| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 28.10.2010 | Број: Уж-2482/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Раде Трифуновић из села Јеловац, општина Деспотовац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је
Одбацује се уставна жалба Раде Трифуновић изјављена против решења Врховног касационог суда Гзз.1 118/10 од 4. марта 2010. године.
1. Рада Трифуновић из села Јеловац, општина Деспотовац, преко пуномоћника Ненада Саџаковића, адвоката из Јагодине, поднела је Уставном суду 20. маја 2010. године уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Гзз.1 118/10 од 4. марта 2010. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним решењем одбачен захтев за заштиту законитости подноситељке уставне жалбе, јер пуномоћник подноситељке, адвокат Ненад Саџаковић, није имао пуномоћје за изјављивање овог ванредног правног средства. Подноситељка уставне жалбе је навела да је наведеног адвоката ангажовала након доношења другостепене пресуде, да је адвокат приложио пуномоћје за затупање подноситељке приликом подношења предлога за подизање захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, као прве радње коју је предузео у поступку, а да је пуномоћје приложио и приликом изјављивања захтева за заштиту законитости.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
3. Уставни суд је дописима од 22. јуна, 6. јула, 30. августа и 13. септембра 2010. године, сагласно одредби члана 31. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), тражио од Основног суда у Параћину – Судска јединица у Деспотовцу и Врховног касационог суда достављање на увид списа предмета некадашњег Општинског суда у Деспотовцу П. 473/07. Списи предмета достављени су Уставном суду 11. октобра 2010. године.
4. У поступку предходног испитивања уставне жалбе Уставни суд је извршио увид у наведене списе предмета и утврдио да је пред Општинским судом у Деспотовцу вођен парнични поступак против тужене, овде подноситељке уставне жалбе, који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда у Јагодини Гж. 1074/09 од 21. јула 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Деспотовцу П. 473/07 од 18. јула 2008. године. У наведеном парничном поступку тужену је заступала пуномоћник Милена Миловановић, адвокат из Деспотовца.
Против наведене првостепене и другостепене пресуде, тужена је 31. августа 2009. године, преко пуномоћника Ненада Саџаковића, адвоката из Јагодине, поднела предлог за подизање захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, који ју је дописом Гт. И 1688/09 од 16. септембра 2009. године обавестио да нема основа за подизање захтева.
Тужена је после пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости, лично преко наведеног адвоката поднела Врховном суду Србије 23. октобра 2010. године захтев за заштиту законитости против првостепене и другостепене пресуде.
Уз поднети захтев за заштиту законитости није приложено пуномоћје тужене дато адвокату Ненаду Саџаковића.
Врховни касациони суд је оспореним решењем Гзз.1 118/10 од 4. марта 2010. године одбацио захтев за заштиту законитости тужене, овде подноситељке уставне жалбе, на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, јер адвокат Ненад Саџаковић није имао пуномоћје за изјављивање захтева за заштиту законитости.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, јемчи се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, односно других надлежних државних органа. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до њихове повреде или ускраћивања. Задатак Уставног суда у конкретном случају је да испита да ли је поступак у коме је донето оспорено решење био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава. Формално позивање на повреду уставног права не чини само по себи уставну жалбу допуштеном.
С обзиром на то да је увидом у списе предмета некадшњег Општинског суда у Деспотовцу П. 473/07 утврђено да уз захтев за заштиту законитости није приложено пуномоћје подноситељке уставне жалбе дато адвокату Ненаду Саџаковићу, то се наводима уставне жалбе не доводи у сумњу правичност решења Врховног касационог суда Гзз1. 118/10 од 4. марта 2010. године, нити се указује на арбитрерност и произвољност у њеном доношењу.
Уставни суд се није упуштао у утврђивање да ли је уз поднети предлог за подизање захтева за заштиту законитости приложено пуномоћје подноситељке уставне жалбе дато адвокату, јер то није од правног значаја у конкретном предмету. Наиме, подношењем предлога за подизање захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу предузима се радња у односу на тај орган, али не у односу на суд. Парнична странка које је поднела предлог за подизање наведеног ванредног правног средства има статус иницијатора, а Републички јавни тужилац који нађе да постоји основ за подизање захтева за заштиту законитости и изјави ово ванредно правно средство надлежном суду има статус странке у поступку по захтеву за заштиту законитости, али не и парнична странка које је поднела предлог. Уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости, странка која је поднела предлог овлашћена је да у законом прописаном року сама изјави ово ванредно правно средство. Ако у наведеној процесној ситуацији парнична странка лично изјави ово ванредно правно средство надлежном суду, она предузима радњу у односу на суд и има статус странке у поступку по захтеву за заштиту законитости, у ком случају се примењује одредба члана 84. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 124/05), која прописује да странку мора заступати адвокат у поступку по захтеву за заштиту законитости. У конкретном случају, као што је наведено, уз захтев за заштиту законитости није приложено пуномоћје, што представља процесни недостатак који подлеже санкцији одбацивања овог ванредног правног средства.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по овој уставној жалби.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић