| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 23.01.2014 | Број: Уж-1612/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О . М. из Н, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јануара 2014. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба О. М. против пресуде Општинског суда у Нишу П. 278/10 од 5. јула 2010. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 4062/10 од 20. јануара 2011. године.
1. О. М. из Н. поднела је 11. априла 2011. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Б, Уставном суду уставну жалбу против пресуда Основног суда у Нишу П. 278/10 од 5. јула 2010. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 4062/10 од 20. јануара 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Подноситељка се позвала и на члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Повреду означених уставних права подноситељка заснива на тврдњи о погрешној и произвољној примени одредаба Закона о основама својинскоправних односа којима је регулисано стицање права својине одржајем. Сматра погрешним закључак судова да је тужена Р. К. на основу законите и савесне државине постала власник спорне парцеле, јер, како тврди, тужена нема ваљан правни основ за стицање тог права, будући да је имовину стекла од невласника. Поред тога, истиче да се у конкретном случају, не може радити ни о стицању права својине на основу савесне државине, због тога што није протекло све време рока потребног за одржај. Даље наводи да је потпуно нејасано на основу чега другостепени суд прави разлику у погледу дејства пресуда донетих на основу признања и пресуда донетих на основу расправљања и у том смислу оспорава закључак суда да пресуде на основу признања којима је утврђено њено право својине и коришћења на предметној непокретности делују само међу странкама. У прилог тврдњи о повреди права на имовину истиче да је и поред извесног и на закону заснованог очекивања и предугог трајања поступка лишена имовине, те изложена материјалним трошковима. Предлаже да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорену другостепену пресуду и утврди јој право на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом на основу признања Општинског суда у Нишу П. 6669/02 од 11. фебруара 2003. године, ставом трећим изреке, утврђено је да је тужиља О. М, овде подноситељка уставне жалбе, поред осталог, била власник катастарске парцеле број 8420/71, површине 15м2, уписане у плв. број 2016, КО Ниш Ћеле Кула, по основу уговора о купопродаји и савесне државине почев од 1965. године па до извршене национализације 1980. године, што је тужени Д. П, као правни следбеник пок. Ж . П. дужан да призна и омогући тужиљи упис у јавним књигама. Из образложења ове пресуде следи да је тужени признао тужбени захтев и тужиљине чињеничне тврдње да је њен покојни супруг још 1965. године закључио уговор о купопродаји катастарске парцеле 8420/15 површине 3,42 ара, која је каснијом парцелацијом подељена на парцеле 8420/15 површине 3,37 ари и 8420/71 површине 15 м2, да је купопродајна цена исплаћена и да је тужиља у државини ових парцела од 1965. године.
Пресудом Општинског суда у Нишу П. 586/04 од 6. априла 2004. године утврђено је према туженом Граду Нишу да је тужиља О. М, по основу куповине и савесне државине постала власник, поред осталог, катастарске парцеле број 8420/71 уписане у пл. број 2016, КО Ниш Ћеле Кула и то до 1980 године, а од тада носилац права коришћења, што је тужени дужан признати. Из образложења пресуде произлази да је ова пресуда донета на основу чињеница на којима је заснована пресуда на основу признања Општинског суда у Нишу П. 6669/02 од 11. фебруара 2003. године.
Оспореном пресудом Основног суда у Нишу П. 278/10 од 5. јула 2010. године је: одбијен тужбени захтев тужиље противтужене О. М. (у даљем тексту: тужиља) којим је тражила да се утврди да су тужени–противтужиоци С. К. и Р. К. (у даљем тексту: тужени) заузели њену катастарску парцелу број 8420/71, КО Ниш Ћеле Кула, у мерама и границама ближе наведеним у изреци, као и захтев да се тужени обавежу да јој предметну парцелу врате тако да уклоне постојећу бетонску ограду (став први изреке); делимично усвојен противтужбени захтев и утврђено да је правни претходник тужене Р. К, пок. Д. К, на основу савесног и законитог одржаја почев од 21. новембра 1965. године, као дана извршене купопродаје и уласка у посед, стекао право својине на катастарској парцели број 8420/71, уписане у КО Ниш Ћеле Кула до извршене национализације, што је тужиља дужна да призна и омогући промену у јавним књигама у корист тужене, док је захтев који се односи на право коришћења одбијен као неоснован (став други изреке); одлучено о трошковима поступка (став трећи изреке). Из образложења пресуде произлази да је тужиља у свом исказу, поред осталог, навела да су она и њен супруг плац од Р. Д. (катастарску парцелу 8419/84) купили 1983. године, који је у том моменту, као и плац тужених био ограђен, те да су касније купили и доњи плац од другог власника.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 4062/10 од 20. јануара 2011. године одбијена је жалба тужиље и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу ове другостепене пресуде је наведено да је у првостепеном поступку правилно утврђено: да је супруг тужене пок. Д. К. од С. П. купио катастарску парцелу број 8419, у одређеним мерама и границама, у површини од 463 м2, на основу писменог уговора о купопродаји од 21. новембра 1965. године; да наведени уговор није оверен пред судом, али да је у потпуности реализован јер је купопродајна цена плаћена, а купац је ступио у државину и плац одмах заградио оградом; да је тужиљин супруг од Д. Р. купио катастарску парцелу број 8419/84 на основу уговора од 1. јула 1983. године у коме стоји да ће се мере и границе одредити након парцелације; да је ту парцелу Д. Р. претходно купио од С. П. по неовереном писменом уговору из 1965. године; да је спорна катастарска парцела 8420/71, површине 15 м2 настала заједно са катастарском парцелом број 8420/15, површине 327 м2, и то парцелацијом извршеном 2002. године од матичне парцеле 8420/15 која је имала површину 342 м2; да је катастарска парцела 8420/15 формирана претходном парцелацијом извршеном у току 1982. године од катастарске парцеле 8420/1, површине 4359 м2, која се водила на Ж. П; да је тужиља пресудом на основу признања Општинског суда у Нишу П. 6669/02 од 11. фебруара 2003. године према правним следбеницима пок. Ж. П. утврдила право својине на спорној катастарској парцели 8420/71 до национализације 1980. године, а од тада право коришћења према Граду Нишу пресудом истог суда П. 586/04 од 6. априла 2004. године; да је тужиља у јавним књигама укњижена као корисник спорне парцеле 8420/71 коју фактички држи и користи тужена; да су бетонску ограду тужени поставили средином деведесетих година на месту старе ограде постављене приликом куповине плаца 1965. године, чему се тужиља и њен супруг нису противили све до 2003. године; да су прва катастарска мерења парцела странака извршена након више година од купопродаје истих; да је С. П. као бивши власник приликом продаје своје катастарске парцеле 8419 продао правним претходницима странака и делове катастарске парцеле 8420 која се водила на Ж. П, а од које је касније настала спорна парцела 8420/71, верујући да припада његовој парцели 8419; да је правни претходник тужене 1965. године парцелу купио од С. П. и поставио ограду на земљишту за које је сматрао да је његово по основу куповине и у таквом обиму га користио до 2004. године; да је Д. Р. парцелу коју је купио од С. П, такође заградио и у таквом стању државине је продао тужиљином супругу; да Ж. П. и његови правни следбеници никада нису оспоравали извршене купопродаје нити државину странака. Према оцени Апелационог суда, правилан је закључак првостепеног суда да је пок. супруг тужене стекао право својине на спорној парцели 8420/71 до национализације, као савестан и законит држалац у смислу члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, те да стога тужена није извршила заузеће спорне парцеле. Поред тога, другостепени суд је, као и првостепени, нашао да су без утицаја на другачију одлуку пресуде којима је утврђено тужиљино право својине и право коришћења на спорној парцели јер су донете на основу признања, без утврђивања чињеничног стања, због чега делују само међу странкама. Образлажући неоснованост тужиљиних жалбених навода да правни претходник тужене није могао бити савестан и законит држалац спорне парцеле, јер исту није купио и није био у поседу исте све до постављања бетонске ограде, другостепени суд је навео да је изведеним доказима утврђено управо супротно - да је супруг тужене био све време у несметаној и савесној државини, верујући да је тај простор купио 1965. године и да има законит правни основ, уговор о купопродаји.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подноситељка у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Како се одредба члана члана 58. став 1. Устава Републике Србије садржински не разликују од одредбе члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је постојање ове повреде права ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Законом о основним својинскоправним односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90 ) било је прописано: да се на ствари у друштвеној својини право својине не може стећи одржајем (члан 29.); да право својине престаје преласком ствари у друштвену својину (члан 44.). Наведени чланови су брисан и одредбама чл. 16. и 17. Закона о изменама и допунама Закона о основним својинскоправни м однос има („Службени лист СРЈ“, број 29/96), који је ступио на снагу 3. августа 1996. године.
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90 , "Службени лист СРЈ", бр ој 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05 ) прописано је: да се право својине стиче се по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, као и да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.); да се по самом закону право својине стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом (члан 21.); да савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година (члан 28. став 2.); да време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај (члан 30. став 1.); да је државина законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, и да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова (члан 72. ст. 1. и 2.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09 ), који се примењивао до окончања конкретног поступка, било је прописано: да ако тужени до закључења главне расправе призна тужбени захтев, суд ће без даљег расправљања донети пресуду којом усваја тужбени захтев (пресуда на основу признања), као и да суд неће донети пресуду на основу признања и кад су испуњени потребни услови, ако нађе да је реч о захтеву којим странке не могу располагати (члан 3. став 3 )(члан 336. ст. 1. и 2); да правноснажна пресуда делује само међу странкама, као и да правноснажна пресуда делује и према трећим лицима због природе спорног права или правног односа, правног односа који постоји између странака и трећих лица или кад је одредбама закона то предвиђено (члан 347. ст. 1. и 2.).
5. Како се наводи о повреди права на правично суђење своде на тврдњу о погрешној примени материјалног и процесног права, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног права била очигледно произвољн а или дискриминатор ска на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, с обзиром на своју надлежност у поступку по уставној жалби, Уставни суд може само да испита да ли је примена меродавног права била арбитрерна на штету подноситељке, односно да ли је поступак у целини био правичан на начин како је то утврђено чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од тога да је оспореним пресудама утврђено да је правни претходник тужене на основу законитог и савесног одржаја стекао право својине на катастарској парцели 8420/71 до национализације, те да с тим у вези подноситељка оспорава став Основног и Апелационог суда у Нишу у погледу дејства пресуда Општинског суда у Нишу којима је утврђено њено право својине до национализације, а потом право коришћења на спорној парцели, Уставни суд указује да је дејством правноснажности обухваћена само одлука о тужбеном захтеву, дакле изрека пресуде, али не и разлози и чињенице на којима је заснована судска одлука. Даље, Уставни суд подсећа да пресуда својом правноснажношћу у субјективном смислу, сагласно члану 347. ст. 1. и 2. Закона о парничном поступку делује само међу странкама, уз могућност дејства и према трећим лицима због природе спорног права или правног односа, правног односа који постоји између странака и трећег лица или у случају када то закон предвиђа. Поменуто ограничење субјективних граница правноснажности тј. правила да пресуда делује само међу странкама, последица је начела диспозиције странака и расправног начела у парничном поступку, јер исход спора зависи од чињеничне грађе која се образује на основу доказа које су странке током поступка понудиле. Дакле, како треће лице нема могућност да утиче на чињенични основ, па самим тим и на исход поступка, не би било оправдано да то лице нема никакву могућност да оспорава тачност чињеничног утврђења пресуде донете у поступку у којем оно није учествовало, у ситуацији када је исто од утицаја на неко његово право. Примењујући изложено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је пресуда на основу признања Општинског суда у Нишу П. 6669/02 од 11. фебруара 2003. године заснована на чињеницама које нису биле спорне између подноситељке уставне жалбе и правних следбеника Ж. П, а које се односе на то да је подноситељка у државини парцеле 8420/71 од 1965. године када је, како је утврђено, њен супруг купио парцелу 8420/15 од које је касније формирана поменута парцела. Даље, Уставни суд примећује да је пресуда Општинског суда у Нишу П. 586/04 од 6. априла 2004. године, којом је утврђено подноситељкино право својине до национализације, а затим право коришћења предметне парцеле према Граду Нишу, донета искључиво на темељу чињеничног стања које је утврђено у наведеној пресуди на основу признања. Следом изнетог, правноснажно утврђење да је подноситељка до национализације стекла право својине, а након тога право коришћења спорне парцеле према правним следбеницима Ж. П. и Граду Нишу не може да делује према туженој Р. К. као трећем лицу, која такође претендује да се утврде њена стварна права у односу на поменуту парцелу, при чему свој захтев заснива на чињеничним тврдњама битно различитим од чињеница које су биле неспорне међу странкама у поступку у којем није учествовала и које су биле подлога за доношење пресуда у тим поступцима. Наиме, наведене пресуде Општинског суда у Нишу зановане су на чињеничном утврђењу да је подноситељка у државини спорне парцеле од 1965. године када је њен супруг купио спорну парцелу, док су оспорене пресуде засноване на чињеничном утврђењу да је подноситељкин супруг предметну парцелу купио после 1. јула 1983. године и да подноситељка никада није била у њеној државини, при чему је и сама подноситељка, како произлази из образложења оспорене првостепене пресуде, у свом исказу навела да је први плац купљен 1983. године од Д. Р, а тек касније и други плац. Имајући у виду све претходно наведено, Уставни суд је оценио да став редовних судова о дејству правноснажних пресуда Општинског суда у Нишу није произвољан.
Надаље, у погледу подноситељкиних навода да су одредбе Закона о основама својинскоправних односа на којима су засноване оспорене одлуке о противтужбеном захтеву арбитрерно примењене на њену штету и да Апелациони суд није ценио њене жалбене наводе у погледу испуњености услова за редован и ванредни одржај, Уставни суд констатује да су редовни судови на дату правни ситуацију применили одредбе члана 28. став 2. поменутог закона, и да је другостепени суд, супротно подноситељкиној тврдњи, поменуте жалбене наводе оценио као неосноване. Другостепени суд је образложио да је државина правног претходника тужене била законита будући да је заснована на правном основу подобном за стицање права својине - купопродајном уговору, и да су тужена и њен правни претходник у савесној државини од 1965. године, када су куповином парцеле 8419 од С. П. ступили у посед садашње парцеле 8420/71, јер нису могли знати да се ради о посебној парцели чији је власник био Ж. П, с обзиром на то да је и сам продавац С. П. веровао да се ради о делу његове парцеле 8419. У вези са изнетим становиштем другостепеног суда, Уставни суд подсећа да је, према члану 72. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, државина законита када се заснива на пуноважном правном основу подобном за стицање права својине, из чега следи да се ради о државини која почива на основу који би, да је њен претходник власник, довео до преноса својине. С тим у вези, без утицаја су наводи подноситељке да је државина тужених незаконита с обзиром на то да је спорна парцела стечена од невласника, будући да је одржај случај стицања права својине од невласника, јер би у супротном, да је правни посао закључен са власником, за стицање права својине био довољан упис у јавне књиге, а не позивање на стицање путем одржаја. Узимајући у обзир све претходно изнето, Уставни суд је оценио да су редовни судови дали довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје одлуке, те да су стога наводи подноситељке на којима заснива тврдње о повреди права на правично суђење неосновани.
У погледу навода подноситељке уставне жалбе да јој је оспореним пресудама повређено право на имовину, Уставни суд је већ констатовао да подноситељка повреду права зајемченог чланом 58. став 1. Устава изводи из повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно утврдио да оспореним пресудама није повређено право подноситељке уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа за тврдњу подноситељке о повреди Уставом зајемченог права на имовину, док се тврдње о дужини трајања поступка и с тим у вези изложености материјалним трошковима не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права чија се повреда истиче.
С обзиром на наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), те је одлучио као у изреци.
6. Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.