| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 19.02.2015 | Број: Уж-2315/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Д. из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. фебруара 2015 године, донео је
1. Усваја се уставна жалба И. Д. и утврђује да је закључком Комисије за комасацију Града Лозница 6 пој 461-6-91/2009-ВИ од 13. априла 2009. године, решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 461-02-4/2005-09 од 3 . јуна 2009. године и пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10740/10 од 17. марта 2011. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 10740/10 од 17. марта 2011. године и одређује се да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 461-02-4/2005-09 од 3 . јуна 2009. године.
3. Усваја се уставна жалба И. Д. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Комисијом за комасацију Града Лозница у предмету 6пој 461-6-91/2009-ВИ повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
5. Одбацује се уставна жалба И. Д. изјављена против решења Комисије за комасацију Цкупштине општине Лозница бр ој 461-6-91/90-ВИ од 10. септембра 1992. године.
1. И. Д. из Београда, преко пуномоћника Д. Ф, адвоката из Лознице, поднела је Уставном суду 23. маја 201 1. године уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10740/10 од 17. марта 2011. године, решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 461-02-4/2005-09 од 3 . јуна 2009. године, закључка Комисије за комасацију Града Лозница 6 пој 461-6-91/2009-ВИ од 2. априла 2009. године и решења Комисије за комасацију Цкупштине општине Лозница бр ој 461-6-91/90-ВИ од 10. септембра 1992. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на правно средство и права на имовину , зајемчених чл аном 32. став 1, чланом 36. став 2. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије , као и због повреде права гарантованих чл. 6 и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чл аном 1. Протокола 1 уз Европску конвенциј у за заштиту људских права и основних слобода .
У уставној жалби се наводи: да је подноситељки уручено решење надлежног органа о привременој примопредаји земљишта из комасационе масе и да је против тог решења изјавила жалбу из разлога што је новоформираном парцелом њена стара кућа остала изван граница њене парцеле и припала дворишту њене мајке, као и због тога што је граница нове парцеле постављена на метар од нове куће, тако да је подноситељка практично остала без дворишта; да је другостепени управн и орган решењем од 11. априла 1991. године уважио жалбу подноситељке , поништио првостепено решење и предмет вратио првостепеном органу на поновни поступак; да од добијања другостепеног решења подноситељка није позивана од стране комисије, нити се стање њеног поседа „на терену“ мењало; да је 2004. године, приликом доласка у Лозницу ради расправе заоставштине њене мајке, приметила коље којим је њена парцела подељена управо онако како је то било наведено у решењу о привременој примопредаји земљишта из комасационе масе.
Подноситељка уставне жалбе даље наводи: да је увидом у списе предмета Комисије за комасацију Цкупштине општине Лозница утврдила да постоји решење о расподели комасационе масе број 61-6-91/90- ВИ од 10. септембра 1992. године, са клаузулом правноснажности од 31. децембра 1999. године, којим јој је на исти начин додељено земљиште, као што је то било учињено поништеним решењем о привременој примопредаји земљишта из комасационе масе; да у списима постој и повратница о „наводном“ уручењу наведеног решења, на којој „очигледно није њен потпис и који је индетичан потпису достављача “; да је, због тога што јој предметно решење није било уручено, поднела првостепеном органу захтев за укидање клаузуле правноснажности , жалбу и предлог за понављање поступка окончаног решењем о расподели комасационе масе од 10. септембра 1992. године, са предлогом да се најпре одлучи о захтеву за укидање клаузуле правноснажности.
Подноситељка уставне жалбе указује да је оспорени управни поступак, који је вођен по њеном захтеву за укидање клаузуле правноснажности спорног решења о комасацији неоправдано трајао шест и по година, као и да су јој оспореним актима повређена означена уставна права.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте и утврди право подноситељки на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Комисије за комасацију Цкупштине општине Лозница број 461-6-91/90-ВИ од 10. септембра 1992. године (даље у тексту: решење из 1992. године) одређено је, поред осталог, земљиште на коме престаје право својине, односно право коришћења И. Д, овде подноситељки уставне жалбе, као и земљиште које јој се распоређује из комасационе масе.
Подноситељка уставне жалбе је 6. октобра 2004. године поднела Комисији за комасацију општинске управе Лозница захтев за укидање клаузуле правноснажности решења из 1992. године, жалбу против наведеног решења и предлог за понављање поступка окончаног тим решењем, тражећи да надлежни орган одлучи о истакнутим захтевима по редоследу њиховог навођења. У захтеву је, поред осталог, наведено: да је на први поглед уочљиво да на повратници није потпис подноситељке, јер се може упоредити са потписом на записнику од 1. јула 1990. године, који је подноситељка потписала пред комисијом, а да ће се вештачењем графолога та чињеница несумњиво доказати, због чега је предложено извођење тог доказа.
Решењем првостепеног орган а од 20. јануара 2005. године одбачена је као неблаговремена жалба подноситељке изјављена против решења из 1992. године, са образложењем да јој је спорно решење уручено 14. новембра 1992. године, што се види из потврде о достави решења.
Другостепени орган је решењем од 12. јула 2005. године поништио наведено решење првостепеног органа из разлога што се о одбацивању жалбе решава закључком, сагласно члану 224. Закона о општем управном поступку.
Другостепени орган је решењем од 23. октобра 2006. године одбио као неосновану жалбу коју је подноситељка уставне жалбе изјавила против закључка првостепеног органа од 22. новембра 2005. године, донетог у поновном поступку, којим је тај орган на исти начин решио о захтеву подноситељке.
Врховни суд Србије је пресудом У. 5239/07 од 10. јула 2008. године уважио тужбу подноситељке и поништио другостепено решење од 23. октобра 2006. године, из разлога што у поступку није одлучено о укидању клаузуле правноснажности. Решењем од 3. марта 2009. године, донетим у извршењу наведене пресуде, другостепени орган је поништио закључак првостепеног органа од 22. новембра 2005. године и предмет вратио том органу на поновно одлучивање.
Оспореним закључком првостепеног органа бпој 461-6-91/2009-ВИ од 13. априла 2009. године, у ставу 1. диспозитива, одбијен је захтев подноситељке за укидање клаузуле правноснажности решења из 1992. године, као неоснован. Жалба подноситељке изјављена против наведеног решења, као и њен предлог за понављање поступка окончаног тим решењем, одбачени су у ст. 2. и 3. оспореног закључка. У образложењу оспореног закључка наведено је да је подноситељки уставне жалбе 14. новембра 1992. године уручено решење из 1992. године, о чему постоји уредно потписана потврда о извршеном достављању од стране примаоца, тако да је достављање извршено у складу са чл. 71. и 87. Закона о општем управном поступку. Даље је наведено да је решење из 1992. године постало правноснажно 31. децембра 1999. године, из разлога што је протекао рок за изјављивање жалбе на исто и да је „протекао рок у коме се може тражити понављање управног поступка“.
Оспореним решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 461-02-4/2005-09 од 3 . јуна 2009. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе, као неоснована.
Подноситељка уставне жалбе је законитост наведеног решења оспорила у управном спору који је покренула пред Врховним судом Србије 24. јула 2009. године. У тужби је, поред осталог, навела: да је првостепени орган био дужан да провери наводе о томе да на спорној доставници није њен потпис, те да наведе применом које одредбе закона се достава може сматрати уредном, уколико је доставницу потписало друго лице; да се ни другостепени орган није изјаснио о наведеној чињеници, због чега доставља налаз и мишљење сталног судског вештака – графолога, који у потпуности потврђује њене наводе да потпис на доставници није њен, већ је „највероватније“ потпис достављача.
Након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, Управни суд – Одељење у Нишу је донео одлуку о тужби подноситељке поднетој против оспореног решења од 3 . јуна 2009. године. Тај суд је оспореном пресудом У. 10740/10 од 17. марта 2011. године одбио тужбу као неосновану, оцењујући да је достављање извршено у складу са одредбама чл. 71. и 87. Закона о општем управном поступку и да је правилно одлучио тужени орган, када је у поступку у коме није било повреда правила поступка од утицаја на решење ове управне ствари, одбио као неосновану жалбу подноситељке. Управни суд је за ову оцену дао следеће разлоге: у списима предмета се налази доставница из које се утврђује да је решење из 1992. године подноситељка примила 14. новембра 1992. године и да је исто постало правноснажно 31. децембра 1999. године, „из разлога што је протекао рок од 15 дана за изјављивање жалбе“; да је због тога Комисија одбила захтев подноситељке за укидање клаузуле правноснажности као неоснован и одбацила њену жалбу као недопуштену, сагласно одредбама члана 224. ст . 1. и 2. Закона о општем управном поступку; да је, имајући у виду датум пријема решења од 10. септембра 1992. године, „пр авилан закључак првостепеног органа да је протекао рок у коме се може тражити понављање управног поступка“ у смислу члана 242. Закона о општем управном поступку. Управни суд је, оцењујући наводе подноситељке којима указује да потпис на д оставници није њен, нашао да су без утицаја на другачије решење ове управне ствари, с обзиром на то да се „ постојање евентуалног фалсификата утврђује у посебном поступку пред надлежним судом“. Оспорена пресуда достављена је пуномоћнику подноситељке уставне жалбе 21. априла 2011. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
С обзиром на то да се одредбе чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију , по својој суштини, не разликују од одредаба члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд је истакнуте повреде права ценио у односу на одредбе Устава.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих з акона:
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да се достављање писмена (позива, решења, закључака и других службених списа) врши, по правилу, тако што се писмено предаје лицу коме је намењено (члан 71. став 1.); да се д остављање мора извршити лично лицу коме је писмено намењено, поред осталог, кад од дана достављања почиње тећи рок који се не може продужавати (члан 77. став 1.); да потврду о извршеном достављању (доставницу) потписују прималац и достављач и да ће п рималац на доставници сам словима назначити дан пријема (члан 87. став 1.); да ће се ако при достављању буде учињена грешка, сматрати да је достављање извршено оног дана за који се утврди да је лице коме је писмено намењено стварно добило то писмено (члан 88. став 1.); да исправа коју је у прописаном облику издао државни орган у границама своје надлежности, односно предузеће или друга организација у оквиру законом повереног јавног овлашћења (јавна исправа), доказује оно што се у њој потврђује или одређује, као и да та исправа може бити прилагођена електронској обради података, да је допуштено доказивати да су у исправи, односно микрофилмској копији исправе или репродукције те копије чињенице неистинито потврђене или да је сама исправа, односно микрофилмска копија исправе или репродукције те копије неисправно састављена (члан 154. ст. 1. и 3.) ; да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да је надлежни орган био дужан да провери њену тврдњу да јој спорно решење о расподели комасационе масе није уручено у складу са законом. Подноситељка истиче да је пропуштање управних органа да утврде чињенице у вези са достављањем решења из 1992. године, као и пропуштање Управног суда да ту повреду санкционише, имало за последицу ускраћивање њеног права да учествује у поступку.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда, односно органа. Уставни суд наглашава да процесна правила садржана у Закону о општем управном поступку представљају неодвојиви део процесних јемстава правичног суђења, заштићених Уставом.
Уставни суд, такође, указује да обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да образложе своје одлуке не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени.
Уставни суд је, полазећи од садржине оспореног закључка првостепеног органа од 13. априла 2009. године, утврдио да се одлука о захтеву подноситељке уставне жалбе за укидање клаузуле правноснажности решења из 1992. године заснива на оцени да је достављање извршено у складу са чл. 71. и 87. Закона о општем управном поступку, будући да у списима предмета постоји „уредно потписана“ потврда о томе да јој је наведено решење уручено 14. новембра 1992. године. Одлучујући о жалби подноситељке изјављеној против оспореног закључка, другостепени орган је оспорено решење од 3. јуна 2009. године засновао на истим разлозима. Управни суд је у оспореној пресуди, поред наведеног, закључио да се „ постојање евентуалног фалсификата“ утврђује у посебном поступку пред надлежним судом, због чега је нашао да нису од утицаја на законитост побијаног решења наводи подноситељке да није потписала спорну доставницу.
У својој досадашњој пракси Уставни суд је истицао да и за доставницу важи претпоставка тачности јавне исправе која се може обарати, да је доставница у коју су уписани законом прописани подаци доказ да је предаја писмена извршена, да је писмено предато ономе ко је као прималац потписан, да је то учињено оног дана који је на доставници означен и да су предати оно писмено и прилози који су на доставници назначени (видети, између осталих, Решење Уж-3654/2010 од 3. фебруара 2011. године) . Из наведеног следи да је за суд меродавна повратница која је уредно потписана од стране примаоца и достављача поштанске службе и да, ради утврђивања благовремености подне ска, суд није дужан нити може утврђивати ко је заиста потписао повратницу. Уставни суд, међутим, указује да доставница не представља једини доказ да је достављање извршено, већ се достављање може доказивати и другим средствима , те да судови нису ослобођени обавезе да у поступку по одговарајућем правном средству испитују истинитост наведених чињеница и правилност састављања јавне исправе, при чему је терет доказивања на лицу које оспорава истинитост чињенице из јавне исправе.
Имајући у виду околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је подноситељка већ у захтеву поднетом 2004. године и касније у току поступка истицала да није потписала потврду о извршеној достави и предлагала вештачење ради утврђивања те чињенице. Уставни суд, такође, констатује да је подноситељка уставне жалбе уз тужбу поднету Врховном суду Србије приложила мишљење сталног судског вештака – графолога, из кога произлази да подноситељка није потписала доставницу о уручењу решења из 1992. године. Овај суд истиче да ни управни органи, нити Управни суд, нису разматрали ове наводе подноситељке уставне жалбе, већ су уопштено констатовали да је њој „14. новембра 1992. године уручено решење из 1992. године, о чему постоји уредно потписана потврда о извршеном достављању“. Штавише, из образложења оспорене пресуде произлази закључак Управног суда да се потпис на потврди о извршеном достављању може оспоравати једино на основу правноснажне пресуде за кривично дело фалсификовање јавне исправе.
Уставни суд подсећа на обавезу органа који одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу неког лица, да обезбеди том лицу да објективно буде у могућности да против такве одлуке користи прописано, делотворно правно средство. Оваква могућност може постојати само уколико одлука буде на прописан начин у писменом облику лично достављена странци у поступку, како би она у законом прописаном року од дана пријема одлуке била у могућности да се упозна са садржином тог акта и уколико то жели, да изјави прописано правно средство против таквог акта. Ово стога што од околности када је странци извршено достављање акта зависи и правна могућност и рок за коришћење прописаног правног средства.
Питање да ли је подноситељка уставне жалбе примила решење из 1992. године, по мишљењу Уставног суда, од изузетне је важности за правичност оспореног поступка у целини и оно је морало бити размотрено, јер од одговора на то питање зависи благовременост жалбе изјављене против решења из 1992. године.
Имајући у виду да наводи подноситељке који су били од суштинског значаја за одлуку о њеном захтеву нису размотрени у управном поступку, Уставни суд налази да је све наведено имало за последицу да образложења закључка Комисије за комасацију Града Лозница 6 пој 461-6-91/2009-ВИ од 13. априла 2009. године, решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 461-02-4/2005-09 од 3 . јуна 2009. године и пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10740/10 од 17. марта 2011. године не задовољавају стандард образложене одлуке у смислу права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд стога оцењује да је у околностима конкретног случаја подноситељки уставне жалбе наведеним оспореним актима повређено означено уставно право.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС ).
6. Имајући у виду природу учињене повред е уставн ог права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе у уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10740/10 од 17. марта 2011. године и одређивањем да се у поновном поступк у донесе нова одлука о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 461-02-4/2005-09 од 3 . јуна 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Будући да је утврдио повреду права на правично суђење, Уставни суд није посебно испитивао наводе уставне жалбе са становишта осталих означених уставних права.
7. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да јој је у управном поступку који је вођен пред Комисијом за комасацију Града Лозница у предмету 6пој 461-6-91/2009-ВИ, по њеном захтеву поднетом 6. октобра 2004. године, повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта означеног права зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Комисије за комасацију Града Лозница 6 пој 461-6-91/2009-ВИ, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године. Стога је, по мишљењу овог суда, за оцену постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на су ђење у разумном року релевантан период који је започео 6. октобра 2004. године, подношењем захтева и трајао до доношења пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10740/10 од 17. марта 2011. године.
Чињеница да је предметни поступак трајао шест и по година може указивати да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања надлежних органа, односно судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку уопште није било сложених чињеничних и правних питања, јер је надлежни орган једино требало да утврди да ли је доставницу о пријему решења из 1992. године потписала подноситељка уставне жалбе.
Уставни суд налази да је одлука у овом предмету била од великог правног значаја за подноситељку уставне жалбе, имајући у виду правне последице правноснажно окончаног поступка комасације.
Уставни суд је утврдио да је првостепени орган све до 2009. године решавао само о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења из 1992. године, пропуштајући да најпре одлучи о њеном захтеву за укидање клаузуле правноснажности, што је био разлог да се управни акти тог органа пониште у поступку пред другостепеним органом, односно у управном спору пред Врховним судом Србије. С тим у вези, Уставни суд примећује да је другостепени орган поништио решење првостепеног органа донето 2005. године, само из разлога што је тај орган о одбацивању жалбе одлучио решењем, уместо закључком, пропуштајући да укаже на обавезу органа да најпре одлучи о захтеву за укидање клаузуле правноснажности акта против кога је изјављена жалба. То је имало за последицу вођење управног спора по тужби подноситељке, што је продужило оспорени поступак за две године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су непотребно дугом трајању предметног поступка превасходно допринели управни органи својим пропуштањем да поступају сагласно правилима управног поступка.
Уставни суд је оценио да подноситељка уставне жалбе није допринела трајању предметног поступка, будући да није било дужих периода неактивности управних органа који би могли бити избегнути подношењем правних средстава за убрзање поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Комисијом за комасацију Града Лозница у предмету 6пој 461-6-91/2009-ВИ, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпе ла подноситељка уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно трајање овог изузетно једноставног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла због неажурног поступања надлежних органа . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
9. Уставном жалбом је оспорено и решење Комисије за комасацију ЦО Лозница бр ој 461-6-91/90-ВИ од 10. септембра 1992. године.
Уставни суд наглашава да је уставна жалба као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода установљена Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, из чега произлази да се уставном жалбом могу оспоравати само појединачни акти државних органа и организација које имају јавна овлашћења који су донети, односно радње које су предузете, након ступања на снагу Устава.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорено решење Комисије за комасацију ЦО Лозница бр ој 461-6-91/90-ВИ од 10. септембра 1992. године донето пре ступања Устава на снагу, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 5. изреке.
10. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.