћајницама даље отиче преко земљишта на којем је власник. Таква изрека је јасна и разумљива, како у погледу одлуке о постојању права тужилаца, тако и у погледу обавезе туженог на трпљење тог права. Из њене садржине јасно произилази да је тужени дужан трпети отицање воде само преко парцеле на којој је власник, њеним природним током – претходним проласком кроз пропусте у означеној саобраћајници. Деклараторна пресуда није подобна за извршење, тако да су без утицаја наводи жалилаца о њеној неизвршивости.
Према чињеничном стању које је утврђено у првостепеном и другостепеном поступку, тужиоци су власници земљишта у катастарским општинама Велико Поље и Стублине – катастарских парцела ба1 (тужилац АА1), катастарске парцеле ба2 (тужилац АА3), катастарске парцеле ба3 (тужилац АА3), катастарске парцеле ба4 (тужилац АА4), катастарских парцела ба6 (тужилац АА6) и катастарске парцеле ба5 (тужилац АА5). Предметно земљиште чини комплекс који као блага падина гравитира ка постојећим саобраћајницама – асфалтном путу нижег реда, магистралном путу Београд – Ваљево и старој траси тог магистралног пута. Испод трасе сва три пута, у њиховом насипу изграђени су пропусти намењени отицању атмосферске воде која се слива са падине и коју земљиште не апсорбује. Тужени је власник катастарске парцеле бб2. Наведена парцела налази се са супротне, десне стране означених саобраћајница и на истој су саграђена два објекта – стамбена зграда, лоцирана на граници са катастарском парцелом бб2 у истој катастарској општини и помоћни објекат, које је тужени изградио након куповине земљишта. Услед нагиба и конфигурације терена, земљиште у својини тужилаца налази се у паду према саобраћајницама и парцели туженог (делу раније катастарске парцеле бб2р), наспрам које се на удаљености од око 3,5 метара од границе са суседном катастарском парцелом бб2/10 (власништво ББ1) налази пропуст у насипу старог магистралног пута Београд – Ваљево. Парцела у својини туженог настала је деобом (парцелацијом) катастарске парцеле бб2 и у њеном залеђу пролази поток _ у дужини од око 230 метара, који у том делу није регулисан. Означени поток дренира подручје вв и улива се у канал _. Поток је у функцији, његово измештање није рађено, тако да и данас постоји у истим мерама и границама. Умешач је у земљишним књигама – ЗКУЛ гг и ЗКУЛ гг1 укњижен као носилац права коришћења на земљишту уписаном као индустријска пруга. Индустријска пруга пуштена је у саобраћај 1978. године. Приликом њене изградње прибављена је водопривредна сагласност уз мишљење тадашње Београдско-посавске водне заједнице од 08.02.1966. године да се таква сагласност може дати уз одређене услове, између осталог уз изостављање предвиђене корекције корита потока _ и постављање пропуста на прелазу преко старог корита тог потока. Траса индустријске пруге два пута пресеца поток на деоници од пута Обреновац – Ваљево до канала _, а то подручје напушта кроз пропуст у доњем строју железничке пруге коју користи умешач.
Парцела бб2 (тужени ја власник њеног дела означеног као парцела 162/11) и парцеле бб у својини тужиоца АА1, поседују заједничку природну увалу која прикупља воду и усмерава је према потоку _. Увалу пресеца пут на којем је приликом изградње, на месту где пресеца увалу, остављен правоугаони плочасти пропуст ширине 60 цм и висине 80 цм, са котом дна на 76,65 мнм. Парцела бб2 се на југоисточној страни граничи са локалним путем Обреновац – Ваљево у дужини од око 250 метара и на том делу постоји пропуст. Од пропуста па до регулационе линије означене парцеле налази се јавна површина ширине око 7,5 м, која припада регулационој ширини пута. Од регулационе ширине пута, геодетским мерењима из 1963. године, означена је природна увала преко кастастарске парцеле бб2 у дужини од око 25 метара. Том природном увалом је вода, која напушта парцеле тужилаца и пролази кроз пропуст у трупу пута, прелазила преко парцеле бб2 у означеној дужини и настављала према потоку _. Терен на тој парцели тада је био у паду – разлика између највише коте (77,50 мнм) и најниже коте (75,50 мнм) износила је 2 метра.
Парцела 162 КО Стублине сада је у делу пропуста на путу подељена на катастарску парцелу бб2 у својини туженог и катастарску парцелу бб2а у својини ББ1. После деобе наведене парцеле вода која је напуштала пропуст у трупу пута прелазила је преко јавне површине и улазила у катастарску парцелу бб2, на удаљености од око 3,5 метра од границе са катастарском парцелом бб2а у истој катастарској општини, а затим пролазила кроз парцелу туженог у дужини од око 10 метара до границе са суседном катастарском парцелом бб2а, а затим преко те парцеле одлазила у поток _. Тужени је извршио насипање терена – јавне површине између парцеле на којој је власник и пута у слоју од 50 цм (највиша кота терена који припада катастарској парцели бб2а на регулационој линији са путем раније је била 77,50 мнм, а сада је 78,00 мнм), и тако је затрпао пропуст у трупу пута. Осим тога, тужени је насипао терен и на својој парцели – највиша кота терена који припада тој парцели на граници са суседном парцелом бб2б, сада је 78,39 мнм у односу на раније стање од 77,12 мнм (насут материјал у слоју од око 1,265 метара), а на граници са потоком Чиковац сада је 76,23 метра мнм у односу на ранију коту од 75,26 мнм (терен насут за око 1 метар). Поред тога, подигнут је и потпорни зид и изграђена рампа у ширини од 5 метара за прелаз преко потока, а на месту постављене рампе поток је насут шљунковитим материјалом. Насипањем терена – јавне површине и дела где је саграђен помоћни објекат, лоциран на месту увале којом је вода отицала природним путем, тужени је променио рељеф терена у ували и тако спречио одлазак воде из пропуста у трупу пута преко јавне површине и парцеле на којој је власник према потоку _. Железничка пруга коју користи умешач није угрожена изливањем воде са парцела тужилаца у наведени поток. Пројектним решењем – изведеним пропустом кроз доњи строј пруге, спречена је могућност акумулирања воде поред пруге, јер вода са парцела тужилаца и свих осталих парцела које гравитирају потоку _, отиче кроз тај пропуст.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, по налажењу овог суда, о захтеву тужилаца за утврђење њиховог права на природно отицање воде преко парцеле туженог, донета је правилна одлука.
На спорни правни однос примењују се правна правила суседског права. Суседско право је законско овлашћење власника једне непокретности да се користи суседном непокретношћу, или да захтева од њеног власника неко чињење или уздржавање од нечега што би он као власник по закону смео да чини. Из овакве садржине суседског права произилази да је оно један од начина ограничавања својине на непокретности који не негира то право већ га модификује у правцу стварања подношљивих услова за заједнички живот суседа на одређеном простору. Суседско право обавезује власника суседне непокретности да у вршењу права својине не води рачуна само о свом интересу, већ да своје право својине врши на начин који одговара и његовом суседу. Стога се суседско право не односи само на непокретности које се непосредно граниче, већ и на непокретности које се према месним обичајима сматрају суседним.
Одредбом члана 64 став 1 тачка 3 Закона о водама („Службени гласник Републике Србије“ број 46/91, са каснијим изменама и допунама), важећим у време подношења тужбе, било је прописано да је сопственик, односно корисник земљишта дужан да допусти слободно отицање воде која долази са узводних земљишта без промене правца и брзине воде. Истоветна одредба садржана је у члану 134 став 1 тачка 4 сада важећег Закона о водама („Службени гласник Републике Србије“ број 30/10).
У конкретном случају, земљиште у својини тужилаца налази се у благом паду према саобраћајницама које пресецају природну увалу у којој се налази и земљиште у својини туженог. Због тога се сва површинска вода коју земљиште у својини тужилаца није могло да упије, слива према саобраћајницама и кроз пропусте у њиховом трупу отиче према парцели туженог, а преко ње ка потоку _ који се налази у залеђу те парцеле. Тужени је извршио насипање земљишта – јавне површине између регулационе линије пута и катастарске парцеле бб2б Стублине на којој је власник, и тако затрпао пропуст у трупу пута који се налази наспрам његове парцеле. Поред тога, извршио је насипање и земљишта на својој парцели – на делу уз границу са суседном катастарском парцелом бб2а, где је саградио и помоћни објекат, и на делу уз поток _ који је на месту постављене рампе насуо шљунковитим материјалом. На тај начин променио је конфигурацију терена и онемогућио да површинске атмосферске воде које се сливају са парцела тужиоца отекну кроз пропусте у путу, а затим наставе свој природни ток и преко његове парцеле према потоку Чиковац. Овим радњама туженог повређено је право тужилаца на природно отицање воде као врста суседског права која ограничава право својине туженог и у смислу цитираних одредби Закона о водама обавезује га да допусти слободно отицање воде природним путем.
Изјављеним жалбама, по оцени овог суда, неосновано се оспорава правилност првостепене пресуде у делу којим је, у односу на туженог, утврђено постојање спорног права тужилаца.
У овој правној ствари, у потпуности су разјашњене две битне чињенице за одлуку о деклараторном тужбеном захтеву – правац природног отицања воде и узрок због којег је исти измењен. Тако је утврђено да се земљиште, парцеле у својини тужилаца, налазе на благој падини која гравитира ка саобраћајницама – трасама три пута који пресецају природну увалу у којој се налази и земљиште туженог – катастарска парцела бб2. Ова чињеница утврђена је обављеним увиђајима, а потврђују је и сви налази вештака, укључујући и налаз Геолошког института Србије од 28.02.2008.године. Услед таквог положаја тог земљишта, сва површинска атмосферска вода коју тло не успе да упије природним путем (гравитацијом) слива се према тим саобраћајницама. И ту чињеницу потврђују налази вештака, а не оспорава је ни налаз означеног института. Изграђене саобраћајнице нису утицале на промену природног тока воде, јер су у њиховом трупу остављени пропусти управо са циљем да омогуће њено даље отицање и спрече да се вода таложи уз насип пута. Правац постављених пропуста у трупу сва три пута указује да се вода, по напуштању парцела тужилаца кретала кроз пропусте ка парцели туженог, с обзиром да се последњи пропуст у трупу пута – старог магистралног пута налази наспрам парцеле туженог. Овакав правац природног тока воде која се слива са парцела тужилаца, а затим кроз пропусте у трупу путева и преко парцеле туженог у означени поток _, утврђен је вештачењем, али и исказима више саслушаних сведока (СС1, СС2, СС3, СС4, СС5 и СС6), али и исказом сведока ББ1 – власник суседне парцеле бб2а, који је саслушан у поступку пред другостепеним судом поводом примедби туженог и умешача да овај доказ није изведен у првостепеном поступку. Из исказа свих ових сведока произилази да је вода, по напуштању пропуста у трупу пута, отицала преко катастарске парцеле бб2, природном увалом која је установљена и геодетским мерењима из 1963. године и приказана на катастарском плану. И након деобе наведене парцеле – формирања катастарске парцеле бб2а у својини ББ1 и катастарске парцеле бб2б у својини туженог, вода је наставила да отиче истим правцем, али је сада правац њеног отицања прелазио делом преко парцеле туженог – по напуштању пропуста у трупу пута, а затим делом преко парцеле у својини ББ1 до потока _, што потврђују како искази сведока СС5 и СС4, тако и налаз Грађевинско-архитектонског факултета из Ниша.
Геодетским вештачењем утврђене су коте терена на катастарској парцели бб2 пре њене деобе и формирања катастарске парцеле бб2б у тој катастарској општини (геодетски премер из 1963. године) и коте истог терена у 2009. години. Њиховим упоређивањем установљено је постојање висинске разлике – садашњи ниво терена је знатно виши у односу на раније постојеће. Узрок промене – повећања нивоа терена су радње туженог, који је насипање извршио на делу јавне површине између пута и његове парцеле и на тај начин затрпао отвор у трупу пута, као и насипањем терена на својој парцели и то управо на делу којим је природним путем отицала вода по напуштању пропуста у старом магистралном путу и на делу где се његова парцела граничи са потоком Чиковац. Те радње, узрок су промене природног тока воде – њеног истицања из пропуста у трупу путева, даљег протицања преко јавне површине до парцеле туженог и делом преко те парцеле до потока _. Према извештају ЈВП „Србијаводе“ из Београда од 21.09.2007. године овај поток је и даље у функцији јер његово измештање није вршено тако да постоји на терену у ранијим мерама и границама, с тим што у делу који пролази у залеђу парцеле туженог није регулисан. Налазом и мишљењем Грађевинско архитектонског факултета у Нишу утврђено је да железничка пруга коју користи умешач није угрожена изливањем воде са парцела тужилаца у означени поток, јер је пројектним решењем – изведеним пропустом кроз доњи строј пруге спречена могућност акумулирања воде поред пруге. Ни тужени нити умешач не пружају доказе да је железничка пруга која је у функцији знатно пре насипања терена на парцели туженог била угрожена изливањем воде са парцела тужилаца преко кп. бб2 и касније преко кп. бб2б и бб2а у истој катастарској општини у поток _, због задржавања воде у близини насипа на којем је пруга изграђена.
Стручност и ваљаност налаза Грађевинско архитектонског факултета у Нишу, по оцени другостепеног суда не доводи се у сумњу жалбеним наводима, па ни оним да су вештаци извели погрешан закључак како земљиште тужилаца гравитира сливу потока _ – _, јер истом гравитира земљиште са друге стране саобраћајнице (па и земљиште туженог), док земљиште тужилаца припада Колубарском сливу. За ове тврдње жалиоци не пружају ваљане доказе, а исте су биле предмет изјашњења наведене установе да постојећа каналска мрежа на парцелама тужилаца има пад према пропусту у јавној саобраћајници Ваљево – Обреновац, и да не постоје природне услови да се вода из тих канала који припадају сливу _ одведе у Колубарски слив.
Поновним извођењем доказа на расправи пред другостепеним судом, као и саслушањем сведока ББ1 – доказ предложен у првостепеном поступку који није изведен, чињенично стање је у потпуности утврђено. Због тога су одбијени предлози туженог и умешача за поновно извођење доказа увиђајем и саслушањем вештака Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу и Геолошког института Србије. Жалиоци, посебно тужени, инсистирају на налазу и мишљењу Геолошког института Србије који су, супротно решењу о вештачењу, израдили стручњаци геолошке а не хидрограђевинске струке, нарочито на чињеници да је кота пропуста на путу који се граничи са земљиштем у својини тужиоца АА1 виша од најниже коте терена тог земљишта, што по њиховом мишљењу указује да вода са тог земљишта није могла отицати кроз те пропусте ка парцели туженог. Таква тврдња жалилаца, по схватању овог суда, није прихватљива. Разлика у коти дна плочастог пропуста на путу који се граничи са парцелама тужиоца АА1 и најниже коте тих парцела само значи да се вода са тог земљишта која је нижа од коте дна плочастог пропуста, неће излити кроз те пропусте, већ ће се задржати на терену – земљишту у својини тужиоца АА1, али да ће вода чији је ниво виши од најниже коте дна плочастог пропуста протећи кроз тај пропуст и правцем кроз остале пропусте у трупу путева отећи као парцели туженог.
На утврђено чињенично стање, правилно је примењено и материјално право – цитирана одредба члана 64 став 1 тачка 3 Закона о водама.
Из наведених разлога, на основу члана 375 ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.
Умешач је, у смислу члана 208 став 1 ЗПП, лице које има правни интерес да у парници која тече међу другим лицима једна од странака успе, и зато се придружује тој странци. Умешач зато није странка и једина његова улога је да помаже странци којој се придружио. Пошто није странка, пресуда не може ни гласити на њега. Због тога је првостепена пресуда у првом ставу изреке, којим је и у односу на умешача утврђено право тужилаца на природно отицање воде и умешач обавезан на трпљење тог права, морала бити преиначена тако што је у односу на умешача одбијен тужбени захтев, и применом члана 380 тачка 1 ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.
Према члану 188 став 1 ЗПП, тужба за утврђење може се поднети ради утврђења постојања, односно непостојања неког права или правног односа, или истинитости односно неистинитости неке исправе. Није допуштено да се деклараторном тужбом тражи утврђење чињеница. У конкретном случају, поднетом тужбом, тражено је и утврђење да је тужени бесправним насипањем пропуста у саобраћајници, дела површине између пропуста и парцеле у његовој својини и означене парцеле подигао њихов ниво и тако затворио пропуст у старом магистралном путу у Стублинама, те онемогућио дотадашње природно отицање воде. Овим захтевом тужиоци, по налажењу овог суда, траже утврђење чињеница што није допуштено. Због тога су основани наводи изјављених жалби да је тужба у том делу недопуштена и да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 ЗПП у вези са чланом 188 став 1 истог Закона, када је мериторно одлучио и о том тужбеном захтеву.
Стога је, применом члана 376 став 1 ЗПП, првостепена пресуда укинута у другом ставу изреке, али предмет није враћен првостепеном суду на поновно суђење, јер би то било у супротности са чланом 373 став 3 истог Закона. Због тога је, тужба одбачена у делу којим је тражено утврђење чињеница као недозвољена и одлучено као у ставу трећем изреке.
Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић