| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 21.12.2017 | Број: Уж-1671/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Н. Н. из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. децембра 2017. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Н. Н. и утврђује да је решењем Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у Београду Рех. 372/12 од 17. априла 2013. године.
1. Н. Н. из Београда поднео је Уставном суду, 25. фебруара 2014. године, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године, због повреде начела и права из чл. 3, 19. и 21, члана 23. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1, чл. 58. и 59, члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава Републике Србије. Поред тога, подносилац је истакао и повреду права из чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је наведено да је оспореним решењем одбијена као неоснована жалба предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђено решење Вишег суда у Београду Рех. 372/12 од 17. априла 2013. године, којим је одбијен захтев предлагача за рехабилитацију његовог покојног оца Д. Н. Према наводима подносиоца уставне жалбе, другостепени суд је пропустио да брижљиво и савесно оцени законом предвиђене и истакнуте жалбене наводе против првостепеног решења и донесе закониту и правилну одлуку, а што је имало за последицу повреду његових Уставом зајемчених права. Подносилац је навео да је другостепени суд паушално оценио да је део жалбених навода неоснован, док се о појединим наводима није ни изјашњавао, као што су наводи о непотпуно утврђеном чињеничном стању. Другостепени суд је своју одлуку засновао искључиво на чињеници да формално постоји правноснажна осуђујућа пресуда против покојног Д. Н, занемарујући све остале чињенице и доказе изведене у првостепеном поступку и одредбе Закона о рехабилитацији. Такав став је, како даље наводи подносилац, другостепени суд поткрепио крајње неоснованом и паушалном претпоставком да је привредна сарадња са окупатором, тј. „лиферовање намештаја окупатору“ кривично дело и према стандардима демократског друштва. Подносилац је истакао да важећи Кривични законик ни на једном месту не инкриминише обављање занатско-трговачке делатности, тј. прављење и продају намештаја, за време окупације, а посебно у односу на органе градске власти, који су под управом окупаторских снага, те да се ниједан опис бића кривичног дела прописан наведеним закоником не може довести у везу са описом бића кривичног дела привредне сарадње прописаним чланом 10. Закона о кривичним делима против народа и државе. Покојни Д. Н. није вршио никакву саботажу, откривање државних или војних тајни, продају оружја и сл, већ је обављао законом дозвољену занатску делатност - прављење и продају намештаја у искључивом циљу очувања живота и сигурности како своје породице тако и других лица која је издржавао и помагао у тим тешким временима, при чему је он могао да оптира између повиновања наредби окупатора и сигурне смрти у случају непоступања по налогу. Према наводима подносиоца, неоснован је и став другостепеног суда да је правно без значаја чињеница да је покојни Д. Н. био учесник НОР-а, с обзиром на то да је то један од законских основа за рехабилитацију, у складу са одредбом члана 1. став 3. Закона о рехабилитацији. Подносилац је истакао да је у конкретном случају постајао и други законски основ за усвајање захтева за рехабилитацију, а који је садржан у члану 5. став 2. тачка 1) Закона о рехабилитацији. С тим у вези, подносилац је навео да је његов покојни отац осуђен за кривично дело из члана 10. Закона о кривичним делима против народа и државе из 1945. године, а да је фактички кривични поступак инициран и вођен на основу Одлуке АВНОЈ-а о установи Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части и Одлуке АВНОЈ-а о Суду за суђење злочина и преступа против српске националне части из 1945. године, истичући при томе да је наведеним прописима ретроактивно инкриминисано поступање грађана за време окупације. Подносилац сматра и да су наведени прописи имали идеолошко-политички карактер, а што проистиче из њихове садржине, те да судови који су водили кривични поступак против његовог покојног оца нису били непристрасни и независни, имајући у виду да су поступали на основу прописа којима се ретроактивно инкриминише одређено поступање, а што је противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, као и општим принципима кривичног права и правилима кривичног поступка. Подносилац оспорава и стајалиште другостепеног суда да сама чињеница да је Закон о кривичним делима против народа и државе ретроактивно примењен не указује на разлоге за рехабилитацију јер је према раније важећим прописима таква сарадња са окупатором имала карактер кривичног дела, при чему није навео који су то прописи. Поред тога, подносилац је навео да је таквим поступањем суда онемогућен и да оствари право на наслеђе и на имовину који су гарантовани Уставом и међународним конвенцијама. Подносилац је предложио да Уставни суд укине оспорено решење Апелационог суда у Београду.
Поднеском од 9. маја 2017. године подносилац је прецизирао захтев о коме Уставни суд треба да одлучи, тако што је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду начела и права из чл. 3. и 21, члана 23. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1, чл. 58. и 59, члана 142. став 2 и члана 145. став 2. Устава, те да поништи оспорено решење.
Допуном уставне жалбе од 14. септембра 2017. године подносилац је у прилог својим наводима о повреди права на једнаку заштиту права, права на правично суђење и начела забране дискриминације доставио три правноснажне пресуде Вишег суда у Лесковцу. Према наводима подносиоца, из приложених пресуда произлази да је конфискација имовине, која је као споредна казна уз главну изречена у кривичним пресудама, имала за циљ лишење права на имовину неистомишљеника, односно грађана са другачијим политичким и идеолошким опредељењем, а све у правцу спровођења послератне идеологије, која није служила као гарант заштите права својине као неприкосновеног права сваког појединца, већ као врста репресије и застрашивања, те да је била у очигледној несразмери и непропорционална „степену неправа и изреченим главним казнама и преосталом делу споредних казни“. Подносилац је истакао да, у конкретном случају, није ни утврђено да је целокупна имовина покојног Д. Н. стечена извршењем кривичног дела за које је осуђен, те да се може закључити да се предметне казне не могу сматрати прихватљивим и сразмерним учињеном делу и да се ради о идеолошки мотивисаној одмазди према богатијем слоју ради политичког и идеолошког обрачуна са претпостављено непријатељски расположеним делом становништва, а са циљем њиховог економског развлашћивања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Вишег суда у Београду Рех. 372/12 од 17. априла 2013. године одбијен је као неоснован захтев за рехабилитацију поднет од стране Н. Н, овде подносиоца уставне жалбе, за рехабилитацију покојног Д. Н. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да се пуномоћник предлагача на рочишту одржаном 27. марта 2013. године изјаснио на пресуду Окружног суда у Београду Кзп. 68/46 којом је осуђен покојни Д. Н, наводећи да је суђење учињено у експресном поступку, да из образложења на посредан начин проистиче да је поступак вођен и да је пресуда донета на основу Одлуке о установи Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части, те да је реч о исконструисаном поступку који је имао за циљ одузимање имовине стечене на законит начин и продубљивањем страха у народу; да је на рочишту одржаном 17. априла 2013. године саслушан подносилац захтева, који је изјавио да је његов отац био монархиста и да је волео свој народ, а да то што је његовом оцу стављено на терет да је испоручивао намештај Немцима је била његова обавеза, те да је и од стране Немаца био затваран због саботаже, али да се ипак ослободио таквих оптужби; да је увидом у допис Архива Југославије од 11. септембра 2012. године суд утврдио да Архив поседује одлуку Президијума Народне скупштине о помиловању број 5133/46 од 2. августа 1946. године; да је увидом у допис Архива Србије број 12/833 од 28. септембра 2012. године са прилозима утврђено да је покојни Д. Н. био власник продавнице намештаја у Београду, Т. број 9; да је увидом у допис Министарства правде и државне управе - Управе за извршење кривичних санкција - КПЗ Сремска Митровица од 8. марта 2013. године са прилозима, и то копије пресуде Окружног суда за Град Београд Кзп. 68/46 од 16. фебруара 1946. године, пресуде Врховног суда НР Србије Кж. 369/46 од 15. марта 1946. године, решења Окружног суда за Град Београд Кзп. 68/46 од 26. маја 1947. године и одлуке Президијума Народне скупштине ФНРЈ број 5133/46 од 2. августа 1946. године, суд утврдио да је осуђени Д. Н. у том заводу издржао казну затвора по наведеној пресуди Окружног суда од 16. фебруара 1946. године у периоду од 25. априла 1946. до 28. маја 1947. године; да је полазећи од овако утврђеног чињеничног стања суд нашао да је предметни захтев за рехабилитацију неоснован; да је суд приликом доношења одлуке имао у виду чињеницу да је пресудом Окружног суда у Београду Кзп. 68/46 покојни Д. Н. оглашен кривим да је за време окупације лиферовао намештај окупатору за новац, како у Београду тако и за Немачку, а то све уз подршку окупатора и његових помагача, чиме је учинио кривично дело привредне сарадње са окупатором, инкриминисано чланом 10. Закона о кривичним делима против народа и државе, те је осуђен на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, конфискацију целокупне имовине, осим оне која се по члану 6. Закона о конфискацији има изузети по закону и на две године губитка свих грађанских и политичких права, сем родитељског, по издржаној казни; да је покојни Д. Н. изјавио жалбу против наведене пресуде, али је Врховни суд Народне Републике Србије пресудом Кж. 369/46 од 15. марта 1946. године одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду; да је суд имао у виду и чињеницу да је покојном Д. Н, по молби за помиловање, делимично опроштена казна, што је суд утврдио увидом у одлуку Президијума Скупштине ФНРЈ број 5133/46 од 2. августа 1946. године, којом му је смањена казана са три године на 18 месеци; да је суд мишљења да је доношењу правноснажне пресуде којом је Д. Н. осуђен због извршења кривичног дела из члана 10. Закона о кривичним делима против народа и државе претходило спровођење кривичног поступка у складу са законом и општим принципима кривичног права уз примену начела контрадикторности и непосредности, као и уз поштовање грађанских права окривљеног, пре свега, права на одбрану окривљеног, да је суд приликом доношења одлуке и одмеравања казне за окривљеног узео у обзир све околности конкретног случаја, те да је суд правилно применио закон код доношења своје одлуке, имајући у виду при томе и чињеницу да је окривљени делимично ослобођен издржавања казне; да је суд мишљења да напред наведена судска пресуда није донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода; да је суд, ценећи све напред наведене доказе, закључио да у конкретном случају нису повређена права окривљеног Д. Н. у кривичном поступку који се против њега водио пред Окружним судом у Београду у предмету Кзп. 68/46, односно да није нашао да је покојни Д. Н. судском или административном одлуком лишен из политичких, верских, националних или идеолошких разлога живота, слободе или неких других права, што би био неопходан услов да се захтев за рехабилитацију усвоји; да је суд приликом доношења одлуке ценио и друге изведене доказе, а које посебно не образлаже, налазећи да исти немају карактер одлучујућих околности за евентуално доношење другачије одлуке у овој правној ствари.
Против наведеног првостепеног решења подносилац је изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права. Подносилац је у жалби, поред осталог, изнео: да је првостепени суд противно члану 8. ЗПП пренебрегао обавезу да одлучује на основу савесне и брижљиве оцене доказа; да првостепени суд само констатује да је ценио и друге доказе које посебно не образлаже, налазећи да они нису од утицаја на одлучивање, а да се из образложења оспореног решења не види који су то докази изведени и о којим чињеницама, те шта је тим доказима требало да буде утврђено; да је побијаним решењем учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) ЗПП; да се на основу образложења не може стећи целовит увид у захтеве, наводе, доказе и ток самог поступка који је довео до овакве одлуке; да првостепени суд своју одлуку изводи на основу чињенице да у конкретном случају постоји правноснажна осуђујућа одлука и да је предметни кривични поступак спроведен од стране непристрасног и независног суда у складу са законом и општим принципима кривичног права, као и да је право на одбрану окривљеног у конкретном случају било делотворно, али да је пропустио да наведе и образложи одлучне чињенице и разлоге које су довеле до таквог закључка, те да је самим тим погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање; да је суд пропустио да утврди да је покојни Д. Н. био присталица предратног режима - монархиста, што проистиче из досијеа ОЗН-е (од 28. августа 1950. године) који се налази у списима предмета, а које је суд као доказ извео у току поступка; да је суд пропустио да образложи разлоге и чињенице због којих налази да је наведеном лицу било обезбеђено „фер“ суђење, истичући да су пресуде донете у ескпресном поступку и на основу прописа који ретроактивно инкриминишу поступање грађана у периоду од 1941. до 1945. године; да постојање формално-правног основа – осуђујуће одлуке није довољан показатељ независности и непристрасности суда тог периода, а посебно имајући у виду доказе које је предлагач предложио у току поступка; да се из садржине осуђујућих одлука не може утврдити да је у конкретном случају било остварено биће кривичног дела које је окривљеном стављено на терет, као и када, на који начин и у ком обиму је исто извршено; да је суд погрешно утврдио да у конкретном случају нису повређена права окривљеног у предметном кривичном поступку, односно да је правноснажна осуђујућа одлука донета у складу са општим принципима кривичног права и поштовања права окривљеног.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено је решење Вишег суда у Београду Рех. 372/12 од 17. априла 2013. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је предлагач благовремено изјавио жалбу против првостепеног решења побијајући га због битне повреде поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права; да је другостепени суд нашао да је жалба предлагача неоснована; да у поступку доношења решења нема битних повреда поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити других битних повреда поступка; да према стању ове ванпарничне ствари следи да је отац предлагача, сада покојни Д. Н, правноснажном пресудом Окружног суда за Град Београд Кзп. 68/46 од 16. фебруара 1946. године оглашен кривим што је за време окупације лиферовао намештај окупатору за новац, како у Београду тако и за Немачку, а то све уз подршку окупатора и његових помагача, чиме је извршио кривично дело привредне сарадње са окупатором, на основу члана 10. Закона о кривичним делима против народа и државе, а у вези члана 13/ИИ истог закона, због чега је осуђен на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од три године и на конфискацију целе имовине, сем оне која мора бити изузета по закону, и на губитак грађанских права на две године, сем родитељског, те да је казну лишења слободе издржао у периоду од 25. априла 1946. до 28. маја 1947. године; да је код оваквог стања правне ствари ожалбено решење правилно и на закону засновано; да у складу са чланом 1. Закона о рехабилитацији и утврђеним чињеничним стањем следи да покојни Д. Н. није био лишен слободе, у претходно назначеном периоду, због верских, политичких или идеолошких разлога; да је њему изречена казна лишења слободе због извршеног кривичног дела из члана 10. Закона о кривичним делима против народа и државе, зато што је лиферовао намештај окупатору, што представља кривично дело привредне сарадње са окупатором; да је привредна сарадња са окупатором кривично дело и према стандардима демократског друштва; да стога не може бити речи о томе да је из идеолошких или политичких разлога Д. Н. био лишен слободе, већ да је он био лишен слободе из разлога због којих би то био у сваком демократском друштву; да оспорено решење, супротно наводима жалбе, није захваћено повредама поступка из члана 374. став 1. и став 2. тачка 12) и члана 230. став 1. у вези члана 8. Закона о парничном поступку, у вези члана 14. Закона о рехабилитацији; да су разлози побијаног решења јасни, потпуни, непротивречни и довољни; да се побијано решење, супротно наводима жалбе, заснива на савесној и брижљивој оцени доказа; да када жалба тврди да је изостала оцена доказа занемарује, по схватању тога суда, правно важне чињенице које се утврђују на основу писаних испарава – правноснажне осуђујуће пресуде која је доказано сведочанство да покојни Д. Н. није био лишен слободе и одузета му имовина из верских, идеолошких, националних и политичких разлога, већ да му је у законито спроведеној процедури утврђена кривична одговорност за учињено кривично дело, које се по свом карактеру не може повезати ни са једним од претходно назначених разлога; да је питање да ли је кривични суд приликом доношења осуђујуће кривичне пресуде узео у обзир све олакшавајуће околности правно без значаја јер то није разлог за рехабилитацију; да је без правног значаја околност да је покојни Д. Н. у периоду од 15. октобра 1944. до 13. децембра 1945. године био учесник НОР-а, будући да учешће у НОР-у не ослобађа лице од одговорности за кривична дела; да то такође показује одсуство идеолошких разлога код утврђивања кривичне одговорности покојног Д. Н; да позивање жалиоца да из наведене осуђујуће пресуде проистиче да је поступак вођен из идеолошких разлога нема чињенично покриће; да је тачно да је примењен Закон о кривичним делима против народа и државе, за који се може извести закључак о његовој ретроактивној примени; да то, међутим, не указује на разлоге за рехабилитацију, а нема ни повреде правила нулла поена сине леге, јер је и према раније важећим прописима таква сарадња са окупатором имала карактер кривичног дела; да се погрешна примена правне норме не може узети као чињеница од значаја за закључак о одсуству правичног и „фер“ суђења; да када се жалба позива на одлуке АВНОЈ-а о установи Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части и с тим у вези на ретроактивно инкриминисање поступања грађана за време окупације, тада занемарује да овим одлукама није предвиђена ретроактивна примена закона јер је њима основан наведени суд, а није прописано да се спроводи поступак ретроактивно за дела која у време спровођења нису била предвиђена законом; да је покојном Д. Н, супротно жалбеним наводима, било омогућено правично и „фер“ суђење, имајући у виду тада важећу процедуру, па су супротни наводи жалбе неосновани; да је указивање жалбе на противљење Вишег јавног тужилаштва усвајању захтева предлагача и образлагање разлога с тим у вези без правног значаја, на основу свих образложених разлога; да је такође без значаја и навод жалбе којим се поставља питање зашто није депонован цео спис предмета Окружног суда за Град Београд, пошто је довољна и назначена осуђујућа кривична пресуда да покаже и докаже да је сада покојном Д. Н. изречена казна лишења слободе и конфискована имовина из законом прописаних разлога, а не из разлога који би се могли сврстати као разлози који по слову закона чине основаним захтев за рехабилитацију; да се стога не може прихватити ни навод жалбе да су разлози нејасни и противречни, те да је првостепени суд пропустио да образложи разлоге због којих је покојном Д. Н. било обезбеђено „фер“ суђење; да код изложеног, немају основа ни жалбени наводи да је побијано решење засновано на погрешној примени материјалног права.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), сврха уставних јемстава (члан 19.), начело забране дискриминације (члан 21.), право на живот (члан 23. став 1.), право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.), право на имовину (члан 58.), право наслеђивања (члан 59.), начела судства (члан 142. став 2) и судске одлуке (члан 145. став 2.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
С обзиром на то да су одредбама члана 32. став 1, члана 21, 36. став 2. и 58. Устава зајемчена права која су по својој садржини у основи истоветна правима из чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
Законом о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) прописано је: да се овим законом уређују рехабилитација и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу овог закона – 1) на територији Републике Србије без судске или административне одлуке, 2) изван територије Републике Србије без судске или административне одлуке војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије, 3) судском или административном одлуком органа Републике Србије, те 4) судском или административном одлуком војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије (члан 1. став 1.); да право на рехабилитацију има лице из става 1. тач. 3) и 4) овог члана ако је судска или административна одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода (члан 1. став 2.); да право на рехабилитацију имају и лице из става 1. овог члана која се, у складу са законом и другим прописима, сматрају борцима народноослободилачког рата (члан 1. став 3.); да је рехабилитација утврђивање ништавости, односно непуноважности аката и радњи којима су лица из члана 1. став 1. овог закона лишена живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога (члан 3. став 1.); да рехабилитација у складу са овим законом може бити по сили закона (законска рехабилитација) или судском одлуком (судска рехабилитација) (члан 4. став 1.); да суд у случају законске рехабилитације доноси одлуку којом утврђује да је лице рехабилитовано по сили закона, а у случају судске рехабилитације суд га својом одлуком рехабилитује (члан 4. став 2.); да се по сили закона рехабилитују лица из члана 1. став 1. тач. 3) и 4) овог закона чија су права и слободе повређена до дана ступања на снагу овог закона, а која су судском или административном одлуком кажњена за дело које у време извршења радње није било одређено законом као кажњиво дело или казном која у време извршења дела није била прописана (члан 5. став 2. тач. 1)); да захтев за рехабилитацију нарочито садржи: податке о лицу чија се рехабилитација захтева, својеручно потписан и од надлежног органа оверен пристанак у случају из члана 7. тачка 3) овог закона, опис повреде права, као и доказе о оправданости захтева (члан 8); да о захтеву за рехабилитацију одлучује виши суд (члан 10. став 1.); да суд прибавља доказе и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана од дана пријема захтева (члан 13. став 1.); да суд може и самостално истраживати чињенице које странка није изнела (члан 13. став 2.); да се захтев за судску рехабилитацију усваја делимично ако је основан само у погледу неког од кажњивих дела на које се односи одлука, као и ако је основан само у погледу врсте или висине изречене казне (члан 17. став 4.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у суштини, заснива на пропусту другостепеног суда да образложи оспорену одлуку у складу са стандардима права на правично суђење.
Уставни суд најпре констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Надаље, Уставни суд указује да се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се оспорена одлука мора сагледати и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права: Георгиадис против Грчке, од 29. маја 1997. године, став 43; Хиггинс и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Ван де Хурк против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, став 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепених судова. Међутим, до повреде права на правично суђење може доћи ако судови не утврде и не образложе кључне аргументе за доношење пресуде. Такође, повреда права на правично суђење постоји и ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Хадјианастассиоу против Грчке, од 16. децембра 1992. године, став 33.).
Приликом разматрања навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је пошао од одредаба Закона о рехабилитацији из 2011. године, којима је предвиђено да право на рехабилитацију имају лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога лишена живота, слободе или других права до ступања на снагу овог закона, интер алиа, судском или административном одлуком органа Републике Србије (члан 1. став 1. тачка 3)). Према одредби члана 1. став 2. наведеног закона, право на рехабилитацију има лице из става 1. тач. 3) и 4) овог члана ако је судска или административна одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода. Рехабилитација подразумева утврђивање ништавости, односно непуноважности таквих одлука (члан 3. став 1.) и она, у складу са законом, може бити законска или судска (члан 4. став 1.). Осим таксативно прописаних случајева у члану 5. став 2. Закона о рехабилитацији, лица из члана 1. став 1. тач. 3) и 4) наведеног закона се рехабилитују судском одлуком (судска рехабилитација). Полазећи од наведених законских одредби, Уставни суд констатује да задатак редовног суда у поступку судске рехабилитације није оцена законитости и правилности судске или административне одлуке чије утврђење ништавости је тражено (у погледу утврђеног чињеничног стања, оцене доказа у спроведеном кривичном поступку, примене меродавног права и др.), већ је задатак суда да утврди да ли је доношење такве одлуке било мотивисано политичким, верским, националним или идеолошким разлозима, а што суд утврђује на посредан начин испитивањем да ли је одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода.
Према томе, за утврђење права на рехабилитацију неопходно је утврдити не само постојање политичких, верских, националних или идеолошких разлога који би могли имати за последицу лишење живота, слободе или других права, већ и да су судске одлуке којима су изречене казне лишења слобода и права донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода. Сама чињеница да су постојали неки од законом прописаних разлога који су могли бити основ за лишење слобода и права, не значи а приори да су судске одлуке чије утврђење ништавости се тражи донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, тј. да је одређено лице судском одлуком лишено живота, слободе и других права из наведених разлога и да оно има право на рехабилитацију. Такође, чињеница да су судске одлуке којима су одређена лица лишена живота, слободе и других права донете противно наведеним начелима и стандардима не може бити основ за рехабилитацију, уколико није утврђено да лишење није било мотивисано политичким, верским, националним или идеолошким разлозима.
Уставни суд констатује да приликом утврђивања да ли је одређена судска одлука донета у складу са начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, судску одлуку треба ценити са становишта начела и стандарда који су важили у време њеног доношења, а не у складу са савременим правним начелима и стандардима који тада нису ни били установљени, те се стога и нису могли примењивати. Такво правно становиште заузели су и редовни судови у својим одлукама који, по правилу, цене да ли су предметни судски поступци вођени у складу са тада важећим законима и општим принципима кривичног права. Према правном схватању редовних судова, оцена да ли су судске одлуке донете у складу са наведеним начелима и стандардима се утврђује испитивањем да ли су у предметном поступку поштована процесна начела и права (право на одбрану, начело контрадикторности и непосредности, право на образложену пресуду, право на правни лек и др.), као и испитивањем сразмерности изречене кривичне санкције. Уставни суд је у решењима донетим поводом већег броја уставних жалби против судских одлука донетих у поступку рехабилитације, оценио да је такво правно схватање засновано на уставноправно прихватљивом и неарбитрерном тумачењу меродавног права.
Када је реч о процесним активностима које суд и странке предузимају са циљем утврђења правно релевантних чињеница за оцену о основаности захтева о рехабилитацији, Уставни суд указује да је одредбама члана 13. Закона о рехабилитацији установљено истражно начело у поступку рехабилитације, а које подразумева обавезу суда да сам прибавља релевантне доказе и податке од надлежних државних органа и организација, као и могућност да самостално истражује чињенице које странка није изнела. Са друге стране, Уставни суд наглашава да је подносилац захтева за рехабилитацију, у складу са чланом 8. Закона о рехабилитацији, у обавези да у свом захтеву наведе опис повреде права и доказе о оправданости захтева. Дакле, иако су законом прописана нешто шира истражна овлашћења суда у погледу прибављања доказа и утврђивања чињеница, по оцени Уставног суда, то не значи да се у овом поступку не примењује и расправно начело. Напротив, подносилац захтева за рехабилитацију је странка која има обавезу да изнесе све релевантне чињенице на којима заснива свој захтев и да за то предложи одговарајуће доказе.
Уставни суд налази да у том контексту треба посматрати и да ли је оспорена одлука образложена на начин који задовољава стандарде правичног суђења. Наиме, потребно је размотрити да ли су поступајући судови, имајући у виду околности конкретног случаја, утврдили и образложили кључне аргументе за доношење одлуке о основаности захтева за рехабилитацију, а што свакако зависи од чињеница и доказа које је подносилац као странка изнео и предложио током поступка.
Из образложења првостепене пресуде произлази да је подносилац у току поступка изнео тврдње у прилог томе да је његов покојни отац, чију рехабилитацију тражи, лишен слободе и права на имовину из политичких и идеолошких разлога, као и да је изнео и разлоге због којих оспорава да је кривични поступак у коме је његов отац осуђен спроведен у складу са стандардима правичног суђења. Наиме, подносилац је истицао да је његов отац био монархиста, да је циљ кривичног поступка био одузимање имовине, да је суђење учињено у експресном поступку, да је реч о осуди за кривично дело привредне сарадње са окупатором које законом није било предвиђено као такво у време извршења, да се одлука заснива на изјавама сведока из којих се не може закључити да је учињено предметно кривично дело, као и да је радња окарактерисана као кривично дело које је његовом оцу стављено на терет - испоручивање намештаја Немцима, била обавеза наметнута од стране окупатора. Поред тога, подносилац је жалбом побијао првостепено решење због битне повреде одредаба поступка из члана 374. став 2. тачка 12) ЗПП, посебно истичући да је првостепени суд пропустио да образложи одлучне чињенице и разлоге за своју одлуку, као и због погрешно утврђеног чињеничног стања, те последично и због погрешне примене материјалног права.
Полазећи од чињеница конкретног случаја, Уставни суд налази да је првостепени суд у својој пресуди пропустио да образложи на основу чега је закључио да је доношењу правноснажне осуђујуће пресуде претходило спровођење кривичног поступка у складу са законом и општим принципима кривичног права уз примену начела контрадикторности и непосредности, као и уз поштовање права окривљеног, пре свега, права на одбрану, те да је суд правилно применио закон. Наиме, првостепени суд у својој пресуди није констатовао на основу којих чињеница је извео такав закључак. Из образложења првостепене пресуде произлази да, осим онога што је садржано у изрекама кривичних пресуда, нису утврђене друге чињенице релевантне за предметни кривични поступак, нити је уопште наведено шта је садржано у образложењима тих пресуда.
Надаље, Уставни суд констатује да је другостепени суд у оспореном решењу оценио да су разлози побијаног решења јасни, потпуни, непротивречни и довољни. Такву своју оцену другостепени суд заснива на тврдњи да, према чињеничном утврђењу, лице чија се рехабилитација тражи није лишено слободе због идеолошких и политичких разлога, већ због учињеног кривичног дела привредне сарадње са окупатором, а које представља кривично дело и према стандардима демократског друштва, те да стога не може бити речи да је до лишења слободе дошло из политичких и идеолошких разлога. Другостепени суд је оценио и да се побијано решење заснива на савесној и брижљивој оцени доказа, образлажући такву своју оцену тврдњом да су правно релевантне чињенице утврђене на основу писаних исправа – правноснажне осуђујуће пресуде која је доказано сведочанство да наведено лице није било лишено слободе и права на имовину из идеолошких и политичких разлога, већ да му је у законито спроведеној процедури утврђена кривична одговорност за учињено кривично дело, а које се по свом карактеру не може повезати ни са једним од претходно назначених разлога.
Уставни суд истиче да је начелно уставноправно прихватљиво становиште другостепеног суда да се на основу писане исправе - правноснажне осуђујуће пресуде, може утврђивати да то лице није лишено слободе и права из политичких и идеолошких разлога, те да му је кривична одговорност за учињено кривично дело утврђена у законито спроведеној процедури. Међутим, да би извео такав закључак, суд мора ценити конкретну судску одлуку и утврдити да ли је она донета у складу са начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода. У ситуацији када је, као у конкретном случају, изостало утврђење свих правно релевантних чињеница за оцену суда да је предметни кривични поступак вођен у складу са законом и општим принципима кривичног права, а које се могу утврдити и на основу правноснажне пресуде као доказног средства, не може се сматрати да су поступајући судови утврдили и образложили кључне аргументе за доношење одлуке о предметном захтеву. Ово посебно ако се има у виду да је подносилац током поступка изнео разлоге којима оспорава да је кривични поступак у коме је његов отац осуђен спроведен у складу са стандардима правичног суђења и да је у жалби посебно указивао на пропуст суда да образложи одлучне чињенице и разлоге за своју одлуку.
Поред тога, из наведеног става другостепеног суда, у околностима конкретног случаја, могло би се закључити да само постојање правноснажне осуђујуће пресуде претпоставља да је поступак спроведен законито и утврђена кривична одговорност, те да у том случају не могу постојати разлози за рехабилитацију. Овакав резон у супротности је са одредбама члана 1. став 1. тач. 3) и 4) Закона о рехабилитацији, којим је изричито прописано да право на рехабилитацију имају и лица која су судском или административном одлуком лишена живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога. Такође, став суда да је наведено лице лишено слободе због извршења кривичног дела привредне сарадње са окупатором, а које дело се по свом карактеру не може повезати са постојањем политичких и идеолошких разлога, не може се прихватити као уставноправно прихватљиво образложење за оцену суда о неоснованости предметног захтева у конкретном случају. Ово стога што је законодавац, управо због природе одређених кривичних дела, претпоставио да су лица која су судском или административном одлуком кажњена за таква дела – кажњена из политичких, верских, националних и идеолошких разлога, те је прописао да се у тим случајевима лица рехабилитују по сили закона (члан 5. став 2. Закона о рехабилитацији). Кад је реч о осуди због других кривичних дела, судови су у поступку судске рехабилитације дужни да утврде да ли је доношење судске одлуке било мотивисано политичким и идеолошким разлозима.
Што се тиче навода подносиоца којима оспорава другостепено решење и због пропуста суда да утврди да су у конкретном случају испуњени услови за рехабилитацију по сили закона због ретроактивне примене права и којима оспорава став другостепеног суда да ретроактивна примене права, у конкретном случају, не представља разлог за рехабилитацију, Уставни суд најпре констатује да је поступајући суд такав став заузео имајући у виду да је и према раније важећим прописима сарадња са окупатором имала карактер кривичног дела, као и да се погрешна примена права не може узети као чињеница од значаја за закључак о одсуству правичног и „фер“ суђења. Уставни суд налази да је наведени правни став другостепеног суда са становишта тумачења меродавног материјалног права уставноправно прихватљив. Наиме, Уставни суд сматра да из садржине законске одредбе члана 5. став 1. тачка 1) којом је, интер алиа, прописано да се по сили закона рехабилитују лица из члана 1. став 1. тачка 3) овог закона, а која су судском одлуком кажњена за дело које у време извршења радње није било одређено законом као кажњиво дело, не произлази да ретроактивна примена закона, сама по себи, представља разлог за законску рехабилитацију. Смисао наведене законске одредбе је да се, по сили закона, рехабилитују сва она лица која су кажњена за дело које у време извршења радње није било одређено законом као кажњиво дело. У ситуацији када је неко лице осуђено за кривично дело према закону који није важио у време извршења дела, али које је било предвиђено као кривично дело и према закону који је важио у време извршења дела, не може се сматрати да је испуњен наведени услов за законску рехабилитацију. У прилог томе говори и садржина других законских одредаба из којих, као што је већ претходно речено, произлази да редовни суд у поступку рехабилитације не врши оцену законитости и правилности судске или административне одлуке чије утврђење ништавости је тражено, а која подразумева и правилну примену материјалног права. Међутим, Уставни суд налази да је другостепени суд пропустио да наведе разлоге на којима темељи своју оцену да је лице чија се рехабилитација тражи било осуђено за дело које је у време извршења радње било предвиђено раније важећим прописима као кривично дело, већ је само паушално оценио да је и према раније важећим прописима сарадња са окупатором имала карактер кривичног дела. Другостепени суд је своје ставове везивао за законитост лишења слободе, док се у односу на други део санкције којом се одузима целокупна имовина није посебно изјашњавао.
Уставни суд констатује да наводи подносиоца уставне жалбе истакнути у допуни уставне жалбе, а којима се ин цонцрето апострофира конфискација имовине као доказ да је правноснажна пресуда изречена из идеолошких и политичких разлога, не могу бити цењени у поступку пред Уставним судом, с обзиром на то да их подносилац није истицао у поступцима пред редовним судовима. Међутим, члан 13. став 2. Закона о рехабилитацији даје могућност редовним судовима да истражују и оне чињенице које странка није навела, а гаранције Уставом зајемченог права на правично суђење обавезују судове да скрупулозно примењују и процесно и материјално право, те да поступак у целини воде правично. У складу са тиме Уставни суд сматра да су судови у поступку за рехабилитацију морали имати у виду и чињеницу да је у предметном кривичном поступку изречена и казна конфискације целокупне имовине, а да је подносилац током поступка истицао да је циљ кривичног поступка био одузимање имовине и да је предметни захтев за рехабилитацију управо и поднет због тога што подносилац сматра да је његов правни претходник био лишен права на имовину из политичких и идеолошких разлога. С тим у вези, Уставни суд указује на чињеницу да је санкција конфискације целокупне имовине (потпуна конфискација) уведена Законом о конфискацији имовине и о извршењу конфискације („Службени лист ДФЈ“, број 40/45, од 12. јуна 1945. године), те да је, имајући у виду специфичност принципа нулла поена сине леге, а чију повреду је законодавац предвидео као основ за законску рехабилитацију, у том судском поступку требало да се цени да ли је изрицање ове врсте санкције, у конкретном случају, могло бити од значаја приликом извођења закључка о мотивисаности доношења пресуде идеолошким или политичким разлозима.
Наводи подносиоца којима оспорава став другостепеног суда да је правно без значаја чињеница да је покојни Д. Н. био учесник НОР-а, уз истицање да је то законски основ за рехабилитацију, по оцени Уставног суда, нису основани. Ово стога што је одредбом члана 1. став 3. Закона о рехабилитацији само ближе одређен круг лица који имају право на рехабилитацију, те је прописано да то право имају и лица из став 1. тог члана која се сматрају борцима народноослободилачког рата. При томе, Законом о рехабилитацији није предвиђено да се та лица по сили закона рехабилитују. Међутим, Уставни суд налази да оцена другостепеног суда да та чињеница (да је лице учесник НОР-а) показује одсуство идеолошких разлога код утврђивања кривичне одговорности покојног Д. Н, није уставноправно прихватљива. Наиме, из садржине члана 1. Закона о рехабилитацији произлази да је ова категорија лица унета у Закон управо из разлога да се и тим лицима – борцима народноослободилачког рата, омогући право на рехабилитацију, будући да су и та лица могла бити лишена живота, слободе и других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, те да сама чињеница да се неко лице сматра борцем НОР-а не искључује могућност да је оно лишено живота и других права из наведених разлога.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења и одређивањем да Апелациони суд у Београду у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против решења Вишег суда у Београду Рех. 372/12 од 17. априла 2013. године. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Уставни суд напомиње да овом одлуком не прејудицира одлуку о томе да ли је предметни захтев за рехабилитацију основан, јер ће ту одлуку донети надлежан редовни суд, применом меродавног права.
С обзиром на то да је из напред наведених разлога Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и да је наложио поновно одлучивање о предметној жалби, то није посебно ценио наводе подносиоца о повреди других истакнутих уставних начела и права.
7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ
у предмету Уж-1671/2014
На седници одржаној 21. децембра 2017. године, Уставни суд је у предмету Уж-1671/2014 усвојио уставну жалбу Небојше Новаковића и утврдио да је решењем Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије. Уједно, наведено решење је поништено и одређено је да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у Београду Рех. 372/12 од 17. априла 2013. године.
Закључак о повреди права из члана 32. став 1. Устава Републике Србије заснован је на недостацима образложења решења Апелационог суда у Београду Рех. 66/13 од 27. децембра 2013. године. Реч је о једном од јемстава садржаних у праву на правично суђење које обавезује и суд правног лека да у образложењу своје одлуке задовољи одговарајуће стандарде. Овај захтев долази до изражаја нарочито када је, као што је Уставни суд истакао у конкретном случају, првостепени суд пропустио да у пресуди образложи на основу чега је закључио да је доношењу правноснажне осуђујуће пресуде претходило спровођење кривичног поступка у складу са законом и општим принципима кривичног права уз примену начела расправности и непосредности, поштовање права окривљеног и правилну примену закона.
Иако сам на седници Уставног суда гласао за усвајање Одлуке, сматрам да је због значаја питања која су овом приликом размотрена потребно да изнесем додатна запажања.
И
Желим пре свега да се осврнем на став Уставног суда да приликом утврђивања да ли је одређена судска одлука донета у складу с начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, [1] судску одлуку треба ценити са становишта начела и стандарда који су важили у време њеног доношења, а не у складу са савременим правним начелима и стандардима који тада нису ни били установљени, те се стога и нису могли ни примењивати. Ово правно становиште прихватају и редовни судови, па у складу с тим испитују да ли су у предметном поступку поштована процесна начела и права (право на одбрану, начело расправности и непосредности, право на образложену пресуду, право на правни лек и др.), а и испитују и сразмерност кривичне санкције. Према схватању Уставног суда такав приступ је заснован на уставноправно прихватљивом и неарбитрарном тумачењу меродавног права (тачка 5. образложења Одлуке).
С обзиром да је у поступку за рехабилитацију испитивана кривична пресуда Окружног суда за Град Београд Кзп. 68/46 од 16. фебруара 1946. године којом је покојни Драган Новаковић оглашен кривим да је учинио кривично дело привредне сарадње са окупатором, прописано чланом 10. Закона о кривичним делима против народа и државе („Службени лист ДФЈ“, број 66/45), и осуђен на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, конфискацију целокупне имовине, осим оне која се по члану 6. Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације („Службени лист ДФЈ“, број 40/45) има изузети по закону и на две године губитка грађанских и политичких права, сем родитељског, по издржаној казни, оправдано је поставити питање шта се има сматрати начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода који су важили у то време.
С обзиром да редовни судови у поступцима за рехабилитацију од процесних начела и права испитују посебно начела расправности и непосредности, право на одбрану и право на образложену пресуду и право на правни лек, слободан сам да закључим да такав приступ у одговарајућој мери обухвата стандарде права на правично суђење на начин како се они данас тумаче. У прилог томе упућујем и на пресуду Великог већа Европског суда за људска права (Кононов против Летоније, 36376/04, 17. мај 2010, §§ 204, 221) која се односила на осуду изречену на основу закона из 1993. године за ратни злочин учињен за време Другог светског рата, тачније 1944. године. Став Великог већа је био да цивили који су осумњичени за кршење јус ин белло (тачније, за достављање немачкој војној команди података о положају партизанских јединица), нису могли да буду ухапшени, осуђени и стрељани без спроведеног поступка јер је то противно међународном обичајном праву. Поступак који је спроведен у одсуству оптужених, без њиховог знања или учешћа у суђењу након којег је уследило извршење смртне казне, не може се оквалификовати као правично суђење.
Нема сумње да у време доношења пресуде Окружног суда за Град Београд Кзп. 68/46 од 16. фебруара 1946. године наведеним процесним начелима и права није придавано садржински исто значење које она имају данас, што се може обајаснити послератним околностима у којима је она изречена и чињеницом да кривични поступак није био законски уређен. Изузимајући поједине одредбе садржане у различитим законима које су у организационом и функционалном смислу уређивале нека од питања кривично процесне регулативе, постојала је Одлука Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време окупације, о важности одлука које су у то време донете, о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације („Службени лист ДФЈ“, број 4/45). Сагласно члану 2. наведене одлуке било је предвиђено да се укидају сви правни прописи који су били на снази у часу непријатељске окупације уколико су у супротности са тековинама народноослободилачке борбе, са декларацијама и одлукама Антифашистичких већа народног ослобођења Југославије и земаљских антифашистичких већа појединих федералних јединица и њихових председништава, као и правним прописима донетим од Националног комитета ослобођења Југославије и њихових повереништава, влада и појединих повереништава федералних јединица. Ово је био својеврсни „револуционарни“ правни оквир за спровођење кривичних поступака, а то значи и оног у којем је донета пресуда Окружног суда за Град Београд Кзп. 68/46 од 16. фебруара 1946. године. Процесна правила којих се суд том приликом придржавао била су садржана у Законику о кривичном судском поступку за Краљевину Југославију од 16. фебруара 1929. године („Службене новине Краљевине Југославије“, бр. 33-XВИ/29, 245-ЛXXВ/31, 74-XXИИИ/33 и 71-XВИИ/35).
Овом приликом ћу се задржати само на § 336 тачка 6. наведеног законика који је као једну од формалних повреда закона због које се могла изјавити ревизија предвиђао одређене недостатке које садржи образложење пресуде, а од којих истичем непостојање разлога или ненавођење разлога о одлучним чињеницама или за онај део пресуде који се побија. Реч је о недостатку који се данас везује за право на правично суђење, при чему испитивање поштовања стандарда правичног суђења садржаних у члану 6. Европске конвенције о људским правима (Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода са додатим протоколима, са изменама и допунама, „Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05-исправка и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15) мора да буде извршено у складу с приступом који се изградио Европски суд за људска права.
Околност да је образложење судске одлуке елемент права на правично суђење иако није изричито предвиђено у члану 6. Европске конвенције о људским правима, последица је става Европског суда за људска права да се приликом испитивања јемстава из члана 6. не сме стати на формалној равни, већ се одређена одлука може оценити као противна праву на правично суђење, упркос томе што су све формалне гаранције испуњене. Такав приступ је довео до заључка да постоји обавеза образложења судске одлуке (Европски суд за људска права, Руиз Торија против Шпаније, 18390/91, 9. децембар 1994, § 29). Доследна примена овог гледишта подразумева да и образложење судске одлуке не сме бити испитивано само формално, већ се мора радити о суштинској анализи. С обзиром на редакцију одредбе § 336 тачка 6. Законика о кривичном судском поступку, сматрам да агрументи који су изнети у Одлуци Уставног суда могу успешно да издрже седмодеценијски „пробни камен“ и да је суд који је одлучивао о захтеву за рехабилитацију имао обавезу да и сâм на њих укаже и да на основу тога изведе одговарајуће закључке.
ИИ
С обзиром да одредба члана 1. став 2. Закона о рехабилитацији прописује да је судска одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, неопходно је имати у виду и примену одредаба материјалног кривичног права. С тим у вези, Уставни суд је указао да редовни судови испитују и сразмерност кривичне санкције, што представља приступ је заснован на уставноправно прихватљивом и неарбитрарном тумачењу меродавног права (тачка 5. образложења Одлуке).
Чини ми се да у конкретном случају није реч само о изреченој кривичној санкцији и њеној сразмерности, већ о нечему много важнијем, тачније, о начелу законитости у кривичном праву које се уобичајено изражава латинском максимом: Нуллум цримен, нулла поена сине леге сцрипта, праевиа, церта ет стрицта. Реч је о темељном начелу правне државе у кривичној материји које представља једну од основних тековина европске правне цивилизације. У прилог томе наводим став Уставног суда који, након што је подсетио да се у поступку рехабилитације не врши оцена законитости и правилности оспорене одлуке (што подразумева и правилну примену материјалног права), истиче да је другостепени суд пропустио да наведе разлоге на којима темељи своју оцену да је лице чија рехабилитација се тражи било осуђено за дело које је у време извршења радње било предвиђено раније важећим прописима као кривично дело, већ је само паушално оценио да је и према раније важећим прописима сарадња са окупатором имала карактер кривичног дела. Поред тога, другостепени суд је своје ставове везао за законитост лишења слободе, док се у односу на други део санкције којом се одузима целокупна имовина није посебно изјашњавао (тачка 5. образложења Одлуке).
Ако се има у виду да је покојни Драган Новаковић осуђен за кривично дело предвиђено у члану 10. Закона о кривичним делима против народа и државе од 1. септембра 1945. године, кључно питање на које је изостао одговор јесте према којим „раније важећим прописима сарадња са окупатором је имала карактер кривичног дела“. Ово питање добија на значају и због тога што је одредбом члана 18. став 1. наведеног закона било прописано да „дела која су извршена пре ступања на снагу овог Закона, а која још нису пресуђена, казниће се по овом Закону, ако су његове одредбе блажије од ранијих законских прописа“. Другим речима, суд је приликом доношења кривичне пресуде био обавезан да поштује начело законитости у кривичном праву, а то значи да у светлу одредбе члана 2. Одлуке Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време окупације, о важности одлука које су у то време донете, о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације размотри да ли је Кривични законик Краљевине Југославије од 9. фебруара 1929. године („Службене новине Краљевине Југославије“, бр. 33-XВИ и 245/1930) садржао такво кривично дело. О томе је морао да води рачуна суд који је одлучивао у поступку за рехабилитацију.
Још један, усудио бих се да кажем озбиљнији недостатак образложења одлуке о којој је одлучивао Уставни суд односи се на конфискацију имовине као казну. С тим у вези, желим да истакнем да је члан 4. став 1. Закона о кривичним делима против народа и државе изрицање казне конфискације имовине везивао за кривична дела прописана у члану 3, али да је у члану 13. став 2. предвиђао да се и за кривична дела за која то није нарочито предвиђено могу уз главну казну изрећи и друге казне по Закону о врстама казни. Радило се о одредби члана 1. тачка 9) Закона о врстама казни од 10. јула 1945. године („Службени лист ДФЈ“, број 48/45) која је предвиђала да грађански и војни судови могу учиниоцима кривичних дела изрицати, између осталог, и конфискацију имовине која је могла да буде изречена не само као главна, већ и као споредна казна.
Ако се анализирају законски прописи у којима је била предвиђена конфискација имовине, нема никакве сумње да је она сматрана казном. [2] На овом месту желим да поменем да и један општи акт који је донет пре Закона о конфискацији имовине и о извршењу конфискације од 12. јуна 1945. године, а реч је о Уредби о војним судовима Народноослободилачке војске коју је донео Врховни штаб НОВ и ПОЈ 24. маја 1944. године. У њој је као споредна казна била предвиђена и конфискација имовине.
Сматрам да је овај кратки историјски времеплов неопходан како би се показало да су сви наведени прописи у којима се предвиђа казна конфискације имовине донети након извршења кривичног дела за које је окривљени осуђен. Једино је Кривични законик Краљевине Југославије од 9. фебруара 1929. године, чија примена је била могућа у складу с чланом 2. Одлуке Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и његових помагача за време окупације, о важности одлука које су у то време донете, о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације, донет пре извршења кривичног дела из члана 10. Закона о кривичним делима против народа и државе. Проблем је међутим у томе што је једина имовинска казна коју је предвиђао Кривични законик Краљевине Југославије била новчана казна.
На основу досадашњег излагања могу да закључим да другостепени суд није пружио никакав агрумент у вези с могућношћу изрицања казне конфискације имовине и питањем њене ретроактивне примене, него је једноставно прешао преко њега. Ако већ није могао да пронађе упориште за казну конфискације имовине у неком од прописа које сам поменуо, другостепени суд је био обавезан да на трагу праксе Европског суда за људска права која је изграђена у вези с чланом 7. став 2. Европске конвенције о људским правима покуша да пронађе задовољавајуће аргументе. С обзиром да он то није учинио усуђујем се да изнесем гледиште, имајући у виду значај начела законитости у кривичном праву, да је реч о недостатку образложења које даје основа за сумњу о произвољној примени материјалног права.
судија др Горан П. Илић
[1] Реч је о одредби члана 1. став 2. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) која као услов сине qуа нон за рехабилитацију одређеног лица предвиђа да је судска одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода.
[2] И Европски суд за људска права сматра да под претпоставком испуњења одређених услова конфискација има казнени карактер (Wелцх против Уједињеног Краљевства, 17440/90, 9. фебруар 1995, §§ 33, 35).