| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 27.10.2011 | Број: Уж-5516/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорице Диас Чеперковић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. октобра 2011. године, донео је
Одбацује се уставна жалба Зорице Диас Чеперковић изјављена против решења Општине Врњачка Бања - Општинска управа - Одељење за локалне јавне приходе број 436-1-1/08-3066 од 26. маја 2008. године, решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац број 01-43601-1-00016/2009-3 од 4. фебруара 2009. године и пресуде Управног суда - Одељење у Нишу ИИ-2 У 8079/10 (2009) од 18. новембра 2010. године.
1. Зорица Диас Чеперковић из Београда је 31. децембра 2010. године, преко пуномоћника Мирослава Р. Јевтића, адвоката из Врњачке Бање, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења Општине Врњачка Бања - Општинска управа – Одељење за локалне јавне приходе број 436-1-1/08-3066 од 26. маја 2008. године, решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац број 01-43601-1-00016/2009-3 од 4. фебруара 2009. године и пресуде Управног суда - Одељење у Нишу ИИ-2 У 8079/10 (2009) од 18. новембра 2010. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и повреде одредаба из чл. 91. и 198. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: “да је основ доношења првостепеног и другостепеног решења у поступку утврђивања пореске обавезе потпуно погрешан, да одлучне чињенице нису утврђене на одговарајући начин и да је разрезани порез незаконит“.
Подноситељка од Уставног суда захтева да поништи наведена решења и пресуду Управног суда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је оспореним решењем Општине Врњачка Бања - Општинска управа - Одељење за локалне јавне приходе број 436-1-1/08-3066 од 26. маја 2008. године, подноситељки уставне жалбе утврђен порез на имовину физичких лица за 2008. годину за стамбену зграду укупне површине 199,29 м2 у укупном износу од 24.634,79 динара.
Министарство финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац је решењем број 01-43601-1-00016/2009-3 од 4. фебруара 2009. године одбило је жалбу пореског обвезника, овде подноситељке уставне жалбе, као неосновану. У образложењу је наведено: да је пореском обвезнику, на основу података из поднете пореске пријаве, утврђен порез на имовину физичких лица, сходно одредбама члана 2, 4. и 33. став 1. Закона о порезима на имовину („Службени гласник 26/01,...61/07); да је првостепени орган на основу података добијених од Министарства финансија - Пореска управа - Филијала Врњачка Бања утврдио да тржишна вредност стамбене зграде на територији Општине Врњачка Бања на дан 31.12.2007. године износи 40.190 динара/м2 и да је утврђена вредновањем основних и корективних елемената објекта, у складу са одредбама чл. 5. и 6. Закона о порезима на имовину и Правилником о начину утврђивања основице пореза на имовину на права на непокретностима („Службени гласник РС“ број 38/2001 и 45/2004).
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу ИИ-2 У 8079/10 (2009) од 18. новембра 2010. године одбијена је као неоснована тужба тужиље, овде подноситељке уставне жалбе за оцену законитости наведеног другостепеног решења.
4. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним решењима и судском одлуком повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, којом је утврђено да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд указује да подноситељка у уставној жалби не наводи уставноправне разлоге који би указивали на то да јој је оспореним актима повређено право на правично суђење, већ од Уставног суда у суштини захтева да као инстанциони суд испита законитост оспорених аката, наглашавајући у уставној жалби незадовољство у односу на пресуду Управног суда којом је одбијена њена тужба поднета против коначног решења о утврђивању пореза на имовину физичких лица.
Наиме, подноситељка уставне жалбе, понављајући разлоге већ изнете у тужби Управном суду, заправо тражи да Уставни суд испита како правилност примене права, тако и правилност чињеничног стања утврђеног у поступку који је претходио уставносудском. Уставни суд, при томе, констатује да су решења која су донета у управном поступку донели надлежни органи уз примену меродавних одредаба материјалног права, те да је законитост другостепеног управног акта била предмет преиспитивања у управном спору пред законом установљеним судом.
Што се тиче навода подноситељке уставне жалбе да јој је право на правично суђење повређено тиме што првостепени орган није извео доказе које је као странка предложила у управном поступку, и то вештачење и увиђај, Уставни суд указује да је питање начина на који се доказни поступак спроводи, као и прихватљивости предложених доказа у надлежности управних органа. Имајући у виду садржину процесних гаранција из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се овом уставном одредбом не даје странци неограничено право да предлаже извођење доказа, нити се гарантује право да сви њени доказни предлози буду прихваћени, па тако ни предлог да се изврши вештачење или увиђај. Такође, Уставни суд истиче да је задатак и обавеза управних органа да наведу разлоге због којих су одлучили да не изведу доказе које је странка предложила. У конкретном случају, другостепени орган је образложио своју одлуку тиме што је применио одредбу члана 48. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији којом је прописано да о потреби вештачења одлучује Пореска управа, па из тих разлога предлог подноситељке за извођење доказа у поступку вештачењем није могао бити прихваћен, с обзиром да је првостепени орган пореску обавезу у свему утврдио на основу података наведених у пореској пријави коју подноси порески обвезник .
Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да су у образложењима првостепеног и другостепеног органа, као и пресуди Управног суда наведени довољни разлози за донете одлуке и заузети став у овом предмету утврђивања висине пореза на имовину.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да разлози наведени у уставној жалби не дају довољно основа за сумњу да су оспорене одлуке донете произвољном применом материјалног права, те да је њима повређено право подноситељке на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Коначно, Уставни суд констатује да одредбе члана 91. и члана 198. Устава, на које се подноситељка уставне жалбе такође позива, не гарантују посебна права или слободе грађанима.
На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
5. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.