| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 01.01.0001 | Број: Рев.916/02 |
| Абстракт: | |||
Код чињеничног утврђења да су парничне странке и то тужилац као продавац, а тужена као купац, закључиле писмени уговор о купопродаји спорне некретнине дана 13.4.1994. године на којем су потписи уговорача оверени код суда за купопродајну цену од 10.000 ДЕМ, да је у уговору констатовано да је купац купопродајну цену у целости исплатио продавцу, да у посед спорне некретнине купац ступа на основу договора са продавцем, као и да у време закључења овог уговора тужилац није био у поседу, нити укњижен као власник означене непокретности, да је тужилац као давалац издржавања са примаоцем издржавања дана 14.1.1993. године закључио уговор о доживотном издржавању и анекс тога уговора 22.2.1994. године, а чији предмет је била спорна непокретност на којој тужилац према анексу уговора стиче право својине одмах с тим што је прималац издржавања задржала право доживотног плодоуживања на спорној непокретности, као и да се на спорној непокретности тужена укњижила као власник .01.1997. године на основу означеног уговора о доживотном издржавању и анекса тог уговора и писменог уговора о купопродаји закљученог са тужиоцем 13.4.1994. године, да је тужилац 13.1.1997. године закључио купопродајни уговор са трећим лицем о купопродаји исте спорне некретнине за купопродајну цену од 32.000 ДЕМ нижестепени судови су извели правни закључак да усмени споразум парничних странака закључен .02.1997. године по својој правној природи представља уговор о раскиду уговора о купопродаји од 13.4.1994. године и обавезали тужену да трпи да се у земљишним књигама изврши повратни упис права својине са имена тужене у корист тужиоца на спорној некретнини, а позивом на одредбе чл. 67. и 73. ЗОО.
Врховни суд, одлучујући по ревизији тужене, а имајући у виду предмет спора, садржину правне заштите коју тужилац захтева да утврђене чињенице да је уговор од 13.4.1994. године извршен моментом укњижбе у земљишну књигу тужене као титулара права власништва на спорној непокретности (члан 33. Закона о основама својинско- правних односа), нашао је да је материјално право у нижестепеним пресудама погрешно примењено. Ово са разлога што споразумни раскид уговора по својој правној природи представља уговор о престанку неког пуноважног уговора, а тај нови уговор о раскиду уговора уговорне стране могу закључити у свако време али само док обавезе из претходног уговора не буду потпуно испуњене. Како је у конкретном случају пуноважни купопродајни уговор закључен између парничних странака 13.4.1994. године у целости испуњен укњижбом права власништва тужене у земљишне књиге, а на непокретности која је предмет тог уговора .01.1997. године, то усмени споразум парничних странака закључен .02.1997. године по својој правној природи не представља уговор о раскиду постојећег цитираног пуноважног уговора. С тим, уколико су испуњени сви законски услови, једино може значити закључење новог уговора у коме су уговорне стране промениле улоге.
Склапање купопродајног уговора крајњи циљ оваквог уговора није настанак и постојање самог уговора већ његово испуњење и чим се уговор изврши путем њега настала права и обавезе престају јер је престао дотад постојећи уговорни облигационо- правни однос.
Са тог разлога правилна примена материјалног права, члана 295. ЗОО, а код изложеног чињеничног стања, супротно је изражено правном схватању нижестепених судова.
Због тога је Врховни суд Србије преиначио нижестепене пресуде и тужбени захтев тужиоца у целости одбио а у смислу члана 395. став 1. ЗОО.