| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 08.10.2015 | Број: Уж-7356/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Новице Димитријевића из села Бели Поток, град Лесковац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 2015. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Новице Димитријевића и утврђује да је у парничном поступку који ј е вођен у предмету Основног суда у Лесковцу П. 144/12 (раније у предмету Општинског суда у Лесковцу П. 4793/02) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
1. Новица Димитријевић из села Бели Поток, град Лесковац, поднео је , 16. септембра 2013. године, преко пуномоћника Златимира Стевановића, адвоката из Лесковц а, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку који је вођен у предмету Основног суда у Лесковцу П. 144/12 (раније у предмету Општинског суда у Лесковцу П. 4793/02).
У уставној жалби је, између осталог, интерпретирано чињенично стање у парничном поступку који је претходио уставносудском.
Подносилац је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу и утврди повреду наведеног уставног права. Тражио је и накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу извршеног увида у списе предмета Основног суда у Лесковцу П. 144/12, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац М.Ј. поднео је 17. октобра 2002. године тужбу Општинском суду у Лесковцу против туженог Новице Димитријевића, овде подносиоца уставне жалбе, ради утврђења права својине на одређеној непокретности и због злоупотребе су седског права и права грађења. Предмет је формиран под бројем П. 4793/02.
Налаз са мишљење м судског вештака геометра је дат на рочишту одржаном 22. октобра 2003. године.
Тужени је 6. априла 2004. године поднео противтужбу, ради утврђења права својине на спорној непокретности, на основу одржаја.
Налаз са мишљењем судског вештака грађевинске струке достављен је суду 30. децембра 2004. године.
Тужилац-противтужени је прецизирао тужбени захтев поднеском од 15. новембра 2004. године.
Након успостављања нове мреже судова, поступак је настављен у предмету Основног суда у Лесковцу П. 265/10 П. 334/10.
Тужени-противтужилац је на рочишту од 10. фебруара 2011. године навео да је од последњег одржаног рочишта (22. децембра 2005. године) било покушаја да са тужиоцем-противтуженим постигне неку врсту споразума. Суд је , с обзиром на протек времена о д последњег рочишта и могућност да се евентуално постигне мирно решење , одложио рочиште.
Основни суд у Лесковцу је пресудом П. 265/10 П. 334/10 од 23. септембра 2011. године истовремено одбио као неоснован тужбени захтев и усвојио противтужбени захтев.
Апелациони суд у Нишу је пресудом Гж. 2558/11 од 21. децембра 2011. године делимично одбио и делимично усвојио жалбу тужиоца-противтуженог, те је укинуо првостепену пресуду у одређеним ставовима и вратио предмет првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.
Након делимичног укидања, предмет је добио нови број П. 144/12.
Основни суд у Лесковцу је пресудом П. 144/12 од 22. априла 2013. године делимично усвојио и делимично одбио тужбени захтев, док је противтужбени захтев у целини усвојен.
Апелациони суд у Нишу је пресудом Гж. 1462/13 од 23. јула 2013. године одбио као неосновану жалбу тужиоца-противтуженог и потврдио првостепену пресуду. Другостепена пресуда је достављена туженом-противтужиоцу 28. августа 2013. године.
У предметном парничном поступку заказано је укупно 29 рочишта за главну расправу, при чему 11 рочишта није одржано (пет није одржано због одсуства подносиоца уставне жалбе са рочишта). У току поступка изведен је доказни поступак увиђајем, вештачењем преко судских вештака геометра и грађевинске струке, саслушањем великог броја сведока и парничних странака и увидом у писмена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време када је покренут предметни парнични поступак, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр . 125/04 и 111/09 ), који је почео да се примењује 23. фебруара 2005. године, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.) .
5. Уставни суд констатује да је уставна жалба као правни институт за заштиту зајемчених људск их и мањинск их права и слобод а (међу којима је и право на суђење у разумном року), установљен а Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те је стога и Уставни суд , ратионе темпорис, надлежан да испитује постојање повреде права на суђење у разумном року у периоду након ступања на снагу Устава. Међутим, према ставу Уставног суда, приликом оцене разумне дужине трајања поступка мора се узети у обзир и стање предмета на дан ступања на снагу Устава. У вези са тим, за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року у предметном парничном поступку , релевантан је целокупан период од 17. октобра 2002. године, када је тужилац-противтужени поднео тужбу Општинском суду у Лесковцу, до 23. јула 2013. године, када је донета пресуда Апелационог суда у Нишу. Дакле, предметни судски поступак је трајао десет година и девет месеци.
Наведено трајање судског поступка само по себи указује на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је наведени спор био у одређеној мери чињенично и правно сложен, с обзиром на то да је парнични суд одлучивао и о тужбеном и о противтужбеном захтеву, те да је сама тужба садржала неколико захтева, да је спроведено вештачење преко судских вештака различитих струка, да је извршен увиђај.
У погледу значаја права за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд налази да је подносилац имао несумњив материјални интерес да суд одлучи о његовом захтеву у разумном року.
Када је реч о понашању подносиоца уставне жалбе, као странке у поступку, Уставни суд оцењује да је он знатно допринео дужини трајања поступка. Наиме, пет рочишта није одржано због недоласка подносиоца уставне жалбе. Затим, у временском периоду од 21. децембра 2005. до 10. фебруара 2011. године, суд није предузео ниједну радњу. Независно од тога што суд руководи поступком, то не значи да странка може да буде у потпуности пасивна у поступку, а нарочито када суд у дужем временском периоду не предузима ниједну радњу. У наведеном временском периоду судске неактивности, подносилац уставне жалбе се ниједном није обратио суду, није поднео ниједну ургенцију за заказивање рочишта. Таква потпуна пасивност подносиоца је била последица покушаја парничних странака да мирним путем реше спор, што представља очигледан доказ да подносилац у наведеном временском периоду није био ни заинтересован за брже окончање поступка.
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка првенствено је допринело неефикасно поступање првостепеног парничног суда. Уставни суд указује да првостепени суд у временском периоду од 21. децембра 2005. до 10. фебруара 2011. године, значи више од пет година, није предузео ниједну парничну радњу, што је неприхватљиво са аспекта стандарда права на суђење у разумном року и то представља довољан основ за утврђење повреде наведеног уставног права. Приликом одлучивања у конкретном предмету, Уставни суд је имао у виду и праксу Европског суда за људска права изражену кроз пресуду Плазонић против Хрватске, број 26455/04, од 6. марта 2008. године, ст. 60-63.). Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према коме и поред чињенице да странке у одређеној мери могу допринети дужини трајања судског поступка, суд пред којим се поступак води има пресудну улогу да делотворно поступа и руководи поступком (видети пресуду Уљар и остали против Хрватске , од 8. марта 2007. године).
Уставни суд, и у овом предмету, констатује да је примарна дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују у вршењу својих процесних овлашћења и да благовремено предузму све расположиве законске мере у циљу окончања сваког покренутог поступка. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење, а затим и спровођење судских одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом зајемчених права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове као органе државне власти.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен у предмету Основног суда у Лесковцу П. 144/12 (раније у предмету Општинског суда у Лесковцу П. 4793/02), повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Имајући у виду константовану сложеност спора, пасивно понашање подносиоца и његов знатан допринос у дужини трајања поступка, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, доношење одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. Стога је Уставни суд у тачки 2. изреке одлуке одбио захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете , сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић