| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 28.06.2012 | Број: Уж-1573/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Гордане Хејцман, Александра Хејцмана и Аракси Хејцмана, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 2012. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Гордане Хејцман, Александра Хејцмана и Аракси Хејцмана и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Другим општинском суду у Београду у предмету П. 1302/06 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
1. Гордана Хејцман, Александар Хејцман и Аракси Хејцман, сви из Београда, поднели су 15. марта 2010. године, преко пуномоћника Агопа Беланијана, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 1302/06.
У уставној жалби је, поред излагања тока парничног поступка, наведено да је предмет спора исплата дуга, као и да парница траје преко шеснаест година, али да поступак није правноснажно окончан, због чега подносиоци уставне жалбе сматрају да им је повређено Уставом зајемчено право на суђење у разумном року. Подносиоци су истакли захтев за за накнаду материјалне коју су претрпели због дугог трајања парничног поступка, а због чега су имали велике материјалне трошкове за ангажовање адвоката, истичући при том, и захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава на чију се повреду указује у уставној жалби је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Другог општинском суду у Београду у предмету П. 1302/06 (сада предмет Првог основног суда у Београду П. 5726/12), те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Франтишек Хејцман, правни претходник подносилаца уставне жалбе је 3. новембра 1994. године поднео Другом општинском суду у Београду (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против туженог - Удружења научних и стручних преводилаца Србије, ради исплате износа од 3.650 динара, са припадајућом законском затезном каматом, по основу извршеног превода стручног текста са шпанског језика на српски језик.
Прво рочиште за главну расправу пред Општинским судом одржано је 9. фебруара 1995. године, а до краја 1995. године било је одржано још једно рочиште – 24. октобра.
Током 1996. године одржана су два рочишта за главну расправу, док рочиште заказано за 21. мај није одржано, јер ни тужилац, нити његов пуномоћник нису дошли, па је Општински суд истога дана донео решење којим је утврдио да поступак мирује. Пуномоћник тужиоца је поднеском од 30. августа предложио наставак поступка.
У наставку поступка током 1997. године, од три заказана рочишта за главну расправу, одржано је само једно (16. септембар), док су преостала два одложена, што због потребе да се пуномоћник тужиоца упозна са поднеском туженог (1. март), што због тога што позвани сведок није дошао (16. мај).
У току 1998. године, од три заказана рочишта за главну расправу, ниједно није одржано, јер странке нису биле уредно позване (23. јануар и 6. октобар), као и због захтева пуномоћника тужиоца да се рочиште одложи (16. април).
Током 1999. године одржано је само рочиште за главну расправу заказано за 4. новембар, док преостала три рочишта нису одржана. Наиме, рочиште заказано за 19. јануар није одржано, јер се тужилац налазио у иностранству, рочиште заказано за 18. мај није одржано, јер пуномоћник тужиоца није дошао, иако је био уредно позван, док рочиште заказано за 29. јун није одржано на предлог пуномоћника тужиоца.
У току 2000. године ниједно од четири заказана рочишта за главну расправу није одржано. Наиме, рочиште заказано за 8. фебруар није одржано, јер тужилац није дошао, иако је био уредно позван, док преостала три рочишта заказана за 11. мај, 5. септембар и 12. децембар нису одржана, јер тужени није био уредно позван.
Како тужилац није дошао на рочиште заказано за 13. фебруар 2001. године, иако је био уредно позван, Општински суд је донео решење којим је констатовао да се тужба сматра повученом. Тужилац је 6. априла 2001. године поднео предлог за повраћај у пређашње стање, па је Општински суд за 11. септембар 2001. године заказао рочиште поводом наведеног предлога, али исто није одржано, јер је пуномоћник тужиоца затражио додатни рок ради пружања доказа о оправданом изостанку са рочишта одржаног 13. фебруар 2001. године. Ни следеће рочиште заказано 7. децембар 2001. године поводом истог предлога није одржано, јер је пуномоћник тужиоца поново затражио још један рок ради пружања доказа о оправданом изостанку са рочишта.
На рочиште одржаном 15. марта 2002. године, Општински суд је решењем дозволио повраћај у пређашње стање. До краја 2002. године одржана су још два рочишта за главну расправу - 30. маја и 11. октобра, док рочиште заказано за 19. новембар није одржано, јер тужилац није дошао, иако је био уредно позван.
Општински суд је 14. фебруара 2003. године донео пресуду П. 2927/02, којом је одбио тужбени захтев тужиоца у целини као неоснован, да би Окружни суд у Београду (у даљем тексту: Окружни суд), поступајући по жалби тужиоца донео решење Гж. 6565/03 од 25. децембра 2003. године којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио Општинском суду на поновно суђење.
У поновном поступку пред Општинским судом, након рочишта за главну расправу одржаног 6. мај 2004. године и рочишта које је одложено на предлог туженог – заказаног за 7. јул 2004. године, Општински суд је 22. октобра 2004. године донео пресуду П. 1742/04 којом је, по други пут, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца.
Поступајући по жалби тужиоца од 29. децембра 2004. године, Окружни суд је 19. маја 2005. године донео решење Гж. 2422/05, којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 1742/04 од 22. октобра 2004. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Општински суд је 2. новембра 2005. године донео решење П. 5756/05 којим је прекинуо поступак, јер је тужилац преминуо.
Подносиоци уставне жалбе су 2. децембра 2005. године, као наследници – универзални сукцесори тужиоца, предложили да се поступак настави, па је Општински суд 16. јануара 2006. године донео решење којим је поступак настављен. До краја 2006. године одржана су два рочишта за главну расправу, док рочиште заказано за 31. мај није одржано, јер тужени није дошао.
У току 2007. године одржана су два рочишта за главну расправу, док је рочиште заказано за 23. јануар одложено на предлог туженог. Коначно, 4. јуна 2007. године Општински суд је донео, трећу по реду, првостепену пресуду П. 1302/06, којом је поново одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца. Тужиоци су 19. јула 2007. године изјавили жалбу против наведене првостепене пресуде, док је тужени, уз одговор на жалбу, истакао и предлог за доношење допунског решења којим би се одлучило о трошковима парничног поступка, па је Општински суд 5. новембра 2007. године донео допунско решење П. 1302/06, којим је обавезао тужиоце да туженом накнаде трошкове поступка. Незадовољни допунским решењем тужиоци су 10. децембра 2007. године против њега изјавили жалбу.
Виши суд у Београду је 20. фебруара 2012. године донео пресуду Гж. 13612/10 којом је потврдио пресуду Општинског суда П. 1302/06 од 4. јуна 2007. године и решење П. 1302/06 од 5. новембра 2007. године, а жалбе тужилаца одбио као неосноване.
4. Полазећи од тога да је уставна жалба изјављена због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре констатује да су људска и мањинска права и слободе, међу којима је и право на суђење у разумном року, и уставна жалба као правни институт за њихову заштиту, установљени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те је стога и Уставни суд надлежан да испитује повреду овог права у периоду након ступања на снагу Устава. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену целину и да започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, став Уставног суд је да се у погледу оцене разумне дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан ступања на снагу Устава, до када је предмет био нерешен 12 година. Дакле, за оцену постојања повреде права подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, битан је цео протекли период - од 3. новембра 1994. године, када је правни претходник подносилаца уставне жалбе поднео тужбу Општинском суду, па до 20. фебруара 2012. године, када је парнични поступак правноснажно окончан.
Уставни суд је утврдио да је парнични поступак до подношења уставне жалбе трајао 15 и по година, а укупно 17 година и три месеца. Поред тога, Уставни суд напомиње да је од тренутка када су подносиоци уставне жалбе ступили у поступак, па до његовог окончања исти трајао шест година и три месеца.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред временског трајања утиче и низ других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања која током поступка треба утврдити и расправити, понашање подносиоца уставне жалбе као странке током трајања поступка, поступање судова који воде поступак и природа, односно значај захтева о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе. Оцена утицаја сваког од ових чинилаца на временско трајање конкретног парничног поступка одређује да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Разматрајући значај предмета спора за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је закључио да су подносиоци имали легитиман интерес да судови одлуче о основаности тужбеног захтева који се односио на исплату дуга.
Уставни суд констатује да подносиоци уставне жалбе нису предузимали радње којима би беспотребно одуговлачили парнични поступак. Међутим, њихов правни претходник и његов пуномоћник су допринели одуговлачењу поступка. Наиме, седам рочишта за главну расправу и два рочишта заказана поводом предлога за повраћај у пређашње стање су одложена, односно нису одржана, због кривице правног претходника подносилаца уставне жалбе и његовог пуномоћника, који се, или нису појављивали на рочиштима на која су били уредно позивани, или су предлагали одлагање рочишта из различитих разлога. Поред тога, Општинском суду се не може ставити на терет период од 21. маја до 30. августа 1996. године, када је поступак био у фази мировања, због тога што тужилац није дошао на рочиште заказано за 21. маја 1996. године, а био је уредно позван. Такође, ни период од 13. фебруара 2001. године, када је Општински суд донео решење којим се сматра да је тужба повучена, јер тужилац није дошао на рочиште заказано за 13. фебруар 2001. године, иако је био уредно позван, па до 15. марта 2002. године, када је Општински суд решењем дозволио повраћај у пређашње стање, не може се ставити на терет суду. Наиме, у том периоду пуномоћник тужиоца је два пута тражио одлагање рочишта заказаних поводом предлога за повраћај у пређашње стање са изговором да му је потребно додатно време какао би пружио доказ да је оправдано изостао са рочишта заказаног за 13. фебруар 2001. године.
Што се тиче поступања судова, Уставни суд, пре свега, наглашава чињеницу да је Окружни суд два пута укидао првостепене пресуде и поступак враћао Општинском суду на поновни поступак, да би тек Виши суд у Београду донео пресуду којом је потврдио трећу по реду првостепену пресуду и правноснажно окончао парнични поступак. С тим у вези, Уставни суд констатује да свако укидање судске одлуке и враћање предмета на поновно суђење, доприноси одуговлачењу поступка. Уставни суд указује на став Европског суда изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету Павлyулyнетс против Украјине (број апликације 70767/01, став 51), у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета после враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе (видети, поред осталих и Одлуку Уставног суда Уж-135/2009 од 10. фебруара 2011. године). Поред тога, Уставни суд истиче да се поступање Окружног суда, односно након 1. јануара 2010. године Вишег суда у Београду, у поступку по жалби изјављеној против пресуде Општинског суда П. 1302/06 од 4. јуна 2007. године и решење истог суда П. 1302/06 од 5. новембра 2007. године, никако може окарактерисати као разуман, јер је трајао преко четири године, и то у ситуацији када је другостепена одлука донета без заказивања расправе.
Уставни суд наглашава да је дужност суда да поступак спроведе без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
5. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права потврђује да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је поступање Другог општинског суда у Београду, Окружног суда у Београду, као и Вишег суда у Београду у највећој мери довело до тога да је предметни парнични поступак трајао 17 година и три месеца.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада ће се исплатити на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, посебно дужину трајања предметног парничног поступка, као и тренутак када су подносиоци уставне жалбе ступили у парницу. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну и правичну накнаду за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели искључиво због неажурног поступања судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог Суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економско-социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Што се тиче захтева за накнаду материјалне штете, коју су подносиоци уставне жалбе определили у висини трошкова за ангажовање адвоката у укупном износу од 390.000 динара, Уставни суд указује да из одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду несумњиво произилази обавеза подносиоца да у сваком конкретном случају достави доказе да је претрпео штету због поступања суда, као и да достави доказе о висини штете и наведе чињенице које поткрепљују те тврдње. Уставни суд констатује да, у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе нису доказали да су претрпели материјалну штету због дугог трајања парничног поступка.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић