| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 27.12.2012 | Број: Уж-2209/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Слободана Вуњака из Колуте, Саше Праштала из Ђурђина, Жељка Грујића из Србобрана и Чабе Јелачика из Субот ице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. децембра 2012. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Слободана Вуњака, Саше Праштала , Жељка Грујића и Чабе Јелачика и утврђује да су пресудама Општинског суда у Суботици П1. 1048/07 од 14. октобра 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3287/10 од 3. марта 2010. године повређен а прав а подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад , зајемчен а одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Општинског суда у Суботици П1. 1048/07 од 14. октобра 2009. године.
1. Слободан Вуњак из Колуте, Саша Праштало из Ђурђина, Жељко Грујић из Србобрана и Чаба Јелачик из Суботице , су 5. маја 2010. године, преко пуномоћника Синише Адамовића, адвоката из Новог Сада, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Суботици П1. 1048/07 од 14. октобра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3287/10 од 3. марта 2010. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним пресудама одбијен тужбени захтев подносилаца за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. октобра 2003. године па до 31. децембра 2006. године; да су подносиоци у парничном поступку потраживали и накнаду зараде за исхрану - топли оброк, као и за регрес за годишњи одмор, али да то није предмет уставне жалбе; да су поступајући судови у идентичним чињеничним и правним ситуацијама различито поступали, чиме су повредили право подносилаца на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава; да ово, стога, што је у поступку, који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године, усвојен тужбени захтев тужиоца који се односио на наведена потраживања за период од јануара 2003. године до децембра 2005. године; да подносиоци, позивајући се на праксу Уставног суда, сматрају да им је оспореним пресудама повређено и право и на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде, те да одреди потребне мере за отклањање штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Општински суд у Суботици је 14. октобра 2009. године донео оспорену пресуду П1. 1048/07, којом је одбио тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим је, поред осталог, тражено да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Суботица обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. октобра 2003. године па до 31. децембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе, са припадајућом законском затезном каматом.
Апелациони суд у Новом Саду је 3. марта 2010. године, одлучујући о жалби тужилаца, донео оспорену пресуду Гж1. 3287/10, којом је одбио жалбу тужилаца као неосновану и потврдио пресуду Општинског суда у Суботици П1. 1048/07 од 14. октобра 2009. године у побијаном одбијајућем делу и у погледу одлуке о трошковима поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд правилном применом материјалног права одбио као неоснован захтев тужилаца за исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних и верских празника; да је одредбама чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима који се примењивао до 28. новембра 2005. године било прописано да се овлашћеним службеним лицима због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова обезбеђују за најмање 30 % увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП; да је правилан закључак нижестепеног суда да су тужиоцима прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних празника, као и услови рада вредновани и признати кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном преиоду не примењују општи радно-правни прописи о увећаној заради, сагласно члану 147. став 3. Закона о полицији; да како је сагласно Закону о унутрашњим пословима, исплата плата радницима МУП била регулисана важећим Правилником као подзаконским актом и тужиоцима плата обрачунавана и исплаћивана у складу са истим, а ступањем на снагу Закона о полицији од 29. новембра 2005. године регулисано увећање зараде тужилаца по основу посебних услова рада и искључена примена општих радно правних прописа, правилно је првостепени суд применио материјално право када је захтев тужиоца одбио као неоснован.
Уставни суд је извршио увид и у достављене пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године и Окружног суда у Ваљеву Гж1. 351/08 од 17. јула 2008. године и поводом њих утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Општински суд у Ваљеву је пресудом П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Ваљево да на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од јануара 2003. године до новембра 2005. године исплати тужиоцу одговарајуће новчане износе утврђене за сваки месец у наведеном периоду, са законском затезном каматом.
Окружни суд у Ваљеву је 17. јула 2008. године донео пресуду Гж1. 351/08 , којом је одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд утврдио да је тужилац био радник код тужене и да је пензионисан 4. јануара 2006. године, да тужиоцу у спорном периоду нису обрачунавани додаци на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дан државног и верског празника, као и колико износи висина ових накнада појединачно за сваки месец. Код утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно применио материјално право налазећи да стоји обавеза тужене да тужиоцу за утврђени период изврши исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дан државног и верског празника. Ово стога што су овлашћена службена лица у Министарству унутрашњих послова, за време важења Закона о унутрашњим пословима, а на основу правилника о платама радника МУП, који су важили у спорном периоду за који се тражи исплата додатака на плату, имала право на увећање плате за најмање 30 % због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова , као и да се у том периоду на наведена лица у погледу обрачуна за исплату плата и додатака на плату примењивао Закон о платама у државним органима и јавним службама којим је, између осталог, било прописано да додатак на плату припада запосленом, поред осталог, и за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате. С обзиром на то да је у првостепеном поступку утврђено да су у спорном периоду сви радници тужене имали увећање коефицијента за обрачун плате од 30%, да је тужилац као овлашћено лице радио код тужене прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника и да му такав рад, у смислу Закона о платама у државним органима и јавним службама, није посебно вреднован приликом обрачуна плате, то је другостепени суд одлучио као у изреци пресуде.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 36. став 1. Устава је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореним пресудама повређено право подносилаца зајемчено чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. октобра 2003. године до 31. децембра 2006. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. При томе, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка поступајућих судова да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, Уставни суд је оценио да за спорни период од 1. октобра 2003. године па до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, подносиоцима уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подносилаца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада не обухвата и додатак на плату.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспорени м пресудама Општинског суда у Суботици П1. 1048/07 од 14. октобра 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3287/10 од 3. марта 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава , док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је обавезао Апелациони суд у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке Уставног суда, пон ови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе, изјављеној против пресуде Општинског суда у Суботици П1. 1048/07 од 14. октобра 2009. године.
6. Испитујући наводе подносилаца уставне жалбе у погледу различитог поступања Окружног суда у Ваљеву и Апелационог суда у Новом Саду, који су, као судови последње инстанце у наведеном и конкретном случају, у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, а полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је различитом оценом тих судова, датом тако што су у одређеним случајевима правноснажно усвајали тужбени захтев, а у осталим такав захтев правноснажно одбијали, повређено право подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту права. Уставни суд указује да је оваква оцена Уставног суда у складу са оценом Европског суда за људска права у предмету „Винчић и други против Србије“, коју је Европски суд донео, уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић