| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 23.04.2015 | Број: Уж-5997/2012 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П. из Горњег Милановца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. априла 2015. године, донео је
Усваја се уставна жалба М. П. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Крагујевцу у предмету П. 1862/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
1. М. П. из Горњег Милановца је, 16. јула 2012. године, преко пуномоћника В. Џ, адвоката из Горњег Милановца, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2393/11 од 25. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава. Такође, подносилац уставне жалбе је са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава оспорио дужину трајања парничног поступка у коме је донета наведена другостепена пресуда.
Подносилац уставне жалбе истиче да је предметни парнични поступак, у који је ступио као тужилац након смрти своје мајке, трајао дуже од девет година, па налази да је у конкретном случају повређено његово право на суђење у разумном року. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену другостепену пресуду и “обавеже Републику Србију да се подносиоцу накнади штета у износу који суд одреди, као и да му се плате трошкови првостепеног и другостепеног поступка, као и трошак писања уставне жалбе“.
Имајући у виду садржину постављеног захтева подносиоца у уставној жалби, Уставни суд је оценио да подносилац искључиво тражи накнаду штете у односу на повреду уставних права, које су, по његовом мишљењу, настала као последица доношења оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2393/11 од 25. маја 2012. године
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Крагујевцу П. 1862/10, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиља Д.Р. је 14. јануара 2003. године поднела Општинском суду у Крагујевцу тужбу против тужене М.Ј, ради утврђења права својине на ½ стана који се налази у Улици Л. број 9/4 у Крагујевцу, а по основу брачне тековине. У тужби је наведено: да је тужиља била у браку са В.Р. до његове смрти 10. септембра 1993. године, те да су супружници на основу уговора о откупу стана из 1991. године стекли право својине на наведеном стану; да је сада пок. В.Р. уговором о поклону пренео на тужену право својине на том стану и да при том тужиља није дала сагласност за такво располагање, а ради се о непокретности која улази у режим брачне тековине. Предмет је заведен под бројем П. 87/03.
Општински суд у Крагујевцу је на рочишту за главну расправу од 9. маја 2003. године донео пресуду због изостанка П. 87/03, истичући да уредно позвана тужена није приступила на то рочиште, те да није оправдала изостанак нити оспорила основаност тужбеног захтева тужиље.
Тужена је 8. септембра 2003. године поднела жалбу против првостепене пресуде.
Првостепени суд је на рочишту за главну расправу од 21. априла 2004. године донео решење П. 87/03, којим је усвојио предлог тужене за повраћај у пређашње стање и укинуо наведену пресуду због изостанка.
Одлучујући о жалби тужиље изјављеној против наведеног решења, Општински суд у Крагујевцу је решењем П. 1000/04 од 21. јануара 2005. године одбацио жалбу као недозвољену.
Поступајући по жалби тужиље изјављеној против првостепеног решења, Окружни суд у Крагујевцу је решењем Гж. 872/05 од 4. новембра 2005. године укинуо пресуду због изостанка Општинског суда у Крагујевцу П. 87/03 од 9. маја 2003. године и решења Општинског суда у Крагујевцу П. 87/03 од 21. априла 2004. године и П. 1000/04 од 21. јануара 2005. године, те је вратио предмет првостепеном суду на поновно поступање и одлучивање. Другостепени суд је нашао да у конкретном случају нису били испуњени услови за доношење пресуде због изостанка из члана 332. Закона о парничном поступку, јер основаност тужбеног захтева не произлази из чињеница наведених у тужби, а при том је и пуномоћник тужене благовремено тражио одлагање рочишта због обавезне одбране у једном кривичном поступку пред Општинским судом у Чачку, те да је првостепени суд погрешио и када је жалбу тужене против такве пресуде третирао као предлог за повраћај у пређашње стање, због тога што тужена то није изричито тражила. Такође, Окружни суд је оценио да је погрешно правно становиште првостепеног суда према коме није била дозвољена жалба против решења којим је дозвољен повраћај у пређашње стање, јер из списа предмета произлази да је предлог за повраћај у пређашње стање поднет на рочишту за главну расправу од 23. фебруара 2004. године, што значи по протеку рока предвиђеног одредбама члана 118. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку, па је у конкретном случају била дозвољена жалба против таквог решења, у смислу одредбе члана 122. истог закона.
Општински суд у Крагујевцу је 9. фебруара 2006. године донео решење П. 1000/04, којим је прекинуо овај парнични поступак због смрти тужиље и одредио да ће се поступак наставити када наследник или старалац заоставштине преузме поступак или кад их суд на предлог противне стране позове да то учине.
Пуномоћник тужиље је поднеском од 16. новембра 2006. године обавестио првостепени суд да нису постојали законски разлози за прекид поступка, јер је поднеском од 4. јула 2005. године већ обавестила суд да је тужиља преминула 15. априла 2005. године и да је М. П, овде подносилац уставне жалбе, на основу оставинског решења О. 812/05 од 31. маја 2005. године оглашен за наследника сада пок. Д.Р, те да он преузима парницу у својству тужиоца.
Првостепени суд је 18. јануара 2007. године тражио од М. П. да се у року од 15 дана изјасни да ли преузима парницу након смрти тужиље. Поступајући по наведеном налогу, М. П, овде подносилац уставне жалбе, обавестио је 30. јануара 2007. године Општински суд у Крагујевцу да преузима парницу у својству тужиоца.
Општински суд у Крагујевцу је 23. маја 2007. године донео решење П. 1000/04, којим је наставио са поступањем у овој правној ствари.
Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, преиначио је 6. јуна 2007. године тужбу, додајући нови тужбени захтев којим је тражио да се утврди да је ништав уговор о поклону Ов. 4674/92 од 27. августа 1992. године, који је закључен између В.Р, као поклонодавца, и тужене, као поклонопримца, а у делу којим је поклонодавац пренео на поклонопримца право својине на ½ стана који се налази у Улици Л. број 9/4 у Крагујевцу, па да тај уговор не производи правно дејство за половину наведеног стана.
Основни суд у Крагујевцу, који је преузео првостепену надлежност за поступање о овој парници, донео је 21. октобра 2010. године пресуду П. 1862/10, којом је одбио тужбене захтеве тужиоца као неосноване. У образложењу ове првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном доказном поступку утврдио да су сада пок. Д.Р, мајка тужиоца, и сада пок. В.Р, отац тужене, живели у браку од 10. јануара 1960. до 10. септембра 1993. године, када је В.Р. умро, те да је он, као радник „З.“, 1968. године добио на коришћење наведени стан; да је сада пок. В.Р. на основу уговора од 8. марта 1991. године откупио тај стан и да је сведок Д.Ј, муж тужене, давао новац В.Р. за отплату рата; да су након тога Д.Р, В.Р, тужена и њен супруг отишли код адвоката З.М, ради сачињавања уговора о поклону; да је побијани уговор закључен и оверен 27. августа 1992. године и да је њиме извршен пренос права својине на спорном стану у корист тужене, а да је истовремено конституисано право доживотног плодоуживања на стану у корист сада пок. Д.Р. и В.Р; да је првостепени суд оценио да је предметни стан представљао заједничку имовину сада пок. Д.Р. и В.Р, у смислу члана 171. Породичног закона, јер је стечен у току трајања њихове брачне заједнице и да постоји законска претпоставка да су њихови удели на стану били једнаки, имајући у виду да је стан купљен по бенефицираној цени; да је суд нашао да је сада пок. В.Р. побијаним уговором о поклону располагао наведеним станом заједнички и споразумно са својим брачним другом, у смислу одредбе члана 174. Породичног закона, те да је за пуноважност таквог располагања био довољан усмени споразум о томе, јер законом није предвиђена писмена форма за такве споразуме брачних дугова; да постојање усменог споразума потврђује исказ адвоката З.М, који је сачинио побијани уговор о поклону, те да сада пок. Д.Р. никада до подношења тужбе није оспоравала овај уговор и да је била у добрим односима са туженом и њеним супругом, а да из исказа других сведока произлази да је она знала да је тужена власник стана; да и сама чињеница да је побијани уговор закључен у кратком року након откупа стана, потврђује постојање договора и намере да се поклон учини туженој, због тога што је њен супруг дао новац за откуп стана, те да су се тужена и њен супруг и пре и након закључења побијаног уговора о поклону старали о сада пок. Д.Р. и В.Р, чиме су показали захвалност за учињени поклон; да је првостепени суд, имајући у виду све наведено, оценио да нису испуњени услови за апсолутну ништавост уговора о поклону, а да је што се тиче разлога за рушљивост наведеног уговора, неблаговремен захтев за његов поништај, у смислу одредаба члана 117. Закона о облигационим односима; да је с обзиром на то да је уговор о поклону пуноважан, суд нашао да је неоснован и тужбени захтев тужиоца за утврђење права својине сада пок. Д.Р. на наведеном стану. Првостепена пресуда је 29. новембра 2011. године отправљена парничним странкама.
У списима предмета постоји службена белешка у којој стоји да је предмет био затурен до 21. априла 2011. године, када је пронађен и изнет судији, као и да не постоје докази да су парничне странке примиле првостепену пресуду. Поступајући судија Општинског суда у Крагујевцу је 12. маја 2011. године наложио да се понови достава првостепене пресуде.
Након што су парничне странке примиле наведену пресуду крајем маја 2011. године, Основни суд у Крагујевцу је 8. јула 2011. године донео решење П. 1862/10, којим је обавезао тужиоца да накнади туженој трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 2393/11 од 25. маја 2012. године одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду, прихватајући у целини образложење Основног суда у Крагујевцу.
Поред тога, Уставни суд је констатовао да у овом предмету није одржано девет рочишта за главну расправу. Рочишта за главну расправу заказана за 19. март 2003. и 9. април 2008. године нису одржана због неиспуњености процесних претпоставки за њихово одржавање, јер једна од парничних странака није била уредно позвана, рочиште заказано за 27. новембар 2003. године није одржано због недоласка пуномоћника тужене, рочиште заказано за 23. март 2007. године није одржано због спречености поступајућег судије, рочишта заказана за 23. август и 17. октобар 2007. године нису одржана на предлог тужене, рочиште заказано за 7. децембар 2007. године није одржано на предлог тужиоца, рочиште заказано за 23. април 2010. године није одржано јер вештак није доставио тражени налаз и мишљење, а рочиште заказано за 23. август 2010. године није одржано због недоласка вештака.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе у предметном парничном поступку, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да се предлог за повраћај у пређашње стање подноси суду код кога је требало извршити пропуштену радњу, те да се предлог мора поднети у року од петнаест дана, рачунајући од дана кад је престао разлог који је проузроковао пропуштање, а ако је странка тек доцније сазнала за пропуштање, од дана кад је то сазнала и да се после протека три месеца од дана пропуштања не може тражити повраћај у пређашње стање (члан 118. ст. 1, 2. и 3.); да се неће дозволити повраћај у пређашње стање ако је пропуштен рок за стављање предлога да се дозволи повраћај у пређашње стање, или ако је пропуштено рочиште одређено поводом предлога за повраћај у пређашње стање (члан 119.); да није дозвољена жалба против решења којим се усваја предлог за повраћај у пређашње стање, осим ако је предлог усвојен противно члану 119. овог закона или ако је предлог неблаговремено поднесен (члан 122.); да ће суд, кад тужени не дође на припремно рочиште до његовог закључења, или на прво рочиште за главну расправу ако припремно рочиште није одржано, или ако дође на ова рочишта али неће да се упусти у расправљање или се удаљи са рочишта а не оспори тужбени захтев, донети пресуду којом се усваја тужбени захтев (пресуда због изостанка), ако, поред осталог, основаност тужбеног захтева произлази из чињеница наведених у тужби (члан 332. став 1. тачка 4)).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао на предметни парнични поступак након доношења решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 872/05 од 4. новембра 2005. године, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се поступак прекида, поред осталог, кад странка умре (члан 214. тачка 1)); да ће се поступак који је прекинут из разлога наведених у члану 214. тач. 1)-5) овог закона наставити кад наследник или старалац заоставштине, нови законски заступник, стечајни управник или правни следбеници правног лица преузму поступак или кад их суд на предлог противне стране позове да то учине (члан 217. став 1.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења, те да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај парнични поступак покренут 14. јануара 2003. године, подношењем тужбе Општинском суду у Крагујевцу и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2393/11 од 25. маја 2012. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду да је подносилац уставне жалбе ступио у ову парницу 4. јула 2005. године, као наследник пок. тужиље Д.Р, па је стао на становиште да се, у односу на подносиоца, разумна дужина поступка има ценити од момента подношења тужбе Општинском суду у Крагујевцу. При томе, ваља напоменути да је сличан став заузео Европски суд за људска права у предмету Фüттерер против Хрватске (видети о длуку од 20. децембра 2001. године).
У том смислу, Уставни суд је закључио да је овај спор трајао девет година и четири месеца, што би могло указати на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја расправљаног права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Разматрајући критеријуме за оцену о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд је закључио да у овом предмету било одређених сложених чињеничних и правних питања која су се одразила на дужину трајања парнице. Наиме, првостепени суд је, одлучујући о основаности тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе, требало да утврди да ли наведени стан представља брачну тековину првобитне тужиље и њеног пок. супруга, те да ли је пуноважан побијани уговор о поклону, у смислу релевантних одредаба Закона о облигационим односима и Породичног закона. У том погледу, парнични суд је током главне расправе саслушао странке и 12 сведока (при томе и извео доказе суочењем неких сведока и једне од странака), извео доказ вештачењем и прочитао многобројне писмене доказе. Ипак, Уставни суд налази да неопходност извођења великог броја доказа не представља оправдани разлог за толико дуго трајање предметног парничног поступка.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он у незнатној мери допринео дужем трајању парничног поступка. У том контексту, Уставни суд је приметио да је једно рочиште за главну расправу у овом предмету одложено из разлога који се може приписати у кривицу подносиоцу уставне жалбе .
Уставни суд сматра да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се ефикасно оконча парница у којој је покушао да докаже право својине свог правног претходника на спорном стану.
Уставни суд је оценио да је погрешно и неделотворно поступање првостепених судова првенствено утицало на неоправдано и неразумно дуго трајање предметног парничног поступка. Погрешно поступање Општинског суда у Крагујевцу које је у великој мери утицало на прекомерно дуго трајање овог спора се, по оцени Уставног суда, огледа у томе што је наведени суд донео пресуду због изостанка П. 87/03 од 9. маја 2003. године, иако за доношење такве пресуде нису постојали услови из члана 332. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку из 1977. године. Такође, Општински суд у Крагујевцу је решењем П. 1000/04 од 21. јануара 2005. године одбацио као недозвољену жалбу тужиље изјављену против решења којим је усвојен предлог тужене за повраћај у пређашње стање, превиђајући да је у питању изузетак када је редовни правни лек против таквог решења дозвољен, у смислу одредаба члана 118. ст. 2. и 3. и члана 122. Закона о парничном поступку из 1977. године. Овакво погрешно поступање првостепеног суда је, по оцени Уставног суда, имало за последицу доношење решења Окружног суда у Крагујевцу Гж. 872/05 од 4. новембра 2005. године и процесно је закомпликовало ову парницу, несумњиво утичући на непотребно продужење поступка у самом његовом почетку. Поред тога, Уставни суд је констатовао да је Општински суд у Крагујевцу донео решење о прекиду поступка П. 1000/04 од 9. фебруара 2006. године након десет месеци од дана обавештења подносиоца уставне жалбе да је преминуо његов правни претходник и да он преузима парницу, а да је првостепени суд донео решење о наставку парничног поступка тек након више од две године од дана достављања тог обавештења на основу кога је парнични суд одмах требало да настави поступак, у смислу одредбе члана 217. став 1. Закона о парничном поступку из 2004. године (који је у међувремену почео да се примењује на предметни парнични поступак). Одговорност првостепених судова за прекомерно дуго трајање овог спора лежи и у чињеници да је у овој правној ствари одложено осам рочишта за главну расправу из разлога који се не могу приписати у кривицу подносиоцу уставне жалбе. Треба истаћи и да је Основни суд у Крагујевцу прекорачио рок за израду писменог отправка пресуде П. 1862/10, која је донета 21. октобра 2010. године, а која је отправљена парничним странкама 29. новембра 2011. године, узимајући у обзир одредбу члана 341. став 1. Закона о парничном поступку из 2004. године. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да се допринос Основног суда у Крагујевцу за неоправдано дуго трајање ове парнице огледа и у томе што су судски достављачи извршили уредну доставу наведене пресуде парничним странкама тек након непуних шест месеци од дана отправљања пресуде из првостепеног суда.
Полазећи од изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.
6. По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи аргументоване уставноправне разлоге који би указивали на то да је оспореном другостепеном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење.
Имајући у виду наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена пресуда. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подносилац уставне жалбе понавља наводе из предметног парничног поступка, а на које су детаљно одговорили првостепени и другостепени суд, те тражи да се испита правилност и законитост оспорене пресуде, а не наводи разлоге који би указивали на то да је Апелациони суд у Крагујевцу ускратио подносиоцу неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорену пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право. С тим у вези, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Крагујевцу дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да је правна претходница подносиоца уставне жалбе код адвоката З.М. присуствовала сачињавању уговора о поклону између њеног мужа, сада пок. В.Р, као поклонодавца, и тужене, као поклонопримца, те да је у конкретном случају постојао усмени споразум између ових брачних другова да се у корист тужене пренесе право својине на стану који представља њихову брачну тековину, у смислу одредаба члана 174. Породичног закона.
Будући да су судови у предметном парничном поступку утврдили да је правна претходница подносиоца уставне жалбе споразумно са њеним брачним другом располагала имовином која улази у режим брачне тековине, преносећи право својине на спорном стану у корист тужене, Уставни суд је нашао да оспореном другостепеном пресудом подносилац није ни могао да буде лишен имовине. У том контексту, Уставни суд и у овој уставноправној ствари указује на став Европског суда за људска права у Стразбуру, према коме се чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода не штити и право на стицање имовине (видети пресуду у предмету Марцкx против Белгије, од 13. јуна 1979. године).
Из изнетих разлога, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе у конкретном случају није тражио накнаду нематеријалне штете, Суд је, у смислу одредаба члана 89. ст . 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, довољно како би се постигло правично задовољење подносиоца због повреде његовог права на суђење у разумном року.
У вези захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по овој уставној жалби, Уставни суд истиче да је одредбом члана 6. став 2. Закона о Уставном суду прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове и да је лицима која желе да изјаве уставну жалбу пружена својеврсна правна помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано Упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе (који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу), те сматра да нема услова за одређивање накнаде трошкова поступка пред овим с удом.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.