| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 07.03.2012 | Број: ИУз-164/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2012. године, донео је
Одбацују се захтеви за оцењивање уставности одредаба члана 34. Закона о преузимању акционарских друштава („Службени гласник РС“, број 46/06).
Уставном суду поднете су иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 34. Закона о преузимању акционарских друштава.
Подносилац прве иницијативе сматра да је оспорени члан Закона којим се уређује принудна продаја акција већинском власнику у супротности са одредбама члана 58. Устава, који јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, те допушта да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу. Како интерес већинског власника није јавни интерес, то и оспорени члан Закона из наведених разлога није у сагласности са Уставом. Поднео је и захтев да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење принудне продаје акција Акционарског друштва Авала-Ада, која је предузета на основу оспореног општег акта. И подносилац друге иницијативе доводи у питање уставност оспореног члана Закона са становишта Уставом зајемченог права на имовину.
Уставни суд је на седници одржаној 17. децембра 2009. године, у предмету ИУ-226/2006 одлучивао о уставности одредаба члана 34. Закона о преузимању акционарских друштава, па је стога по поднетим иницијативама поступао као по захтеву за оцењивање уставности општег акта о коме је већ одлучивао.
Решењем ИУ-226/20006 од 17. децембра 2009. године Уставни суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 34. Закона о преузимању акционарских друштава.
Уставни суд је у наведеном решењу утврдио да је оспорени члан 34. Закона о преузимању акционарских друштава у основи исте садржине као и одредбе члана 447. Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС“, број 125/04) те да Суд у предмету ИУ-292/2005, на седници одржаној 25. марта 2009. године, није прихватио иницијативе за покретање поступка за оцену сагласности одредаба члана 447. Закона о привредним друштвима са одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, која је садржински истоветна одредама члана 58. Устава. Суд је у том предмету оценио да су на основу одредаба члана 97. тач. 6, 7. и 8. Устава, оспореним чланом 447. Закона о привредним друштвима уређени односи у оквиру Уставом утврђеног овлашћења законодавца да уређује правни положај привредних субјеката и друге економске односе од општег интереса, на начин којим се не доводе у питање Уставом утврђена јемства права својине и права стечених по основу улагања капитала на основу закона. Уставни суд је утврдио да су права и обавезе акционара у отвореном акционарском друштву, као Законом предвиђеној посебној правној форми привредног друштва, полазећи од економске природе тог друштва као друштва капитала, уређена на начин да акционари управљачка и имовинска права остварују сразмерно уложеном капиталу, односно да већински акционари по основу уложеног капитала имају и већа управљачка и имовинска права у том друштву. Такође је утврђено да Закон, поред одредаба којима су односи између акционара уређени по основу висине уложеног капитала, садржи и одредбе којима се штите мањински акционари од евентуалне злоупотребе права већине, утврђујући да одређена права има сваки акционар, односно акционари који располажу са одређеним мањинским износом основног капитала друштва, као што су: право да пред надлежним судом побијају одлуке скупштине акционара (чл. 302. до 304.); право да захтевају да акционар који стекне 95% акција другог друштва, по цени последње акције по којој је стекао акције откупи и преосталих 5% акција (члан 448.), као и друга права из члана 444. Закона. Полазећи од тога да већински акционар који има 95% и више акција нема економски интерес да откупи преостале акције несагласних акционара, јер Закон није предвидео да се било која одлука друштва доноси сагласношћу свих акционара, оспореном одредбом Закона, по оцени Суда, предвиђено је право, односно могућност тих акционара да у случају евентуалне злоупотребе законом утврђених права мањинских акционара заштите своја права принудним откупом њихових акција, под условима прописаним Законом. Такође, оспореном одредбом овог закона којом је предвиђено да се акције мањинских акционара могу откупити једино по цени из јавне понуде, по оцени Суда, установљена је и заштита мањинских акционара од оних одлука друштва, односно већинског акционара којима би се евентуално умањила вредност њихових акција, као и права која те акције дају. У том смислу, уређивање одговарајуће заштите права мањинских акционара, али и одговарајуће заштите већинских акционара, на начин којим се обезбеђује успостављање равнотеже у остваривању њихових међусобно супростављених интереса и обезбеђује „оптимално функционисање“ ове законом установљене правне форме привредног друштва, поред осталог и на начин предвиђен оспореним одредбама члана 447. Закона, по схватању Суда, представља уређивање ових односа сагласно Уставу.
Полазећи од одредбе члана 18. став 3. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, Уставни суд је оцењујући уставност оспореног члана Закона имао у виду и праксу Европског суда за људска права у примени члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (представке у предметима 8588/79 и 8589/79-Ларс Брамелид и Анне/Марие Малмастром против Шведске), према којој закони о приватним односима међу појединцима који укључују правила која одређују правне односе везане за имовину и, у неким случајевима, присиљавају појединца да преда својину другом лицу, као правила која су неопходна у демократском друштву, не могу у принципу бити у супротности са чланом 1. Првог протокола, под условом да уређујући правне односе међу појединцима на имовину, одређени закон не ствара неједнакост по којој би једно лице било произвољно и неправедно лишено имовине у корист другог лица. Будући да су оспореним чланом Закона утврђени услови под којима се могу принудно откупити акције несагласних акционара, тако што је одређено да то право има акционар који је у поступку преузимања циљног друштва откупио најмање 95% акција, да то право може да користи само у Законом прописаном року и да акције може да откупи само под условима из јавне понуде, односно по цени по којој их је откупио од осталих акционара, као и да је одредбом члана 449. Закона предвиђена судска заштита несагласних акционара, за случај куповине њихових акција под условима који су различити од услова из јавне понуде за преузимање, Уставни суд је оценио да оспореним одредбама Закона нису повређена права зајемчена наведеним чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Такође, полазећи од тога да дивиденда постаје утврђено право акционара, односно имовинско право, тек од доношења одлуке о њеној исплати, Уставни суд је оценио да ово право, до његовог утврђивања, нема значење имовинског права на које се односе одредбе члана 58. Устава, којима се јемчи право својине, те одређују услови њеног одузимања, односно ограничења, јер се том одредбом Устава, по оцени Суда, штите „постојећа“, односно утврђена имовинска права.
С обзиром на то да је иницијативама тражена оцена уставности одредаба општег акта о којима је Уставни суд већ одлучивао, а да из навода и разлога датих у поднетим иницијативама не произлази да има основа за поновно одлучивање, као и да је у току поступка пред Уставним судом оспорени члан 34. Закона о акционарским друштвима престао да важи, Уставни суд је захтеве одбацио. С тим у вези, и захтев за обуставу појединачних аката донетих на основу оспореног акта је беспредметан.
Сагласно изложеном Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), донео Решење, као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић