| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 17.02.2011 | Број: Уж-4369/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић, и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радована Чогурића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. фебруара 2011. године, донео је
1. Одбацује се уставна жалба Радована Чогурића изјављена против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 2289/07 од 24. јануара 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1799/10 од 13. маја 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба Радована Чогурића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у кривичном поступку који се водио у предмету Првог општинског суда у Београду К. 1218/00 и у парничном поступку који се водио у предмету Другог општинског суда у Београду П. 2289/07.
Радован Чогурић из Београда поднео је Уставном суду 11. октобра 2010. године уставну жалбу против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 2289/07 од 24. јануара 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1799/10 од 13. маја 2010. године, због повреде права на непристрасан суд и на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који се водио у предмету Првог општинског суда у Београду К. 1218/00 и у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 2289/07. Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе је навео да су му у кривичном поступку у коме је ослобођен од оптужбе признати трошкови кривичног поступка за ангажавање једног браниоца, док је његов захтев за накнаду трошкова кривичног поступка за ангажовање другог браниоца одбијен као неоснован. У парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, поред осталог, одбијен је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете која је проузрокована недосуђивањем трошкова кривичног поступка на име ангажовања другог браниоца. Подносилац уставне жалбе наводи да су разлози који су дати у пресудама парничног суда за одбијање тужбеног захтева за накнаду материјалне штете нејасни, конфузни и противречни, што у довољној мери указује на пристрасност парничног суда. Подносилац уставне жалбе истиче да правноснажно решење у кривичном поступку којим је делимично одбијен његов захтев за накнаду трошкова кривичног поступка не представља препреку за подношење тужбе за накнаду материјалне штете која је проузрокована недосуђивањем трошкова кривичног поступка, јер се у том случају не ради о пресуђеној ствари како се то наводи у оспореним пресудама.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава, док је у ставу 2. наведеног члана прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбама члана 113. ст. 2. и 3. истог Закона је прописано: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона, као и да се уставна жалба у том случају може изјавити у року од 30 дана од дана стуапања на снагу закона.
3. У поступку предходног испитивања уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да су решењем Првог општинског суда у Београду К. 1218/00 од 18. јуна 2007. године, у ставу првом изреке одређени трошкови кривичног поступка окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, које је имао на име ангажовања браниоца и на име плаћеног паушала суду у означеним износима, док је у ставу другом изреке одбијен захтев окривљеног за накнаду трошкова кривичног поступка преко досуђеног. У образложењу тог решења је наведено да су окривљеном признати трошкови за ангажовање једног браниоца, а не два како је то истакнуто у захтеву, нашавши да исти у конкретном случају нису нужни.
Први општински суд у Београду је решењем К.1218/00 Кв. 1681/07 од 28. новембра 2007. године одбио као неосновану жалбу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и потврдио наведено решење тог суда.
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу парничном суду 5. априла 2007. године против Републике Србије, ради накнаде нематеријалне и материјалне штете, због незаконитог и неправилно рада државних органа.
Други општински суд у Београду је оспореном пресудом П. 2289/07 од 24. јануара 2008. године, у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за накнаду нематеријалне штете. У оспореном ставу другом изреке ове пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне штете, док је у ставу трећем изреке обавезана тужена да тужиоцу плати трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 1799/10 од 13. маја 2010. године одбио као неосновану жалбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, потврдио првостепену пресуду у ставу другом изреке.
4. Одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, јемчи се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против њега, као и право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Уставни суд констатује да је означеним чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода гарантованао право на правично суђење, чију заштиту пружа и Устав у члану 32, те се оцена постојања повреде или ускраћивања овог права врши у односу на наведени члан Устава.
5. Имајући у виду садржину наведених Уставних права и разлоге из уставне жалбе на којима се тврдње о повреди ових права заснивају, Уставни суд најпре указује на то да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, односно других надлежних државних органа. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до њихове повреде или ускраћивања. Задатак Уставног суда у конкретном случају је да испита да ли је парнични поступак у коме су донете оспорене пресуде у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава, као и да ли је подносиоцу повређено право на накнаду материјалне штете зајемчено одредбом чланом 35. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење заснива на истим разлозима који су истицани и у жалби против првостепене пресуде и цењени у оспореној другостепеној пресуди, па се њиховим поновним навођењем у уставној жалби не доводи у сумњу правилност оспорених пресуда, нити се указује на произвољност и арбитрерност у доношењу ових пресуда.
Једина процесна ситуација када окривљени и његов бранилац имају могућност да потраживање накнаде трошкова кривичног поступка остваре у парничном поступку против Републике Србије, сагласно одредби члана 197. став 6. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01, 68/02, и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/2010), јесте када захтев за накнаду нужних издатака и награде не буде усвојен, или суд о њему не донесе одлуку у року од три месеца од дана подношења захтева. У кривичном поступку који је претходио предметном парничном поступку подносилац уставне жалбе је као окривљени остварио захтев за накнаду трошкова кривичног поступка, при чему је приликом одмеравања висине трошкова цењена нужност ангажовања два браниоца у таквом кривичном поступку и досуђени трошкови крвичног поступка за ангажовање само једног браниоца. Полазећи од наведеног, парнични суд је одбио тужбени захтев подносиоца за накнаду материјалне штете која је проузрокована делимичним досуђивањем трошкова кривичног поступка. Дакле, становиште парничног суда о одбијању тужбеног захтева за накнаду материјалне штете не заснива се на правноснажно пресуђеној ствари, како то наводи подносилац уставне жалбе, већ на томе да се у конкретном случају не ради о законом прописаној процесној ситуацији у којој подносилац уставне жалбе као окривљени може да оствари потраживање накнаде трошкова кривичног поступка у парничном поступку против Републике Србије.
Мишљење подносиоца уставне жалбе о недовољно јасним, конфузним и противречним разлозима датим у оспореним пресуда не може се довести у везу са пристрасношћу судова који су оспорене одлуке донели.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени разлози из којих би произлазила очигледна повреда процесних гаранција утврђених у праву на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. У вези са истакнутом повредом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који се водио у предмету Првог општинског суда у Београду К. 1218/00, Уставни суд указује да је наведени кривични поступак правноснажно окончан пре 5. априла 2007. године, када је поднета тужба у парничном поступку, а да је уставна жалба поднета 11. октобра 2010. године, дакле након истека рока из члана 113. став 3. Закона о Уставном суду. Уставни суд је стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног Закона, уставну жалбу одбацио као неблаговремену у том делу.
Уставни суд истиче да на другачије решење у овом предмету не утиче ни чињеница да се уставном жалбом позива на повреду права на суђење у разумном року. Наиме, Закон о Уставном суду допушта могућност да се уставна жалба због повреде наведеног права изјави и пре него што су искоришћена сва правна средства, дакле, док поступак чије се трајање оспорава још није окончан, али када је, као у конкретном случају, уставна жалба изјављена након што су искоришћена сва правна средства, тада се благовременост уставне жалбе цени у односу на дан пријема оспореног појединачног акта којим се исцрпљују правна средства за заштиту повређених права, односно на исти начин као када се у уставној жалби истиче повреда било ког другог Уставом зајемченог права.
Уставни суд затим оцењује да се разлози наведени у прилог тврдње о повреди права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 2289/07, не могу прихвати као разлози који имају уставноправни карактер. Овакав став Уставни суд заснива на чињеници да је парнични поступак правноснажно окончан након три године од дана подношења тужбе. Имајући у виду наведено, трајање парничног поступка по тужби подносиоца уставне жалбе, по оцени Уставног суда, очигледно није довело до повреде његовог права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Како је Уставни суд утврдио да нису наведени уставноправни разлози за повреду уставних права на које се подносилац позива, то следи да нема основа за тврдњу да су оспорене пресуде и радње последица незаконитог рада судова као државних органа, којим је подносиоцу уставне жалбе причињена материјална или нематеријална штета.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
5. На основу свега изнетог и одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић