| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 10.10.2013 | Број: Уж-5037/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радовина Сајића, Гордане Сајић, Мирољуба Милинковића, Милована Гордића, Јелице Гордић, Михаила Стојановића, Миодрага Синђелића, Зорана Радивојевића, Милосава Антонијевића и Милорада Пауновића , свих из Вреоца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2013. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Радовина Сајића, Гордане Сајић, Мирољуба Милинковића, Милована Гордића, Јелице Гордић, Михаила Стојановића, Миодрага Синђелића, Зорана Радивојевића, Милосава Антонијевића и Милорада Пауновића због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном спору који се пред Управним судом водио у предмету У. 8047/10 (раније предмет Врховног суда Србије У. 2189/09), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
1. Радовин Сајић, Гордана Сајић, Мирољуб Милинковић, Милован Гордић, Јелиц а Гордић , Михаил о Стојановић, Миодраг Синђелић, Зоран Радивојевић, Милосав Антонијевић и Милорад Пауновић , сви из Вреоца, поднели су 6. децембра 20 10. године, преко пуномоћника Вукашина Грчића из Београда, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на једнакост пред законом, права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 21. став 1, чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је започео пред Врховним судом у предмету У. 2189/09, а настављен пред Управним судом у предмету У. 8047/1. Уставна жалба је такође изјављена због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Допуном уставне жалбе од 14. октобра 2011. године подносиоци су „уредили петитум уставне жалбе“, тражећи од Уставног суда да утврди да су „у поступку који се води по решењу Владе 05 број 465-865/2009 од 19. фебруара 2009 године “ подносиоцима повређена права из члана 21. став 1, члана 25. став 2, члана 32. став 1, члана 39. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава. Такође су истакнути захтеви за накнаду нематеријалне штете у износу од по 1.000.000 динара и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
Подносиоци у уставној жалби наводе: да су 25. марта 2009. године покренули управни спор пред Врховним судом Србије, који је настављен пред Управн им судом у предмету У. 8047/10; да је протекла година дана и осам месеци , а још није донета одлука о њиховој тужби против Владе Републике Србије; да је тужбом тражено да се поништи решење Владе 05 број 465-865/2009 од 19. фебруара 2 009. године .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у списе предмета Управног суда У. 8047/10 (раније предмет Врховног суда Србије У. 2189/09) и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
На предлог јавног предузећа „Електропривреда Србије“, Влада је донела решење 05 број 465-865/2009 од 19. фебруара 2009 године , којим је утврђен општи интерес за експропријацију, односно административни пренос непокретности – з емљишта и објеката на земљишту који по закону могу бити предмет експропријације.
Подносиоци уставне жалбе су 26. марта 2009. године Врховном суду Србије поднели тужбу против Владе, тражећи поништај наведеног решења о утврђивању општег интереса.
Поступајући по решењу Врховног суда Србије од 21. априла 2009. године, пуномоћник подносилаца уставне жалбе је 28. маја 2009. године уредио тужбу, након чега је 2. јуна 2009. године тужба достављена туженом ради изјашњења.
Одговоре на тужбу доставили су привредно друштво Рударски басен „Колубара“ д.о.о. из Лазаревца у својству заинтересованог лица (19. јуна 2009. године) и Министарство финансија – Сектор за имовинско-правне послове (12. новембра 2009. године).
Јавно предузеће „Електропривреда Србије“ је 7. јуна 2010. године доставило суду одговор на тужбу, наводећи да у том поступку не може више имати својство заинтересованог лица, јер је побијано решење Владе измењено решењем 05 број 465-4418/2009 од 16. јула 2009. године, тако што је за корисника експропријације одређено привредно друштво Рударски басен „Колубара“ д.о.о. из Лазаревца..
Управни суд је на седници одржаној 4. августа 2011. године донео пресуду У. 8047/10, којом је уважио тужбу и поништио решење Владе 05 број 465-865/2009 од 19. фебруара 2009 године . Достављање наведене пресуде покушано је 16. августа 2011. године, а након тога је пресуда уручена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе у суду 14. септембра 2011. године.
4. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је у управном спору који се водио пред Управним судом у предмету У. 8047/1 (раније предмет Врховног суда Србије У. 2189/09), повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Наведеном одредбом Устава свакоме се гарантује право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
С обзиром на то да се одредбе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, по својој суштини, не разликују од одредаба члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је истакнут у повреду права ценио у односу на одредбе Устава.
Уставни суд је најпре констатовао да је предметни управни спор до подношења уставне жалбе трајао годину дана и осам месеци, а да је окончан за две године и четири месеца . По лазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било посебно сложених чињеничних и правних питања, јер је надлежни суд превасховно требало да утврди да ли је подносиоцима уставне жалбе омогућено учешће у поступку утврђивања јавног интереса за експропријацију, сагласно одредбама тада важећег Закона о експропријацији.
Испитујући поступање судова, Уставни суд је утврдио да је Врховни суд Србије поступао ефикасно у делу поступка који се одвијао пред тим судом, а да је Управни суд, након преузимања предмета 2010. године, одлучио о тужби у року од годину дана и четири месеца.
Уставни суд је констатовао да су подносиоци уставне жалбе делимично допринели продужењу поступка, подносећи неуредну тужбу која није садржала све елементе за поступање, у складу са законом.
Испитујући значај повређеног права за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је нашао да је одлука у предметном поступку била значајна за подносиоце, као власнике непокретности за које је утврђен општи интерес за експропријацију.
Уставни суд је констатовао да су подносиоци уставне жалбе имали несумњив правни интерес да се поништи решење Владе чију су законитост оспоравали у предметном управном спору, али је имао у виду да је побијано решење било донето на предлог јавног предузећа „Електропривреда Србије“. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је пресудом Управног суда У. 8047/10 од 4. августа 2011. године, којом је побијано решење Владе поништено, створена правна ситуација која је постојала пре доношења решења и тиме истовремено окончан поступак одлучивања о захтеву подносилаца уставне жалбе.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да подносиоцима уставне жалбе у управном спору који се пред Управним судом водио у предмету У. 8047/10 (раније предмет Врховног суда Србије У. 2189/09) , није повређено право на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд , на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
5. Имајући у виду да је поступак који се водио по решењу Владе 05 број 465-865/2009 од 19. фебруара 2009. године окончан пресудом Управног суда У. 8047/10 од 4. августа 2011. године – којом је наведено решење поништено, Уставни суд је, крећући се у границама захтева истакнутог у допуни уставне жалбе од 14. октобра 2011. године, оценио да подносиоци уставне жалбе немају правни интерес да истичу повреду права из члана 21. став 1, члана 25. став 2, члана 32. став 1, члана 39. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава у предметном поступку.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, као у другом делу изреке.
6. На основу изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић