| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 19.07.2017 | Број: Уж-5332/2015 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. К . из села К . код Врања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. јула 201 7. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба В. К . и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету П 1. 4/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
1. В. К . из села К . код Врања је , 18 . августа 2015. године, преко пуномоћника С. Н, адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 714/15 од 5. јуна 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1 . и члана 36. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред О сновним судом у Врању у предмету П 1. 4/10.
У уставној жалби се , поред осталог, наводи: да је поступак у спору из радног односа правноснажно окончан након 16 година; да је постојање правноснажне пресуде , којом је утврђена незаконит ост престанк а радног односа , било довољно за усвајање предметног тужбеног захтева, из ког разлога је првостепени суд у почетку два пута усв ојио тужбени захтев; да је након укидања друге по реду првостепене пресуде до наредног пресуђења протекло још 12 година ; да се у целокупном том периоду првостепени суд бавио искључиво питањем да ли је подносилац учинио тежу повреду радне обавезе , иако је правноснажном пресудом већ била утврђен а незаконито ст преста нка радног односа; да је на описани начин подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року ; да је подносилац уставне жалбе, током расправе пред првостепеним судом , понудио велики број сведока и других (писмених) доказа, из којих је несумњиво утврђено да није учинио повреду радне обавезе; да је Апелациони суд у Нишу отворио расправу пред другостепеним судом, укинуо првостепену усвајајућу пресуду и одбио тужбени захтев, налазећи да повреда радне обавезе ипак постоји; да су на расправи пред другостепеним судом само прочитани доказ и из првостепеног поступк а, што показује да је отварање расправе било непотребно; да је Апелациони суд у Нишу, супротно начелима парничног поступка и Уставу, прихватио исказе сведока којима није смео да поклони веру; да је таквим поступањем подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, а због чињенице да је тужбени захтев одбијен без непосредног извођења доказа и право на једнаку зашти ту права.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен у пресуду Апелационог суда у Нишу и подносиоцу уставне жалбе утврди право на накнаду материјалне штете у висини предметног тужбен ог захтев а и трошкова парничног поступка, те право на накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде уставних права у износу од 750.000 динара .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Основног суда у Врању П 1. 4/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 16. фебруара 1999. године, у својству тужиоца, поднео Општинском суду у Врању тужбу против тужен ог ХК „С.“ а.д, Врање, ради накнаде материјалне штете због незаконитог престанка радног односа, у висини изгубљених зарада , неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора и неисплаћене јубиларне награде . Предмет је заведен под бројем П 1. 5/99.
На првом рочишту за главну расправу, одржаном 23. марта 199 9. године, суд је, након извршеног увида у списе кривичног предмета К. 292/98, одредио прекид поступка до правноснажног окончања тог кривичног поступка . Поднеском од 6. априла 2001. године пуномоћник тужиоца је затражио да се поступак настави , имајући у виду да је наведени кривични поступак правноснажно окончан .
Поступак је, без доношења формалне одлуке, настављен на рочишту одржаном 7. маја 2001. године. Предмету је додељен број П1. 237/01. Предложено финансијско вештачење је одређено на наредном рочишту, које је одржано 5. јуна 2001. године. На том рочишту је поново извршен увид у списе наведеног кривичног предмета, који је касније носио ознаку К. 359/99. Судски вештак финансијске струке је свој налаз са мишљење м предао суду 30. јула 2001. године. До првог пресуђења је одржано још четири рочишта за главну расправу . Исти вештак је извршио допуну основног налаза са мишљењ ем, а прибављени су и одговарајући извештаји о радном ангажовању тужиоца у спорном периоду. Главна расправа је закључена на рочишту одржаном 6. новембра 2001. године.
Пресудом Општинског суда у Врању П1. 237/01 од 6. новембра 2001. године је усвојен тужбени захтев тужиоца у целини. По жалби туженог, Окружни суд у Врању је донео решење Гж1. 306/02 од 5. марта 2002. године, којим је ожалбена пресуда укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Образложење укидајућег решења је, у суштини, било засновано на налогу првостепен ом суд у да, без обзира на то што су одлуке дисциплинских органа туженог поништене због наступања застарелости вођења дисциплинског поступка, а кривична оптужба одбијена због наступања застарелости кривичног гоњења, ипак утврди да ли се радње тужиоца могу оквалификовати као тежа повреда радне обавезе.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем П1. 203/02 и до наредног пресуђења је заказано пет рочишта за главну расправу, од којих је једно одложено на молбу пуномоћника тужиоца. Судски вештак финансијске струке је два пута допунио налаз и мишљење, уз једно усмено изјашњење на рочишту. Други докази нису извођени. Главна расправа је закључена на рочишту одржаном 24. децембра 2002. године.
Пресудом Општинског суда у Врању П1. 203/02 од 24. децембра 2002. године је поново усвојен тужбени захтев тужиоца у целини. По жалби туженог, Окружни суд у Врању је донео решење Гж1. 863/03 од 22. априла 200 3. године, којим је ожалбена пресуда укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Образложење укидајућег решења је садржало идентичан налог као и решење Гж1. 306/02 од 5. марта 2002. године.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем П1. 991/03. До наредног пресуђења је заказано још 52 рочишта за главну расправу. Саслушано је десеторо сведока , као и тужилац у својству парничне странке. Вештак финансијске струке је још четири пута допуњавао налаз и мишљење. Допуне су биле усмерене на нови обрачун камате због протека времена. У неколико наврата се вештак и усмено изјашњавао на рочишту. Четири рочишта су одложена на молбу пуномоћника тужиоца. Пет рочишта, на којима је било планирано саслушање тужиоца у својству парничне странке, одложен о је јер се тужилац налазио на лечењу, док за два таква рочишта тужиоцу нису могли бити уручени позиви јер није пронађен на датој адреси , због чега је суд доставу вршио преко управника поште. Након 1. јануара 2010. године, предмет је прешао у надлежност Основног суда у Врању и заведен је под бројем П1. 4/10. Главна расправа је закључена на рочишту одржаном 10. фебруара 2015. године.
Пресудом Основног суда у Врању П1. 4/10 од 10. фебруара 20 15. године је поново усвојен тужбени захтев тужиоца у целини. Тужени је изјавио жалбу 27. марта 2015. године, а тужилац је 16. априла 2015. године доставио одговор на жалбу.
Апелациони суд у Нишу је отворио расправу пред другостепеним судом, у оквиру које је одржано једно рочиште, и то 28. маја 2015. године. Одбијен је предлог тужиоца да се у доказном поступку саслуша сведок Н.С. Након што су прочитани сви докази који су изведени у поступку пред првостепеним судом, расправа је закључена. Рочиште за објављивање другостепене пресуде је одржано 5. јуна 2015. године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 714/15 од 5. јуна 2015. године је усвојена жалба туженог, укинута ожалбена пресуда Основног суда у Врању и пресуђено тако што је у целини одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату изгубљених зарада за период од 1. јула 1997. до 16. фебруара 1999. године , неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора у 1997. и 1998. години и неисплаћене јубиларне награде за навршених 15 година у радном односу.
Оспорена другостепена пресуда је пуномоћнику тужиоца уручена 21. јула 2015. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) .
Чланом 10. Закона о парничном поступку („ Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.
Законом о парничном поступку („ Службени гласник РС“, број 125/04 и 111/09 ), који је почео да се примењује 22. фебруара 2005. године , било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова ( члан 10.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.) ; да ће другостепени суд заказати расправу и одлучити о жалби и захтевима странака кад је у истој парници првостепена пресуда већ једанпут била укинута по одредбама овог закона, а побијана пресуда се заснива на погрешно и непотпуном утврђеном чињеничном стању или су у поступку пред првостепеним судом учињене битне повреде одредаба парничног поступка (члан 369. ст ав 3.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак покренут 16. фебруара 1999. године, подношењем тужбе Општинском суду у Врању, и да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 714/15 од 5. јуна 2015. године, која је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе уручена 21. јула 2015. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд, ратионе темпорис, надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до правноснажног окончања поступка.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај поступак трајао преко 16 годин а. Напред изнето само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Имајући то у виду, Уставни суд налази да се и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца, шеснаестогодишње трајање предметног поступка се не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца. Уставни суд сматра да се, без обзира на то колико су сложена спорна питања која у једном судском поступку треба расправити, не може оценити разумним то што је поступак трајао преко 16 годин а, те да се овако дуго трајање поступка, пре свега, може приписати не довољној ефикасности првостепеног суда. Чињенице да је у поступку пред првостепеним судом заказано укупно 64 рочишта за главну расправу, да је након укидања друге по реду првостепене пресуде главна расправа закључена 12 година касније, да је Општински суд у Врању поменуту (другу по реду) пресуду донео занемарујући обавезујући налог Окружног суда у Врању, због чега је она укинута са истоветни м разлозима и да је допуна вештачењ а током поступка вршена пет пута (уз више усмених изјашњења вештака на рочишту), и то без суштинск их измен а у задатку вештачења , по оцени Уставног суда, несумњиво потврђују да првостепени суд у конкретном случају није поступао у складу са начелом ефикасности и начелом хитности у решавању овакве врсте спора . Допринос подносиоца уставне жалбе дужини трајања поступка, по мишљењу Уставног суда, огледа се у томе што је пет рочишта одложено на молбу његовог пуномоћника, док је седам рочишта на којима је било планирано његово саслушање, а на ком доказу је његов пуномоћник посебно инсистирао, одложено због његовог здравственог стања и недоступности суду . Уставни суд такође констатује да се предметни парнични поступак налазио у оправданом прекиду пуне две године.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Крећући се у границама постављеног захтева, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због повреде уставног права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе , Уставни суд је ценио све околности од значаја у конкретном случају, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, утврђени допринос подносиоца уставне жалбе, као и чињеницу да се поступак налазио у оправданом двогодишњем прекиду, те сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну сатисфакцију за у чињену повреду права. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду своју постојећу праксу, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
7. Истакнути захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете консумира у себи предметни тужбени захтев, који је правноснажно одбијен оспореном другостепеном пресудом, као и трошкове парничног поступка којима је подносилац уставне жалбе био изложен. С тим у вези, Уставни суд указује да се као вид правичног задовољења због утврђене повреде права на суђење у разумном року може утврдити право на накнаду нематеријалне штете која представља сатисфакцију због стања несигурности и неизвесности у ком е се подносилац уставне жалбе налазио у дужем периоду у погледу својих грађанских права/обавеза. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да истакнути захтев за накнаду материјалне штете у висини опредељеног тужбеног захтева из парнице која је претходила поступку по уставној жалби није спојив са сврхом накнаде штете која се признаје оштећеном у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року , јер би се на тај начин Уставни суд довео у позицију да уместо и након надлежног парничног суда одлучује о захтеву за који није надлежан. Што се тиче трошкова парничног поступка, Уставни суд сматра да би финансијске последице, у виду насталих трошкова, подносилац уставне жалбе имао и у случају да је конкретан поступак окончан у оквиру стандарда разумног рока. Према томе, ни истакнути захтев за накнаду материјалне штете у висини трошкова парничног поступка није спојив са сврхом накнаде штете која се признаје оштећеном у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року.
Стога је Уставни суд, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете , одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констат овао да подноси лац уставне жалбе , у суштини , указује да је Апелациони суд у Нишу на произвољан начин оценио доказе и извео чињеничне закључке, што је за последицу имало погрешну примену материјалног права .
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода уставне жалбе , заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцима осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
У конкретном случају, Апелациони суд у Нишу није подржао оцену првостепеног суда да радње подносиоца уставне жалбе не садрже у себи елементе теже повреде радне обавезе због кој е је могла бити изречена дисциплинска мера престанка радног односа , а из чега даље произлази да подносилац уставне жалбе није допринео настанку материјалн е штет е која се огледа у изгубљеним зарадама и другим примањима по основу рада за период ван радног односа, у смислу чл. 154. и 192. Закона о облигационим односима у вези са члан ом 1 06. став 5. Закона о радним односима („Службени гласник РС “, број 55/96 ).
Своју оцену је Апелациони суд у Нишу поткрепио доказним поступком , који је спровео у оквиру расправе одређене на основу члана 369. став 3. Закона о парничном поступку из 2004. године. Уставни суд налази да у ситуацији у којој је коначна одлука о захтевима странака донета на основу резултата доказног поступка спрове деног пред другостепеним судом, образложење т акве одлуке по квалитету мора бити такво да отклања сваку сумњу у тачност и потпуност утврђеног чињеничног стања , од којег зависи и правилна примена материјалног права. Увидом у образложење оспорен е другостепен е пресуд е, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Нишу другачије оценио изведене доказе у односу на првостепени суд, што је, у суштини , и довело до другачије правне оцене , односно да се радњ е подносиоца уставне жалбе могу оквалификовати као тежа повред а радне обавезе која за последицу мо же имати престанак радног односа. За изнету оцену је да то јасно, прецизно и детаљно образложење, које се превасходно заснива на постој ању писмено г признањ а подносиоца уставне жалбе из преткривичног поступка (чију веродостојност није успео да оспори у предметном парничном поступку) да одређена количина репро-материјала која је пронађена код њега припада туженом, што су потврдили и сведоци којима је Апелациони суд у Нишу поклонио веру . С тим у вези, Уставни суд сматра да оспорена пресуда Апелационог суда у Нишу, по питању образложености, представља пример одлуке којом се задовољавају стандарди правичног суђења, успостављен и уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права .
Навод подносиоца уставне жалбе да је поклањање вере појединим сведоцима од стране Апелационог суда у Нишу било у супротности са начелима парничног поступка и Уставом, Уставни суд није посебно ценио јер суд у парничном поступку није везан, ограничен или на било који начин условљен формалним доказним правилима, а што представља суштину начела слободне оцене доказа у парничном поступку .
Мимо навода уставне жалбе, Уставни суд сматра да је неопходно указати и да, у конкретном случају, нема места примени става израженог у Одлуци овога суда Уж-776/2012 од 11. априла 2013. године, чија се суштина огледа у искључењу општих правила о деликтној одговорности садржаних у одговарајућим одредбама Закона о облигационим односима приликом одлучивања о захтеву за накнаду материјалне штете као последиц е незаконитог престанка радног односа. Ово из разлога што Закон о радним односима из 1996. године, који је овде представљао материјалноправни основ тужбеног захтева подносиоца, за разлику од Закона о раду из 2001. године и Закон а о раду из 2005. године, није садржао одредбе о правним последицама незаконитог престанка радног односа ( ако се изузме одредба члана 114. став 3, којом је било прописано да је правноснажну одлуку суда донету у поступку за заштиту права запосленог послодавац дужан да изврши у року од 15 дана од дана достављања, ако у судској одлуци није одређен други рок), а самим тим ни посебне услове под којима се висина накнаде штете по том основу мо гла умањити . Из тога даље произлази да се Закон о радним односима, за разлику од оба наведена з акона, није у том смислу могао посматрати као леx специалис у односу на Закон о облигационим односима.
Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Што се тиче истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се навод подносиоца уставне жалбе да тужбени захтев није могао бити одбијен без непосредног извођења доказа на расправи пред другостепеним судом, ратионе материае, не може довести у везу са Уставом утврђеном садржином овог права.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.