| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 14.11.2013 | Број: Уж-121/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгице Репановић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2013. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Драгице Репановић и утврђује да су пресуд ама Окружног суда у Београду Гж1. 70/08 од 5. марта 2009. године и Врховног касационог суда Рев. ИИ 643/10 од 8. септембра 2010. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев. ИИ 643/10 од 8. септембра 2010. године и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији подноситељке уставне жалбе изјав љеној против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 70/08 од 5. марта 2009. године.
1. Драгица Репановић из Београда је 11. јануара 20 11. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 70/08 од 5. марта 2009. године и Врховног касационог суда Рев. ИИ 643/10 од 8. септембра 2010. године, због повреда права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
У уставн ој жалб и је, поред осталог, наве дено: да су оспорене пресуде у супротности са Одлуком Уставног суда Републике Србије ИУ - 135/2006 од 20. јула 2006. године, с обзиром на то да су решења кој а су побијан а тужбом и о ко јима је одлучено оспорен им пресуд ама, незаконита, јер су донет а од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије ; да су решењ а морал а бити заснован а само на Закону о министарствима, али како су иста донет а пре ступања на снагу Закона, то су, према мишљењу подноситељке , донета од стране ненадлежног органа, због чега су и оспорене пресуде незаконите ; да подноситељка никада није била позвана на разговор о распоређивању, нити је покушано њено распоређивање у том или било ком другом републичком органу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је након извршеног увид а у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 893/06 од 29. јуна 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиље Драгице Репановић , овде подноситељке уставне жалбе, па су поништена решења тужене бр. 119-00-53/06-09-12 од 15. августа 2006. године и 07-00-7/06-09-18 од 30. августа 2006. године. Истом пресудом обавезана је тужена да тужиљу врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми, знању и способностима стеченим на раду , као и да јој накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби тужене, Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 70/08 од 5. марта 2009. године којом је преиначена првостепена пресуда и тужбени захтев тужиље у целини одбијен као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља , која је била запослена у Министарству за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а, остала нераспоређена у Министарству за економске односе са иностранством Републике Србије почев од 15. августа 2006. године, на основу решења број 119-00-53/06-09-12 од 15. августа 2006. године; да је решењем Министарства за економске односе са иностранством Републике Србије број 07-00-7/06-09-18 од 30. августа 2006. године одбијен њен приговор изјављен против наведено г првостепено г решењ а; да је након престанка са радом Министарства за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црна Гора, Министарство за економске односе са иностранством Републике Србије спровело поступак преузимања потребног броја запослених, у ком поступку је утврђено да не постоји потреба за преузимањем тужиље; да је првостепени суд, на основу члана 6 4а став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима (у даљем тексту: Закон) , нашао да су наведен а решењ а о престанку радног односа незаконит а, јер нису били испуњени услови да се тужиљи откаже радни однос; да се из образложења оспорених решења не може закључити у чему се огледала потреба тужене приликом преузимања потребног броја запослених, односно зашто тужиља, с обзиром на своју стручну спрему, дужину радног стажа и радне способности, није испуњавала услове за рад на радном месту код тужене; да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право; да је Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Министарству за економске односе са иностранством од 18. априла 2006. године утврђен укупан број радних места са називом, описом послова , потребним бројем извршилаца за свако радно место и услови за обављање послова сваког радног места, као и звање које је услов за рад на сваком од радних места; да је поштујући одредбу члана 68а. Закона, а полазећи од потреба у Министарству за економске односе са иностранством (сада Министарство економије и регионалног развоја), оспореним решењима правилно решен радноправни статус тужиље; да је одредбама члана 67. ст. 3. и 4. Закона прописано да у случају укидања државног органа и укидања послова који се обављају у делокругу тог органа, запослена и постављена лица која су радила у укинутом органу остају нераспоређена; да супротно становишту нижестепеног суда, а с обзиром на одредбу члана 68а Закона, није постојала обавеза тужене да тужиљу распореди на рад у другом државном органу, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност; да се у конкретном случају ради о специфичној ситуацији престанка рада савезног органа и преузимања дела послова из надлежности савезног органа од стране Министарства за економске односе са иностранством, сада Министарство економије и регионалног развоја.
Врховни касациони суд је 8. септембра 2010. године донео оспорену пресуду Рев. ИИ 643/10, којом је ревизију изјављену против пресуде Окружног суда Гж1. 70/08 од 5. марта 2009. године одбио као неосновану. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да су и по становишту Врховног касационог суда решења тужене законита; да је по спроведеном поступку преузимања потребног броја запослених утврђено да не постоји потреба за преузимањем тужиље за обављање преузетих послова, из ког разлога су били испуњени услови за доношење решења којим се утврђује да је тужиља остала нераспоређена почев од 15. августа 2006. године, да ће јој радни однос престати 31. августа 2006. године, након исплате отпремнине, у складу са одредбама члана 64а став 2. тачка 6) у вези чл. 66. став 1. и 67. став 3. и 4. Закона; да се неосновано ревизијом указује на Одлуку Уставног суда У. 135/06 од 20. јула 2006. године, јер се њоме утврђује да нису у сагласности са Уставом и Законом одредбе чл. 10 – 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију из бивше државне заједнице Србија и Црна Гора, које нису ни примењене приликом доношења побијане одлуке; да се у конкретном случају не ради о привременом престанку финансирања надлежности државних органа, већ о укидању државног органа и преузимању делокруга надлежности и запослених од стране тужене, из ког разлога су одредбе Закона правилно примењене.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 60. Устава садржи следећа јемства и гарантије: јемчи се право на рад, у складу са законом (став 1.); свако има право на слободан избор рада (став 2.); свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи (став 4.); женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа преузима потребан број запослених и постављених лица који су радили на преузетим пословима (члан 67. став 1.); да у складу с потребама органа, функционер који руководи државним органом у чији су делокруг прешли послови укинутог органа доноси решења о распоређивању запослених који су преузети, а да решења о распоређивању постављених лица доноси орган који их је поставио (члан 67. став 2.); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени (члан 67. став 3.); да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. став 4.); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
Уредбом о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06) било је прописано: да Република Србија привремено, до ступања на снагу закона којим се уређује организација министарстава, престаје да финансира надлежности Министарства за међународне економске односе (члан 5. став 1. тачка1)); да Министарство за економске односе са иностранством преузима од Министарства за међународне економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области спољне трговине наоружањем, војном опремом и робом двоструке намене (контролисаном робом) (члан 7. став 2.); да предмете и архиву из надлежности Министарства за међународне економске односе који престају да се финансирају преузимају Министарство финансија и Министарство за економске односе са иностранством (члан 8. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама повређена уставна права подноситељке.
Наиме, подноситељка уставне жалбе је била запослена у Министарству за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а. По престанку државне заједнице, а како то произлази из садржине Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, Министарство за економске односе са иностранством Републике Србије преузело је од Министарства за међународне економске односе одређене послове тог Министарства (члан 7. став 2.), док су предмете Министарства за међународне економске односе државне заједнице Србија и Црн а Гор а преузели Министарство финансија и Министарство за економске односе са иностранством Републике Србије (члан 8. став 2.). Међутим, Окружни суд и Врховни суд Србије се у образложењима својих пресуд а, којима су одбили тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, позивају на одредб е члана 67. ст . 3. и 4. Закона о радним односима у државним органима, којима је било прописано да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени , те да запослени у државном органу и постављена лица који су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона. По мишљењу Уставног суда, у конкретном случају се не ради о ситуацији регулисаној одредбом члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, која се примењује када је укинут државни орган, а са њим и сви послови тога органа, већ о ситуацији која, по оцени Уставног суда, захтева искључиво примену одредбе члана 68а Закона.
Уставни суд полази од тога да је у Одлуци ИУ–134/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) , поред осталог, наведено да из одредаба чл. 65. до 70. Закона о радним односима у државним органима произилази да радно-правни статус изабраних и постављених лица у институцијама државне заједнице Србија и Црн а Гор а и службама Савета министара које престају да раде, непосредно зависи од тога да ли су престанком рада ових органа укинути и њихови послови или су неки од тих послова преузети од стране државних органа Републике Србије. Уредбом о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара („Службени гласник РС“, број 49/06) у члану 2. је констатовано да су престале да реде институције Србије и Црне Горе, а чланом 3. је утврђено да престају са радом службе Савета министара. Из Уредбе не произилази да су тиме укинути и послови које су те институције и службе обављале, јер се Уредбом одређују органи у Републици Србији, односно службе који преузимају „предмете“ институција државне заједнице Србија и Црна Гора и служби Савета министара које су престале са радом (члан 4. ст. 1. и 2. члан 5.). На тај начин је, по оцени Уставног суда, посредно, кроз преузимање предмета уређено и питање преузимања послова, односно надлежности институција државне заједнице Србиј а и Црн а Гор а и служби Савета министара од стране републичких органа и служби.
Дакле, у случају преузимања послова, као и предмета из надлежности савезног органа, као што је то овде било, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова. Овакав став Уставни суд је заузео у Одлуци Уж-2583/2009 од 22. фебруара 2012. године.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да Окружни суд у Београду и Врховни касациони суд своје пресуде нису засновали на релевантном материјалном праву, због чега ни дати разлози у образложењима оспорених пресуда нису уставноправно прихватљиви .
6. На основу свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Сл ужбени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је у тачки 1. изреке уставну жалбу усвојио и утврдио да су оспореним актима повређен а прав а подноси тељке уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. Устава, док је у тачки 2. изреке поништио оспорену ревизијску пресуду и одредио да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији коју је подноситељка уставне жалбе изјав ила против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 70/08 од 5. марта 2009. године.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић