| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 14.12.2005 | Број: Рев.805/05 |
| Абстракт: | |||
Правилан је закључак нижестепених судова да је правни основ овог спора купопродаја ствари са правним недостатком, за које одговара продавац на основу чл. 508. ст. 1. Закона о облигационим односима. Према овим одредбама продавац одговара ако на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује, умањује или ограничава купчево право, а о чијем постојању купац није обавештен, нити је пристао да узме ствар оптерећену тим правом. Одговорност за правне недостатке преставља дужност продавца да обезбеди купцу као стицаоцу пуно и од трећих лица неометано коришћење права које је продавац уговором пренео на купца, при чему је без утицаја да ли је продавац знао или није знао за постојање правних недостатака.Како је у конкретном случају возило одузето од тужиоца уговор о купопродаји возила се у смислу чл. 510. с т. 1. ЗОО, раскида по самом закону и тужилац на основу чл. 510. ст. 3. ЗОО, има право на накнаду претрпљене штете правилан је закључак нижестепених судова да је без значаја на право тужиоца да ли је знао и могао знати да ауто има правне недостатке, с обзиром на то да применом чл. 510. ст. 4. ЗОО, тужилац не би имао право на накнаду штете, али би имао право на враћање цене, што је у овом поступку и тражио.Дејство раскида уговора прописано је чл. 132. ст. 2. ЗОО, на основу кога ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично има право да јој се врати оно што је дала са каматом од дана када је исплату примила, што је прописано ст. 5. истог члана Закона.Како је тужилац од туженог купио возило по цени од 11.500 ДМ, а тужилац је услед одузимања спорног возила обештетио свога купца, па је самим тим уговор тужиоца и туженог по самом закону раскинут, тужилац има право на повраћај динарске противвредности исплаћене купопродајне цене у смислу чл. 394. и чл. 395. ЗОО.Правилна је и одлука нижестепених судова о камати,јер је тужиоцу досуђена домицилна камата на износ од 11.500 ДМ, до 31.12.2001. године, до када је немачка марка важила као законито средство плаћања у СР Немачкој, а од тог датума одговарајућу камату на износ од 5.750 евра, а све у динарској противвредности од дана подношења тужбе до исплате.