| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 01.06.2017 | Број: Уж-1757/2015 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико већ е у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Корхецз Там áс) чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бојане Павловић Сарић и Зорана Сарића, обоје из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јуна 201 7. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Бојане Павловић Сарић и Зорана Сарића и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-010-1854/2013 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу сваком од по 400 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Мини старства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
1. Бојана Павловић Сарић и Зоран Сарић, обоје из Београда, поднели су Уставном суду , 9. марта 2015. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије, у управном поступку наведеном у тачки 1. изреке. Уставна жалба је, такође, поднета због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, које Суд цени у односу на наведене одредбе Устава.
Подносиоци у уставној жалби наводе да су 5. децембра 2008. године поднели тада надлежном суду предлог за укњижбу права својине и да је предметни поступак настављен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац, који три године након преузимања предмета није донео решење у предметној управној ствари, упркос бројним ургенцијама.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права, наложи надлежном органу да оконча предметни управни поступак у најкраћем року, као и да утврди право подносиоцима на накнаду нематеријалне штете у износу од 150.000 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у фотокопију списа предмета број 952-02-010-1854/2013 Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Вождовац, као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе су 5. децембра 2008. године поднели Другом општинском суду у Београду предлог за укњижбу права власништва на једнособном стану површине 28 м2 (грађевинске површине 33 м2), на петом спрату стамбене зграде у улици Радована Симића Циге 16 у Београду, у њихову корист, са делом поседа ½.
Други општински суд у Београду, као земљишнокњижни суд, донео је 24. јула 2009. године решење којим се одбија предлог подносилаца уставне жалбе, са образложењем да је, према земљишнокњижном стању, предметни стан уписан са површином од 28 м2 (грађевинске површине 33 м2), а да је, према уговору о купопродаји, предмет купопродаје стан површине 28 м2.
Подносиоци уставне жалбе су 21. јуна 2010. године изјавили жалбу против наведеног решења, која је уважена решењем Вишег суда у Београду од 23. јануара 2013. године. Наведеним другостепеним решењем укинуто је решење Другог општинског суда у Београду од 24. јула 2009. године и предмет враћен истом суду на поновно одлучивање, јер је оцењено да грађевинска површина није правно релевантна за идентитет предметног стана за који се тражи укњижба.
Решењем од 27. фебруара 2013. године Други општински суд у Београду се огласио ненадлежним за поступање у предмету укњижбе права власништва на предметном стану, а списи тог предмета су 27. марта 2013. године достављени Републичком геодетском заводу као надлежном, сагласно одредби члана 189. Закона о државном премеру и катастру.
Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Вождовац број 952-02-010-1854/2013 од 4. маја 2016. године дозвољен је тражени упис права својине у корист подносилаца уставне жалбе на предметном стану, са делом поседа ½, јер је утврђено да су за то испуњени услови прописани законом. Решење је достављено подносиоцима 17, односно 18. маја 2016. године и против њега није изјављена жалба.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) ; да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о државном премеру и катастру („ Службени гласник РС “, број 72/09 ) прописано је: да су надлежни судови дужни да на захтев Републичког геодетског завода предају земљишну књигу, књигу тапија и интабулациону књигу, односно њихове делове, најкасније до дана почетка оснивања катастра непокретности, а да се нерешени и нови захтеви за упис промена на непокретностима достављају Заводу и решавају се у поступку оснивања катастра непокретности ( члан 92. став 1.); да у катастарској општини или њеном делу за коју је основан катастар непокретности у складу са одредбама овог закона, даном почетка његове примене, престаје да важи катастар земљишта, као и земљишна књига, књига тапија, интабулациона књига и књига продатих друштвених станова са хипотеком, ако ове књиге постоје у време оснивања катастра непокретности у тој катастарској општини (члан 189.) .
Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („ Службени гласник РС “, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), у тексту који је био на снази у време одлучивања Другог општинског суда у Београду о предметном захтеву, било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10 ) прописано је: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.). Одредбама члана 24. став 1. Закона о управним споровима („ Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена ( став 1.) . Суштински исту садржину има члан 19. став 1. важећег Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је неделотворним поступањем надлежних органа и суда у предметном поступку по предлогу за укњижбу права својине повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Испитујући ове наводе подносилаца са становишта означеног права, Уставни суд је најпре констатовао да је за оцену постојања повреде права на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка, који је започео 5. децембра 2008. године, подношењем предлога за укњижбу права својине надлежном суду, а који је правноснажно окончан истеком рока за жалбу против решења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Вождовац од 4. маја 2016. године.
Уставни суд констатује да сама чињеница да је оспорени поступак трајао седам година и пет месеци може указивати да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа и судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да се у предметном поступку, који је започео пред судом, а настављен пред надлежним органом по правилима управног поступка, нису постављала сложена чињенична, нити правна питања, јер је требало утврдити да ли су, на основу приложених исправа, испуњени услови за упис права својине са раније уписаног носиоца на странке у предметном поступку.
Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали значајан правни и материјални интерес да се одлучи о њиховом захтеву за упис права својине на спорној непокретности.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је у фази поступка који се одвијао пред Другим општинским судом у Београду одлучено о предлогу подносилаца у року од осам и по месеци, а да је одлучивање о жалби подносилаца изјављеној против одлуке о предлогу трајало две године и седам месеци, што се не може сматрати ефикасним поступањем. Уставни суд је констатовао да је у току предметног поступка, услед промене надлежности за одлучивање о захтеву за упис права на непокретностима, поступак настављен пред Републичким геодетским заводом, који дуже од три године није донео одлуку о предметном захтеву у поновном поступку.
Приликом испитивања да ли су подносиоци уставне жалбе својим радњама допринели предугом трајању оспореног поступка, Уставни суд је имао у виду специфичност управног поступка, чији ток у великој мери зависи од активности странке.
Уставни суд указује да је Европски суд за људска права, у вези са пропуштањем надлежног органа да у разумном року одлучи о поднетом захтеву, изразио следеће ставове:
- да је подноситељка захтева имала на располагању правна средства која би јој омогућила да настави поступак пред Управним судом, али је то пропустила да учини и да у тим околностима она не може приговарати дужини поступка пред управним органом (одлука о допуштености захтева у предмету Вера Штајцар против Хрватске, број 46279/99 );
- да током управног поступка подносилац није ни покушао искористити доступна домаћа правна средства, упркос чињеници да није никад оспоравао њихову делотворност и да га то што је од председника Управног суда тражио обавештење о напретку свог случаја није ослободило обавезе искоришћавања доступних домаћих правних средства (одлука о допуштености у предмету Грчар против Хрватске, 22715/09 од 17. септембра 2013. године).
Уставни суд констатује да је оспорени поступак могао трајати краће да су подносиоци искористили право на жалбу, а потом и тужбу због “ ћутања администрације“, у складу са законом, због недоношења решења Републичког геодетског завода о њиховом захтеву, након преузимања надлежности од Другог општинског суда у Београду. Међутим, иако подносиоци уставне жалбе наведена правна средства нису користили у периоду од три и по године, Суд је, имајући у виду укупно трајање оспореног поступка, нашао да наведени допринос подносилаца не може представљати прихватљиво оправдање за неделотворно поступање суда и надлежног органа у управном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 -др. закон и 103/15) , усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Вождовац у предмету број 952-02-010-1854/2013, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу сваком од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду трајање оспореног поступка и допринос подносилаца, а узео је у обзир праксу овога суда и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 2. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете подносиоцима уставне жалбе исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. Имајући у виду да је захтев подносилаца уставне жалбе за упис права на непокретностима у потпуности усвојен, Уставни суд оцењује да нема уставноправних разлога за тврдњу о повреди права из члана 58. став 1. Устава . Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС “, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић