| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 07.02.2013 | Број: Уж-4102/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Сњежане Ранковић и малолетних Драгане и Марка Ранковића, чији је законски заступник мајка Сњежана Ранковић, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. фебруара 201 3. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Сњежане Ранковић и малолетних Драгане и Марка Ранковића и утврђује да је у ванпарничном и у парничном поступку који се воде пред Првим основним судом у Београду у предметима О. 1378/10 и П. 11687/2010 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоцима уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од по 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе.
3. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак у предмету П. 11687/2010 окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба Сњежане Ранковић и малолетних Драгане и Марка Ранковића изјављена против закључка Агенције за привредне регистре БД 183448-1/2009 од 20. новембра 2009. године, решења Министарства економије и регионалног развоја – Сектор за управне и надзорне послове у области привредних регистара број 300-720-00-00707/2009-09 од 29. децембра 2009. године и пресуде Управног суда У. 17649/10 од 30. јула 2010. године , као и због повреде права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених чл. 58. и 59. Устава Републике Србије, у поступцима који се воде пред Првим основним судом у Београду у предметима О. 1378/10 и П. 1 1687/2010.
1. Сњежана Ранковић и малолетни Драгана и Марко Ранковић, чији је законски заступник мајка Сњежана Ранковић, сви из Београда , поднели су 15. септе мбра 2010. године, преко пуномоћника Данице Кљајевић , адвоката из Београд а, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених чланом 32. став 1. и чл. 58. и 59. Устава Републике Србије, учињених у поступцима који се воде пред Првим основним судом у Београду у предметима О. 1378/10 и П. 1 1687/2010, као и актима означеним у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено : да је Драган Ранковић, супруг, односно отац подносилаца, 28. јануара 2004. године пред Другим општинским судом у Београду сачинио и д епоновао завештање, у коме је навео шта од имовине поседује и на који начин ту имовину и коме жели да распореди; да је пред Другим општинским судом у Београду покренут оставински поступак, у коме су решењем О. бр. 442/05 од 13. септембра 2006. године на парницу упућене кћерке оставиоца из првог брака, Јулија Ранковић и Сандра Богдановић, ради утврђења да наведено завештање оставиоца није пуноважно, а поступак расправљања заоставштине прекинут до прав носнажног окончања парнице; да је предметни парнични поступак покренут 31. октобра 2006. године и да још није окончан, а „крај му се не назире“.
У уставној жалби се даље наводи: да су подносиоци 3. октобра 2006. године Другом општинском суду у Београду поднели предлог
за одређивање стараоца заоставштине у предмету О. 442/05, али да о наведеном предлогу до данас није правоснажно одлучено; да су подносиоци указивали суду на опасност од настајања ненадокнадиве штете по заоставштину услед неодлучивања о наведеном предлогу, с обзиром на то да се имовина која
представља предмет заоставштине „рапидно урушава“, те да у привредном друштву „МАГ Интертраде Холдинг", д.о.о. из Београда , чији удели су предмет
заоставштине, не постоји лице овлашће но за заступање. Подносиоци уставне жалбе истичу да су им на описани начин повређени право на суђење у разумном року и право на имовину, јер су „онемогућени да остварују своја својинска права на тој имовини, која је прешла на њих по сили закона у тренутку смрти оставиоца“.
Уставном жалб ом се предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су оспореним акгима, као и у поступцима који се воде пред Првим основним судом у Београду у предметима О. 1378/10 и П. 1 1687/2010, подносиоцима повређена означена права зајемчена Уставом. Такође се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте, „нареди регистрацију промене“ код привредног субјекта уписаног у Регистар привредних субјеката као ,,МАГ Интертраде Холдинг" д.о.о. из Београда и утврди право подносилаца уставне жалбе на накнаду штете услед наведених повреда људских права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе, оспорених аката и списа предмета Првог основног суда у Београду О. 1378/10 и П. 11687/2010, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Сњежана Ранковић и малолетни Драгана и Марко Ранковић (овде подносиоци уставне жалбе), Сандра Богдановић и Јулија Ранковић поднели су 12. фебруара 2005. године Другом општинском суду у Београду предлог да се изврши проглашење тестамента покојног драгана Ранковића и „спроведе поступак по закону“. Предмет је добио број О. 442/05, а прво рочиште одржано је 23. фебруара 2005. године , на коме је суд прогласио тестамент и одложио расправу на неодређено време, ради попис а покретних ствари заоставштине. Суд је у наставку поступка одржао још шест рочишта (23. јуна, 28. септембра, 15. новембра и 1. децембра 2005. године и 7. марта и 13. септембра 2006. године), ради утврђив ања предмет а заоставш тине и узимања наследничких изјава. Наследне учеснице Јулија Ранковић и Сандра Богдановић оспориле су тестамент због неспособности расуђивања тестатора у моменту сачињавања тестамента, због повреде нужног наследног дела који би им припао по закону, као и с тога што је тестаментом располагано имовином која није припадала оставиоцу.
Поступајући суд је решењем О. 442/05 од 13. септембра 2006. године упутио на парницу наведене наследне учеснице, ради утврђења да тестамент није пуноважан, а поступак за расправљање заоставштине прекинут је до правноснажног окончања парнице или до протека рока од 30 дана, уколико парница не буде покренута.
Подносиоци уставне жалбе су 3. октобра 2006. године тражили да суд одреди стараоца заоставштине, у смислу чл . 210. и 211. Закона о наслеђивању .
Решењем Другог општинског суда у Београду О. 442/05 од 15. новембра 2006. године одбијен је предлог подносилаца за постављање стараоца заоставштине, као неоснован. Поступајући суд је нашао да за тим нема потребе, јер је тестатор одредио извршиоца тестамента. Решењем Окружног суда у Београду Гж. 4676/07 од 5. јула 2007. године усвојена је жалба подносилаца, укинуто наведено решење и предмет враћен на поновно одлучивање, јер је оцењено да првостепени суд није имао у виду да предметна заоставштина обухвата и имовину која није предмет располагања тестментом , да је имовина веће вредности и да не постоји сагласност санаследника ни о управљањ у имовином, нити о основу наслеђивања .
Подносиоци уставне жалбе су 29. марта 2007. године поднели истом суду предлог за покретање оставинског поступка по законском реду наслеђивања .
Решењем Другог општинског суда у Београду О. 442/05 од 29. фебруара 2008. године суд је за привременог стараоца за оставштине поставио подноситељку уставне жалбе Сњежан у Ранковић, али је и ово решење другостепени суд укинуо решењем од 11. фебруара 2009. године, јер у поступку није, сагласно одредби члана 103. Закона о наслеђивању, прибављено изјашљење лица која су позвана на наслеђе, нарочито имајући у виду да постоји очигледан сукоб интереса међу санаследницима.
Милош Костић, адвокат из Београда је 3. новембра 2009. године, у својству извршиоца тестамента, обавестио суд да наследници нису постигли споразум око расподеле оставинске масе и да је дотадашњи законски заступник Живорад Агатоновић раскинуо радни однос са привредним друштвом „МАГ Интертраде Холдинг“ д.о.о. из Београда.
Након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, предметни оставински поступак настављен је пред Првим основним судом у Београду у предмету О. 1378/10. У овом делу поступка суд је утврђивао предмет заоставштине која се расправља по законском основу наслеђивања, узимао наследничке изјаве и одредио извођење доказа вештачење м. Решењем тог суда од 7. августа 2010. године за привремен ог стараоца заоставштине одређен је извршилац предметног тестамента и одбијен је предлог подносилаца да се настави поступак расправљања заоставштине по законском основу наслеђивања као неоснован. Виши суд у Београду је решењем Гж. 14280/11 од 29. ф ебруара 2012. године одбио као неоснован у жалб у подносилаца изј ављену пр отив првостепеног решења, налазећи да на заоставштини као целини постоји неподељена својина свих наследника, те се не може расправљати делимично, нити донети делимично оставинско решење, без обзира на то што неки део заоставштине није споран .
Привремени старалац заоставштине је 31. октобра 2012. године обавестио суд да су пропали сви његови напори да се мирно реше спорни односи међу санаследницима , а посебно да се споразумно одреди законски заступник привредног друштва „МАГ Интертраде Холдинг“ и због погоршаног здравственог стања замолио да га суд разреши дужности привременог стараоца заоставштине .
3.2. Сандра Богдановић из Београда поднела је 31. октобра 2006. године Другом општинском суду у Београду тужбу против подносилаца уставне жалбе и осталих наследних учесника ради утврђења ништавости предметног тестамента, а предмет је добио број П. 6987/06.
Поступајући суд је 9. новембра 2006. године достав ио тужб у на одговор туженима, а припремно рочиште је одржано 21. маја 2007. године , на коме је тужиља предложила да се вештачењем утврди да ли је тестатор био способан за расуђивање у периоду који је претходио састављању тестамента.
Суд је одлучио да ради утврђења наведене спорн е чињениц е изведе доказ саслушањем сведока и у периоду од 22. јуна 2007. године до 26. новембра 2012. године заказао 25 рочишта, а одржао осам. За одржавање 15 рочишта нису биле испуњене процесне претпоставке, јер нека од странака није била уредно позвана, два рочишта су одложена због недоласка уредно позваних сведока, а једно рочиште на захтев тужиље. Поступајући суд је саслушао као сведоке лекаре кој и су лечил и оставиоца, као и лица која су била у личном односу са њим, односно члановима његове породице. До достављања списа Уставном суду није донета првостепена пресуда у предметном поступку.
3.3. Оспореним закључком Агенције за привредне регистре 183448-1/2009 од 20. новембра 2009. године одбачен је захтев подносиоца регистрационе пријаве за регистрацију промене директора код привредног субјекта уписаног у Регистар привредних субјеката као „МАГ Интертраде Холдинг“ д.о.о. из Београда, због неиспуњености услова из члана 22. став 1. тач . 3 ) и 4 ) Закона о регистрацији привредних субјеката.
Оспореним решењем Министарства економије и регионалног развоја – Сектор за управне и надзорне послове у области привредних регистара број 300-720-00-00707/2009-09 од 29. децембра 2009. године одбијена је жалба привредног друштв а „МАГ Интертраде Холдинг “, д.о.о. из Београда изјављена против наведеног оспореног закључка Агенције за привредне регистре. У образложењу другостепеног решења ј е наведено, поред осталог: да је у поступку утврђено да се пред надлежним судом води оставински поступак иза смрти члана друштва Драгана Ранковића, као и парнични поступци по тужбама Јулије Ранковић Сандре Богдановић ради утврђења ништавости тестамента , којим је, између осталог, располага но уделом у овом друштву; да, сагласно члану 136. став 1. Закона о привредним друштвима , чланови друштва с ограниче ном одговорношћу чине скупштину, а према одредби ч лана 128. став 4. истог закона , пренос удела на наследнике има правно дејство у складу са актом о наслеђивању; да у Регистар нису уписани нови чланови друштва који би на скупштини чланова друштва могли донети одлуку о избору новог заступника и директора друштва, нити це у списима налазе докази да су правноснажним актом о наслеђивању одређени за наследнике; да је , имајући у то у виду, првостепени орган правилно поступио када је диспозитивом ожалбеног закључка одбацио предметни захтев, због неиспуњености услова из члана 22. став 1. тачка 4 ) Закона о регистрацији привредних субјеката.
Оспореном пресудом Управног суда У. 17649/10 од 30. јула 2010. године одбијена је тужба тужиоца „МАГ Интертраде Холдинг“ д.о.о. из Београд а, против наведеног оспореног решења Министарства економије и регионалног развоја, као неоснована.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позива ју, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се ј емчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59.) .
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, од значаја су и одредбе Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 18/05), којима је прописано: да ако учесник који је упућен на парницу или поступак пред управним органом у одређеном року, који не може бити дужи од 30 дана, покрене парницу, односно поступак пред управним органом, ванпарнични поступак ће се прекинути до правноснажног окончања тог поступка, а ако ни један од учесника до завршетка ванпарничног поступка не покрене парницу, односно поступак пред управним органом, суд ће довршити поступак без обзира на захтеве у погледу којих је учесник упућен на парницу, односно поступак пред управним органом (члан 24. ст. 1. и 2.); да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2.); да ће суд прекинути расправљање заоставштине и упутити странке да покрену парницу или поступак пред органом управе, ако су међу странкама спорне чињенице од којих зависи неко њихово право, као и да ће суд тако поступити ако су спорне чињенице од којих зависи право на наслеђе, а нарочито пуноважност или садржина тестамента (члан 119. ст. 1. и 2.); да ће суд, кад утврди којим лицима припада право на на слеђе, огласити та лица за н аследнике решењем о наслеђивању, које мора да садржи , између осталог, означење непокретности са подацима из земљишних књига, као и означења покретних ствари са позивом на попис; лично име, занимање и пребивалиште наследника, однос наследника према оставиоцу - да ли наслеђује као законски или тестаментални наследник, а ако има више наследника и део у коме учествују у наслеђу (члан 122. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о парничном поступку («Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11) прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се п оступак прекида, између осталог, кад је то другим законом одређено (члан 214.); да прекид поступка има за последицу да престају тећи сви рокови одређени за вршење парничних радњи, с тим да за време трајања прекида поступка суд не може предузимати никакве радње у поступку, али ако је прекид наступио после закључења главне расправе, суд може на основу те расправе донети одлуку (члан 216. ст. 1. и 2.) .
Сагласно одредбама 210. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/ 03), ако није познато има ли наследника, или је њихово пребивалиште или боравиште непознато, као и у другим случајевима кад је то потребно, суд ће поставити привременог стараоца заоставштине (став 1.), с уд може привременог стараоца заоставштине поставити и на захтев оставиочевих поверилаца, испорукопримаца или корисника налога (став 2.) , о постављању привременог стараоца суд ће обавестити орган старатељства, који може поставити другог стараоца (став 3.).
Одредбом члана 211. наведеног закона је прописано да је привремени старалац заоставштине овлашћен да у име наследника тужи и буде тужен, да наплаћује потраживања, исплаћује дугове и испоруке и уопште да заступа наследнике.
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да поступак расправљања заоставштине (ванпарнични - оставински поступак) по својој природи представља јединствену и недељиву целину, Уставни суд је стао на становиште да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену евентуалног постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, од 12. фебруара 2005. године, када су подноси оци уставне жалбе подне ли Другом општинском суду у Београду предлог за покретање оставинског поступка, па до данас.
Када је реч о дужини трајања судског поступка, Уставни суд је утврдио да је ванпарнични поступак до подношења уставне жалбе укупно трајао пет година и седам месеци и да још увек није окончан.
При утврђивању оправданости трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену о томе да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд, пре свега, указује на специфичност оставинског поступка који се у многоме разликује од парничног поступка. Наиме, у поступку расправљања заоставштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима и другим лицима. Дакле, ради се о поступку у коме се могу појавити бројна спорна правна и чињеничних питања. Тако, када се у ванпарничном поступку постави претходно питање, оно у суштини има иста обележја као претходно питање у парничном поступку. Међутим, ванпарнични суд нема овлашћења да сам решава претходно питање ако су спорне чињенице од значаја за решавање тог питања, већ учеснике у поступку упућује да у одређеном року покрену парницу ради решавања претходног питања. Након окончања парнице, мериторна одлука донета у парничном поступку представља основ за решавање спорног права у оставинском поступку. Из тога следи да се предметни оставински поступак (који је прекинут након годину дана и седам месеци) не може посматрати одвојено од парничног поступка који је покрену т ради решавања претходног правног питања – п уноважности тестамента оставиоца, јер је доношење одлуке у овом ванпарничном предмету условљено претходним правноснажним окончањем парнице. С тим у вези, Уставни суд констатује да прекид једног поступка до окончања неког другог поступка у коме се решава о претходном питању, не доводи, а приори, до утврђивања повреде права на суђење у разумном ро ку, али неоправдано одуговлачење у другим поступцима чије се окончање чека, узрокује повреду права подносиоца у односу на прекинути поступак. Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права у Стразбуру у својој пракси изразио такво становиште (видети пресуду у предмету ''Смоје против Хрватске '', апликација број 28074/03 од 11. јануара 2007. године, став 45.).
Анализирајући дужину трајања парничног поступка који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 11687/2010, у коме се одлучује о ништавости спорног тестамента, Уставни суд констатује да у предметн ом парничн ом поступк у после шест година још ниј е донета првостепена одлука, што указује да судски поступак није окончан у разумном року. И поред ове констатације, Суд је , испитујући наведене критеријуме за утврђивање постојања повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, утврдио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, било релативно сложених чи њеничних и правних питања, јер је суд требало да утврди да ли је болест завештаоца имала утицај на његово расуђивање у време састављања тестамента, због чега је требало спровести доказни поступак, саслуша њем парничн их стран ака, сведока и вештака.
У погледу понашања подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да они нису допринео дужини трајања оспореног судског поступка, будући да су се уредно одазвали на све позиве за заказана рочишта. Нема сумње да је питање утврђивања пуноважности спорног тестамента од великог значаја за подносиоце, јер од тога зависи величина њихов ог наследног дела.
Испитујући поступање надлежних судова у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да ток ом оспореног парничног поступка није донета ниједна пресуд а, нити је првостепени суд предузимао све законом предвиђене процесне мере да се судски поступак ефикасно оконча и да се о правима странака у поступку одлучи ажурно и без непотребног одуговлачења . Ово стога што је парнични суд у наведеном периоду заказао укупно 25 рочишта за главну расправу, од којих 1 7 рочишта није одржано из разлога који се не могу приписати подносиоцима уставне жалбе. Неделотворно поступање првостепеног суда огледало се, пре свега, у пропуштању суда да обезбеди уредно достављање писмених позива појединим туженима и сведоцима , због чега није одржано чак 15 рочишта .
С обзиром на изнето, уставноправна оцена до сада спроведеног парничног поступка, заснована на Уставу, пракси Уставног суда и стандардима међународних институција за заштиту људских права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду да је поступак расправљања заоставштине пок. Драгана Ранковића , који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету О. 1378/10, започет још 2005 . године и прекинут до окончања наведеног парничног поступка за који је оцењено да траје ван граница разумно г рок а, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе и у предметном ванпарничном поступку повређено право на суђење у раз умном року.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноси оцима уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од по 700 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпе ли подноси оци уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, допринос подноси лаца уставне жалбе, а посебно дужину трајања предметн их поступ ака. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су поднос иоци уставне жалбе претрпе ли због неажурног поступања судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је , такође, имао у виду праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак у предмету П. 1 1687/2010 окончао у најкраћем року.
8. Оцењујући допуштеност уставне жалбе изјављене против закључка Агенције за привредне регистре БД 183448-1/2009 од 20. новембра 2009. године, решења Министарства економије и регионалног развоја – Сектор за управне и надзорне послове у области привредних регистара број 300-720-00-00707/2009-09 од 29. децембра 2009. године и пресуде Управног суда У. 17649/10 од 30. јула 2010. године, Уставни суд је констатовао да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је изјављује лице о чијим правима и обавезама је одлучивано појединачним актом који се оспорава уставном жалбом, односно лице према коме је предузета оспорена радња.
Имајући у виду да оспореним актима није непосредно одлучивано о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе, већ о захтеву привредног друштва „МАГ Интертраде Холдинг “ д.о.о. из Београда за регистрацију промене директора код тог привредног субјекта , Уставни суд је утврдио да подносиоци ни су активно легитимисан и за подношење уставне жалбе против наведених оспорених аката .
У погледу истакнут е повред е права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених чл. 58. и 59. Устава, у поступцима који се воде пред Првим основним судом у Београду у предметима П. 1 1687/2010 у О. 1378/10, Уставни суд указује да наведена уставн а прав а подносиоцима уставне жалбе мо гу евентуално бити повређен а или ускраћен а тек одлуком надлежног суда којом се предметни парнични, односно ванпарнични поступак окончава, због чега је Уставни суд утврдио да је у овом делу уставна жалба преурањена, јер су наведени поступ ци још увек у току.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену против оспорених аката , као и због повреде означених права у оспореним поступцима , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, одлучујући као тачки 4. изреке.
9. На основу изложеног и одредаба 42б став 1 . тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић