| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 10.02.2016 | Број: Уж-9862/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милије Словића, Госпаве Словић, Снежане Словић Стојић, Снежане Димитријевић, Тање Димитријевић и Ане Димитријевић, свих из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. фебруара 2016. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Милије Словића, Госпаве Словић, Снежане Словић Стојић, Снежане Димитријевић, Тање Димитријевић и Ане Димитријевић и утврђује да је решењем Основног суда у Ужицу ИПВ (И). 188/13 од 17. октобра 2013. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење из тачке 1. и одређује да Основни суд у Ужицу донесе нову одлуку о приговору који су подносиоци уставне жалбе изјавили против решења Основног суда у Ужицу И. 909/13 од 18. септембра 2013. године.
1. Милија Словић из Ужица и други подносиоци уставне жалбе наведени у уводу и тачки 1. изреке изјавили су, 27. новембра 2013. године, преко пуномоћника Милије Јевтовића, адвоката из Ужица, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Ужицу ИПВ (И). 188/13 од 17. октобра 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да су подносиоци уставне жалбе поднели предлог за извршење Основном суду у Ужицу, који је наведени предлог за извршење правноснажно одбацио као неуредан, јер достављена пресуда као извршна исправа није била снабдевена клаузулом правноснажности, али је била снабдевена клаузулом (потврдом) извршности. Подносиоци истичу да ни извршни судија ни веће Основног суда у Ужицу нису донели правичне нити законите одлуке, јер се у конкретном случају није радило о неуредном предлогу који је садржао само „белешку о извршности“, а не и клаузулу правноснажности.
Подносиоци од Уставног суда траже да оспорено решење поништи и наложи Основном суду у Ужицу да поново одлучи о њиховом предлогу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Извршни повериоци, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 24. априла 2013. године предлог за извршење Основном суду у Ужицу против извршног дужника Д.С, на основу пресуде Општинског суда у Ужицу П. 1308/01 од 28. децембра 2001. године, ради намирења новчаног потраживања.
Основни суд у Ужицу је решењем И. 909/13 од 18. септембра 2013. године одбацио као неуредан предлог за извршење, јер извршни повериоци нису уз предлог за извршење приложили извршну исправу снабдевену клаузулом правноснажности.
Решавајући о приговору извршних поверилаца, Основни суд у Ужицу је оспореним решењем ИПВ (И). 188/13 од 17. октобра 2013. године одбио као неоснован приговор извршних поверилаца и потврдио наведено решење. У образложењу оспореног решења је наведено: да су извршни повериоци поднели предлог за извршење према извршном дужнику, ради наплате новчаног потраживања на основу извршне исправе – пресуде Општинског суда у Ужицу П. 1308/01 од 28. децембра 2001. године; да је одредбом члана 98. став 2. Закона о парничном поступку у вези са чланом 10. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да поднесци морају да буду разумљиви и да садрже све оно што је потребно да би по њима могло да се поступи; да је одредбом члана 35. Закона о извршењу и обезбеђењу прописана обавезна садржина предлога за извршење, а да је ставом 4. истог члана прописано да извршна исправа мора бити снабдевена клаузулом правноснажности, изузев када је по закону дозвољено извршење неправноснажних одлука; да из списа предмета произлази да предлог за извршење, у конкретном случају, не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступити, јер суду није достављена извршна исправа снабдевена клаузулом правноснажности у смислу члана 35. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу, већ једино службена белешка на извршној исправи да су наступили услови за извршност одлуке у смислу члана 15. ст. 1. и 3. наведеног закона; да с обзиром на то да је предлог за извршење непотпун и да је поднет од стране пуномоћника извршних поверилаца, веће налази да је правилна одлука суда којом је поднети предлог за извршење одбачен, сагласно одредби члана 101. став 5. Закона о парничном поступку у вези са чланом 10. Закона о извршењу и обезбеђењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 и 109/13-Одлука УС) прописано је: да се судском одлуком, у смислу овог закона, сматра пресуда, решење, као и друга одлука донета у поступку пред судом, арбитражним судом и Судом части Привредне коморе, а судским поравнањем сматра се поравнање закључено пред судом, арбитражним судом или Судом части Привредне коморе (члан 14. став 1.); да је судска одлука којом је наложено испуњење потраживања, извршна ако је постала правноснажна и ако је протекао рок за добровољно испуњење, односно наступио услов одређен том одлуком, осим када је законом другачије прописано, да рок за добровољно испуњење тече од дана достављања одлуке извршном дужнику, а завршава се протеком последњег дана рока одређеног судском одлуком, ако законом није другачије одређено (члан 15. став 1.); да је уз предлог за извршење извршни поверилац дужан да приложи извршну исправу или веродостојну исправу у оригиналу или овереној копији или препису, као и друге исправе када је то овим законом предвиђено, те да извршна исправа мора бити снабдевена клаузулом правноснажности, изузев када је законом дозвољено извршење неправноснажних одлука (члан 35. став 4.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе, као извршни повериоци, поднели предлог за извршење на основу извршне исправе – судске одлуке којом је извршном дужнику наложено да измири новчано потраживање, а која судска одлука је била снабдевена клаузулом извршности. Извршни суд је оспореним решењем одбио као неоснован приговор подносилаца уставне жалбе и потврдио решење којим је одбачен њихов предлог за извршење као неуредан, јер приложена судска одлука није била снабдевена клаузулом правноснажности која се тражи у смислу одредбе члана 35. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Одредба члана 35. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу састоји се из два дела. Први део законске одредбе односи се на то да се уз предлог за извршење прилаже извршна исправа или веродостојна исправа у оригиналу или овереној копији. Други део законске одредбе односи се на то да извршна исправа мора бити снабдевена клаузулом правноснажности, изузев када је законом дозвољено извршење неправноснажних одлука. Уставни суд оцењује да из другог дела наведене законске одредбе произлази да када се извршење одређује на основу судске одлуке као извршне исправе, правноснажна судска одлука представља нужан процесни услов за дозволу извршења, осим у законом предвиђеним ситуацијама када се извршење одређује на основу неправноснажних судских одлука. Захтев да извршна исправа, у овом случају судска одлука, мора бити снабдевена клаузулом правноснажности није сам по себи циљ, већ клаузула правноснажности представља потврду (доказ) да је судска одлука стекла својство правноснажности.
Међутим, клаузула правноснажности не представља једину и искључиву потврду да је одређена судска одлука стекла својство правноснажности, већ то може бити и клаузула извршности. Наиме, у смислу одредбе члана 15. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, судска одлука којом је наложено испуњење потраживања извршна је ако је постала правноснажна и ако је протекао рок за добровољно испуњење, односно наступио услов одређен том одлуком, осим када је законом другачије прописано. Дакле, клаузула извршности представља потврду да је одређена судска одлука постала извршна, а одређена судска одлука је извршна ако је претходно постала правноснажна (и ако су испуњени други законски услови). Извршни суд приликом одлучивања о предлогу за извршење и о приговору против решења којим се одбацује предлог за извршење, није цитирао нити применио одредбу члана 15. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, а која је била од значаја за остваривање грађанских права и правних интереса подносилаца уставне жалбе у предметном извршном поступку.
Уставни суд указује на праксу Европског суда за људска права у којој је изражен став да су судови обавезни да примене правила поступка избегавајући и претерани формализам који би угрозио правичност поступка и претерану флексибилност која би учинила безвредним (ништавим, безначајним) процедуралне захтеве предвиђене законима (видети пресуду Еşим против Турске, број 59601/09, од 17. септембра 2013. године). Одређивање извршења на основу судске одлуке која није снабдевена клаузулом правноснажности, али која је снабдевена клаузулом извршности, не представља претерану флексибилност, јер клаузула извршности несумњиво указује на то да је судска одлука постала правноснажна, а правноснажна судска одлука представља нужан процесни услов за одређивање извршења. Међутим, Уставни суд оцењује да одбацивање као неуредног предлога за извршење због тога што је приложена судска одлука која није снабдевена клаузулом правноснажности, али која је снабдевена клаузулом извршности, представља претерани формализам извршног суда који је имао за последицу повреду права подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, и то права на приступ суду.
Поред претераног формализма у конкретном случају, Уставни суд оцењује да чињеница да је судска одлука као извршна исправа снабдевена само клаузулом извршности, али не и клаузулом правноснажности која обавезно претходи клаузули извршности, представља искључиви пропуст поступајућег редовног суда, чије штетне последице подносиоци уставне жалбе не смеју да трпе. (Овакво правно становиште, Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж-5679/2012 од 5. марта 2014. године и Одлуци Уж-8733/2012 од 20. марта 2014. године).
Полазећи од изложеног, а сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Ужицу ИПВ(И). 188/13 од 17. октобра 2013. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног права могу отклонити само поништајем оспореног решења и одређивањем да надлежни суд поново одлучи о изјављеном приговору подносилаца уставне жалбе против решења Основног суда у Ужицу И. 909/13 од 18. септембра 2013. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић