| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 24.04.2013 | Број: Уж-9509/2012 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Николе Јовановића из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. априла 2013. године, донео је
1. Никола Јовановић из Панчева поднео је 12. децембра 2012. године , Уставном суду уставну жалбу, допуњену поднеском од 11. марта 2013. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, зајемчених одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у извршном поступку који се води пред Основним судом у Панчеву у предмету И. 1316/11. У прилог тврдњи о повреди права на правично суђење и суђење у разумном року подносилац се позвао и на одредбе члана 36. став 2. и члана 58. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да је у периоду од четири године, колико траје оспорени судски поступак, спречен да одржава контакте са дететом, јер суд није присилио извршног дужника да поштује правноснажну судску одлуку, због чега сматра да му је повређено право на суђење у разумном року. Према мишљењу подносиоца, неправичност предметног извршног поступка се огледа у томе што извршном дужнику није изрицана новчана, нити било која друга казна предвиђена законом, као и у чињеници да је суд, на предлог органа старатељства, мењао извршни наслов тако што је смањио време за виђање са дететом које је одређено извршном исправом. Подносилац је тражио да Уставни суд наложи извршном суду да хитно спроведе извршење без измене начина и времена виђања малолетног детета у другим поступцима. Истакао је захтев за накнаду материјалне штете која му је проузрокована вишегодишњим вођењем поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13-УС ) је по својој садржини идентична наведеној одредби Устава, док је одредбом члана 82. став 2. Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку , увидом у спис е предмета Основног суда у Панчеву И. 1316/11 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је , у својству извршног повериоца, 15. јуна 2009 . године поднео Општинском суду у Панчеву предлог за извршење пресуде тог суда П. 1369/08 од 8. априла 2009. године, којом је уређен начин одржавања личних односа повериоца са његовим малолетним дететом. Општински суд у Панчеву је 30. јуна 2009. године донео решење И. 1169/09 којим је одредио предложено извршење.
Поверилац је током августа и септембра неколико пута обавештавао суд да га дужник спречава да види дете, након чега је заказано рочиште за 15. септембар 2009. године. На сагласан предлог странака суд је решењем одредио да се виђање оца и детета реализује наредног дана у просторијама органа старатељства. До половине новембра 2009. године пред Општинским судом у Панчеву одржана су још четири рочишта и на сагласан предлог странака виђање повериоца и детета је још једном организовано у просторијама органа старатељства. На рочиштима одржаним 13. октобра и 3. новембра 2009. године поверилац је обавестио суд да са дететом остварује контакт у свему у складу са извршном исправом, али није био сагласан да се извршни поступак оконча. Решењем од 3. новембра 2009. године суд је утврдио да се спроводи извршење решења И. 1169/09 од 30. јуна 2009. године на начин и у терминима како је утврђено извршном исправом и дата је наредба да се предмет архивира.
Поднеском од 1. јуна 2010. године поверилац се обратио суду тражећи заказивање рочишта из разлога што му дужник застрашивањем и претњама онемогућава контакт са дететом. Истакао је да трпи малтретирања и стресове приликом преузимања детета.
Поводом поменутог поднеска, 11. августа 2011. године сачињена је службена белешка у којој је констатовано да је поднесак "био на чекању" и да нигде није био евидентиран, након чега је рочиште заказано за 22. септембар 2011. године. На овом рочишту поверилац је изјавио да остаје код поднетог предлога за извршење.
На следећем рочишту одржаном 29. септембра 2011. године извршни поверилац је обавестио суд да се предаја детета не врши на начин како је то одређено извршним насловом, јер малолетно дете преузима од кћерке извршног дужника из првог брака испред вртића које дете похађа, а не од дужника лично испред куће у којој дете станује. На овом рочишту суд је решењем наложио дужнику да омогући повериоцу контакте са дететом на начин и у терминима одређеним извршним насловом , уз претњу изрицања новчане казне . Поднеском од 13. децембра 2011. године поверилац је обавестио суд да да није сагласан да се извршни поступак "повуче" из разлога што је, када је то учинио 2009. године, био "мучки" нападнут од стране дужника. Такође је тражио да суд наложи органу старатељства да спроведе корективни надзор над вршењем родитељског права од стране дужника и навео је да предају детета понекад врше дужни кова деца.
Рочиште које је било заказано за 10. јануар 2012. године није одржано због неуредног позивања дужника.
Поднесцима од 19. и 23. јануара 2012. године поверилац је обавестио суд да је малолетно дете поново преузео на другом месту и у друго време од оног које је одређено извршним нас ловом.
На рочишту одржаном 24. јануара 2012. године изведен је доказ саслушањем странака и том приликом поверилац је, између осталог, изјавио да од момента када је поднео предлог за извршење виђа дете, али не у терминима и на начин како је одређено извршним насловом, већ "по нахођењу" извршног дужника. Истакао је да 22. јануара није преузео дете због тога што је оно плакало, а да га је претходно видео 15. јануара. Извршни дужник, мајка детета, је изјавила да постоје мања одступања у погледу мес та предаје детета, јер се дешавало да је поверилац неколико пута дете преузео испред вртића и на почетку улице . На овом рочишту суд је наложио Центру за социјални рад да достави извештај о томе да ли се и на који начин спроводи судска одлука о виђању повериоца са дететом .
Поднеском од 7. фебруара 2012. године поверилац је обавестио суд да му дужник и даље онемогућава контакте са дететом, након чега је суд закључком од 9. фебруара 2012. године наложио дужнику да поступа по решењу о извршењу, уз упозорење на изрицање новчане казне.
Центар за социјални рад је 22. фебруара 2012. године суду доставио извештај у којем је наведено да је на основу обављеног разговор а са повериоцем и дужником закључено да је малолетно дете било у контакту са оцем, али да се ти контакти нису одвијали сваки пут на нач ин како је то одређено пресудом, при чему је истакнуто да се у обзир мора узети и то да је извршном исправом остављена могућност договора родитеља у погледу виђања детета са оцем. Такође је наведено да је малолетно дете приликом разговора изјавило да не жели да одлази код оца, али да у самом контакту са оцем не показује одбојност. Стручни тим је изнео мишљење да је у интересу детета да са оцем одржава редовне контакте, али да је боља комуникација родитеља неопходан услов за адекватно одгајање и васпитање детета, због чега ће у том правцу са родитељима бити покушан саветодавни рад.
На рочишту одржаном 8. марта 2012. године дужник (мајка детета) је обавестила суд да се не остварују контакти детета са оцем због одбијања детета, након чега је решењем дужнику наложено да повериоцу омогући виђање са дететом 10. и 14. марта у времену и на начин како је одређено извршним насловом уз упозорење на изрицање новчане казне. На нар едном рочишту које је одржано 15. марта 2012. године поверилац је обавестио суд да није успео да контактира са дететом иако је дужник извела дете, док је дужник поново ис такла да је дете одбило да приђе оцу. На овом рочишту суд је дужнику изрекао новчану казну.
На следећем рочишту од 22. марта 2012. године, поверилац је обавестио суд да му није омогућен контакт са дететом 18. и 20. марта. Том приликом дужник је изјавила да је оба пута отац наговарао дете да уђе у кола, што је дете одбило, јер је отац разговор снимао. Суд је поново затражио извештај Центра за социјални рад о остваривању контаката повериоца са дететом.
Центар за социјални рад је 2. априла 2012. године доставио план контактирања детета са оцем ради успостављања емоционалног односа детета и родитеља у циљу извршења судске одлуке.
Решењем Основног суда у Панчеву И. 1316/11 од 4. априла 2012. године одређено је спровођење извршења изречене новчане казне пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника. Истим решењем дужнику је изречена новчана казна у увећаном износу .
Центар за социјални рад је 12. априла 2012. године суду доставио извештај о првој спроведеној активности из плана контактирања детета са оцем у којем је наведено: да је обављен први интервју са родитељима детета; да је том приликом мајка изјавила да дете одбија контакт са оцем по постојећем моделу због промена у очевом здравственом статусу и да је по њеној тужби у току поступак ради измене одлуке о одржавању личних односа; да је са оцем било тешко усмерити комуникацију у оквиру планираних активности, јер је отац читао законске одредбе које се односе на виђање родитеља и деце , и био удубљен у документацију коју је понео. Орган старатељства је обавестио суд да обуставља рад у овом предмету док се не заврши комисијски преглед оба родитеља и не дефинише њихов психијатријски статус, те спремност за остваривање комуникације са дететом.
На рочишту одржаном 17. априла 2012. године суд је решењем поново наложио дужнику да омогући виђање детета са оцем, а закључком од 20. априла 2012. године органу старатељства је наложено да настави са поступањем у предмету у циљу припреме малолетног детета за контакте са извршним повериоцем и ефикасним спровођењем извршења.
Орган старатељства је 4. маја 2012. године обавестио суд да је започео рад по достављеном плану интервенција у оквиру којег је рад са мајком обављен, док је отац одбио да учествује у психолошкој експлорацији личности, уз напомену да ће након реализације планских задатака бити предложен начин извршења.
На рочишту одржаном 8. маја 2012. године психолог Центра за социјални рад предао је суду извештај о поступању у оквиру плана у којем је наведено да је на основу досадашњег рада са родитељима и дететом формиран став да нема основа за даљим радом у овом предмету, јер је у интересу детета да се заврши планирано психијатријско вештачење оба родитеља. Предложено је да се до окончања вештачења контакти детета са оцем одвијају у контролисаним условима, у просторијама органа старатељства, у присуству стручних радника, с тим што би се динамика контаката касније одредила. Поред тога, у извештају је наведено да је комуникација са оцем била условље на његовим тренутним интересима, да су му реакције непредвидиве и да је у његовом понашању уочљива промена расположења.
Центар за социјални рад је 15. маја 2012. године, поводом обављеног рада психолога са малолетним дететом, доставио суду допуну претходно датог извештаја. У допуни извештаја је наведено да код детета долази до промена у понашању приликом помињања оца, те да се уочава узнемиреност, нелагодност, штипкање прстима уз уздах у виду шиштања попут тика , као и то да је дете вербално одбијало предлог да буде са оцем у просторији Центра без присуства мајке, да би тек након дужег разговора са психологом дете прихватило да мајка касније напусти просторију а да у просторији остане психолог.
Рочиште које је било заказано за 29. мај 2012. године отказано је решењем због спречености судије, док је на захтев повериоца отказано рочиште које је било заказано за 5. јун 2012. године.
На рочишту одржаном 14. јуна 2012. године поверилац је обавестио суд да није остварио контакт са дететом у просторијама Центра за социјални рад из разлога што је дете плакало и предложио је да се контакти детета одвијају у присуству мајке ван просторија Центра. Психолог органа старатељства предао је суду извештај о реализацији плана у којем је наведено: да је током сваке интервенције дете прекидало комуникацију са оцем, тражило мајку, а погледом психолога који је све време боравио у просторији са дететом и оцем; да је дете након разговора са психологом и мајком настављало комуникацију са оцем; да је 24. маја дете одбијало да уђе у просторију у којој се одвијао контакт и да је плакало, због чега је та интервенција одложена; да је психолог обавио разговор са родитељима и да је предлог да се прекине рад по плану обострано прихваћен. У достављеном извештају стручни тим је изнео мишљење да описани начин рада са дететом није у складу са његовим потребама и да је нужно психијатријско вештачење оба родитеља које би било смерница за даљи рад са дететом. Суд је , на предлог психолога органа старатељства и уз сагласност повериоца, решењем одредио да се виђање детета и повериоца одвија у два пута недељно у одређеном трајању, уз присуство мајке у јавним објектима.
Поверилац је на следећем рочишту од 28. јуна 2012. године, обавестио суд да није успео да види дете јер га мајка није доводила на договорена места у одређено време, и изјавио је да је сагласан да се са дететом виђа у просторијама органа старатељства. Суд је закључком наложио Центру за социјални рад да омогући спровођење виђања повериоца са дететом у првој половини јула четири пута , у трајању од два сата у својим просторијама, без присуства трећих лица уз могућност да поверилац евентуално са дететеом напусти просторије Центра, а све у циљу стварања услова да се контакти између повериоца и детета остварују у складу са извршном исправом.
Орган старатељства је 18. јула 2012. године обавестио суд да контакти између повериоца и детета нису реализовани према закључку од 28. јуна 2012. године јер се ниједан од родитеља није појавио у заказаним терминима.
Рочиште које је било заказано за 19. јул 2012. године ни је одржано због недоласка уредно позваних странака.
Центар за социјални рад је 3. августа 2012. године обавестио суд да није почело извршење плана контактирања детета са оцем, јер се два сата након договора психолога са родитељима и сачињавања плана контактирања, мајка јавила водитељу случаја и саопштила да исте вечери са дететом путује у Црну Гору где ће боравити до 25. августа 2012. године.
Орган старатељства је 19. септембра 2012. године обавестио суд да је виђање између оца и детета по закључку суда од 12. септембра 2012. године реализовано 14. и 17. септембра у просторијама Центра, без присуства мајке, и да су контакти протекли добро без прекида.
На рочишту одржаном 20. септембра 2012. године поверилац је предложио да се настави са контактима.
Према извештају Центра за социјални рад од 8. октобра 2012. године, у периоду од 24. септембра до 8. октобра 2012. године ниједном није реализовано виђање повериоца са дететом у складу са решењем суда од 20. септембра 2012. године због потпуног изостанка сарадње од стране мајке.
Центар за социјални рад је 29. октобра 2012. године обавестио суд да су контакти повериоца са дететом по решењу суда од 9. октобра 2012. године, у периоду од 11. до 26. октобра, у четири од укупно седам заказаних термина реализовани. У извештају је наведено да је дете у три случаја приликом виђања са оцем било плачљиво и да је тражило да мајка буде присутна, али да је на подстицај психолога и мајке прихватало да мајка буде у другој просторији. У преосталим терминима виђање није реализовано због спречености мајке да доведе дете.
Судски извршитељ је 26. октобра 2012. године пописао и проценио покретне ствари дужника.
Поводом решења суда од 30. октобра 2012. године којим је одређено да се виђање повериоца са дететом у периоду од 2. до 14. новембра 2012. године одвија једном недељно на тај начин да поверилац преузима и враћа дете у просторије Центра за социјални рад, орган старатељства је 19. новембра 2012. године обавестио суд да виђање није спроведено. У извештају је наведено да је мајка детета предлагала да се контакти реализују у контролисаним условима, али да у том правцу није постигнут договор, јер је отац инсистирао да му се омогући виђање у складу са решењем суда од 30. октобра 2012. године.
Према извештају Центра за социјални рад од 3. децембра 2012. године, виђање повериоца са дететом према решењу суда од 20. октобра 2012. године, у периоду од 23. до 29. новембра , од укупно три одређена термина, реализовано је само једном у просторијама Центра. Први пут виђање није реализовано јер је дужник обавестио повериоца да дете одбија да дође у Центар, а други пут због тога што је тог дана било неуропсихијатријско вештачење детета.
У даљем току поступка, до фебруара 2013. године, пред Основним судом у Панчеву одржана су још четири рочишта на којима је суд доносио решења о спровођењу виђања повериоца са дететом ван просторија органа старатељства, односно у контролисаним условима. У овом делу поступка прва јавна продаја пописаних покретних ствари дужника која је била заказана за 15. фебруар 2012. године одложена је због државног празника, и дужник је поново упозорен на изрицање новчане казне у случају непоступања по налозима суда.
Центар за социјални рад је доставио још три извештаја о реализацији контаката повериоца са дететом (17. и 24. јануара и 6. фебруара 2013. године). Из достављених извештаја произлази да је у периоду од 14. децембра 2012. године до 4. фебруара 2013. године, од укупно тринаест закзаних термина за виђање повериоца са дететом, контакт реализован четири пута у просторијама органа старатељства. Разлози због којих није реализовано виђање се углавном односе на обавезе дужника и малолетног д етета, те околност да извршном исправом није одређено да поверилац виђа дете у првој половини јануара. У извештају од 24. јануара 2013. године је наведено да виђање дете та са оцем није било могуће организовати 22. јануара јер је дошло до бурне реакције детета, које је на предлог да се са психологом и оцем издвоји у посебну просторију, почело да плаче и одбијало да се одвоји од мајке. У поменутом извештају орган старатељства је обавестио суд да је у парничном пост упку који се води ради измене одлуке о виђању детета спроведено неуропсихијатријско вештачење, те да су вештаци мишљења да је неопходно регулисање виђања детета са оцем на начин који одговара потребама детета и који је у складу са обавезама детета уз надзор Центра , да је дете инструментализовано од стране родитеља, као и да је неопходно да родитељи добију стручну помоћ психолога или породичног терапеута, док је, према мишљењу дечјег психијатра , потребно обезбедити континуитет контаката детета са оцем у полуконтролисаним условима. Стручни тим органа старатељства формирао је став да је даље организовање виђања детета са повериоцем по постојећем решењу апсолутно мимо интереса детета , те је предложено да се контакти у наредном периоду од шест месеци организују једном недељно, што је предлог и комисије вештака. Такође је наведено да ће орган старатељства обавестити дечијег психолога о нужности његовог укључивања како би се санирао садашњи статус детета. У извештају од 6. фебруара 2013. године, поред обавештења о реализованим контактима 29. јануара и 4. фебруара у контролисаним условима , наведено је да су обављене консултације са дечјим психологом који би разговор са дететом требало да обави у току недеље.
На рочишту одржаном 7. фебруара 2013. године поверилац је, између осталог, изјавио да сматра да није у интересу детета да се виђање одвија једном недељно, те да се не противи да са мајком детета буде упућен у Саветовалиште за брак и породицу, и да је спреман за сваки вид сарадње због детета. Психолог Центра за социјални рад је остао при предложеном моделу остваривања контаката оца и детета до окончања саветодавног и терапеутског рада са родитељима , истакавши да у овој фази поступка нема услова да се спроводи пресуда Општинског суда у Панчеву П. 1369/08 од 8. априла 2009. године. На истом рочишту суд је решењем одредио да се настави спровођење извршења тако да се контакти између повериоца и детета остварују у Центру за социјални рад у полуконтролисаним условима, на начин како је то предложено од органа старатељства, једном седмично у трајању од сат времена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава , на чију повреду указује поднос илац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега.
Законом о и звршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да је суд у поступку извршења и обезбеђења дужан да поступа хитно и да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од три дана од дана подно шења предлога (члан 5. ст. 1. и 2.) .
Законом о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1:); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (члан 227. став 1.); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, и да се решење о извршењу доставља се најкасније десет дана пре дана спровођења извршења, да је психолог дужан да одмах по пријему позива изврши планирање неопходних активности и да прикупи податке о чињеницама од значаја за извршење, прегледањем списа или на други погодан начин, да је психолог дужан да обавести суд о предузетим активностима и да достави мишљење о најподобнијем средству извршења из члана 228. став 1. овог закона , као и да је психолог дужан да се у току целог поступка стара о заштити најбољег интереса детета и да пружи благовремену и потпуну подршку детету, родитељу или лицу којем је дете предато (члан 230.); да одузимање детета од лица код кога се дете налази и предају детета родитељу, односно другом лицу или установи којој је дете поверено на чување и васпитавање, спроводи судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима, по потреби уз помоћ полиције (члан 231. став 2.); да у поступцима извршења ради одржавања личних односа са дететом сходно се примењују одредбе чл. 229. до 232. овог закона (члан 237.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, Уставни суд указује на свој став да је, без обзира на чињеницу да се извршење спроводи против приватног лица, на суду и другим надлежним органима да предузм у све неопходне мере да се изврши правоснажна судска одлука , да је обавеза суда да осигура делотворно учешће свих надлежних органа, те да пропуст суда да то учини није у складу са гаранцијама садржаним у члану 32. став 1. Устава (видети: уз одговарајуће измене, у контексту вршења родитељског права над дететом, пресуде Европског суда за људска права у предмету ''Пини и други против Румуније '', бр. 78028/01 и 78030/01, од 22. јуна 2004. године, ст. 174 – 189, у предмету ''Дамњановић против Србије'' од 18. новембра 2008. године, број 5222/07, ст. 67. и 68, у предмету ''Фелбаб против Србије'' од 14. априла 2009. године, број 14011/07, ст. 61. и 62. и у предмету ''Кривошеј против Србије'' од 13. априла 2010. године, број 42559/09, ст. 45. и 46. ). Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем је потребна "нарочита марљивост надлежних власти" у предметима који се тичу личног статуса и својства, а да је овај захтев нарочито важан у државама у којима домаћи закон прописује да одређени судски поступци имају хитан карактер (видети пресуду ''Боргесе против Италије'' од 26. фебруара 1992. године).
Полазећи од претходно утврђених чињеница и околности , Уставни суд констатује да је предметни судски поступак започео 15. јуна 2009. године, подношењем предлога за извршење Општинском суду у Панчеву, те да још увек није окончан. Дакле, оспорени поступак, који се води ради извршења одлуке о виђању детета, до сада траје три године и десет месеци, што би само по себи могло указивати да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, Уставни суд истиче да је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија и да оцена да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока не зависи искључиво од његовог временског трајања, већ и од других чинилаца, пре свега поступања суда пред којим се поступак води, понашања самог подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, сложености чињеничних и правних питања , те значаја права за подносиоца. У вези са изнетим, Уставни суд наглашава да деликатност и специфичност предметног судског поступка налаже да поступање суда и других надлежних органа буде такво да се превасходно заштити најбољи интерес детета , уз истовремено поштовање права родитеља коме дете није поверено на старање. Уставни суд подсећа и на праксу Европског суда за људска у погледу позитивне обавезе државе према члану 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, која укључује право родитеља на мере које ће им омогућити поновно спајање са дететом. Међутим, та обавеза националних органа није безусловна, пошто, поновно спајање једног родитеља са дететом може бити неизводљиво одмах и може захтевати предузимање припремних мера. Природа и обим тих мера зависи од околности сваког случаја, при чему је одлучујуће да ли су судови и други надлежни органи предузели све неопходне мере да би омогућили извршење, онако како се то разумно могло очекивати у посебним околностима сваког предмета (видети пресуде Хоканен против Финске од 23. септембра 1994. године и ''Сyлвестер против Аустрије'' од 24. априла 2003. године).
Испитујући поступање надлежног суда у светлу изнетих ставова, Уставни суд сматра да се радње које је извршни суд предузимао у периоду након донет ог решења о извршењу до почетка новембра 2009. године (одржавање рочишта и уз сагласност подносиоца организовање виђања у просторијама Центра), могу посматрати као настојање суда да покуша да обезбеди добровољно извршење судске одлуке, што је и дало резултата, због чега се у овом периоду не може говорити о неефикасном раду суда. Такође, по оцени Уставног суда , ни период од половине новембра 2009. године до јуна 2010. године не може се окарактерисати као било какав пропуст суда у спровођењу извршења, будући да је од новембра 2009. године дужник добр овољно извршавао судску одлуку. Уставни суд даље примећује да је у периоду од августа 2011. године, заказивањем рочишта у циљу утврђивања постојања одступања у погледу начина извршења судске одлуке, те упозоравањем дужника на могућност изрицања новчане казне у случају непоступања у складу са извршном исправом, извршни суд приоритет поново дао приступу заснованом на тражењу мирног решења, те да је поводом навода подносиоца о томе да дете преузима на другом месту и од других лица, у јануару 2012. године, затраж ио извештај органа старатељства на те околности. У даљем току поступка, извршни суд је заказивао рочишта у кратким временским интервалима и уз константу сарадњу са органом стартељства , и у складу са планом контактирања који је тај орган донео, одређивао начин и услове виђања детета са подносиоцем, а све у циљу стварања услова да се контакти између подносиоца и детета остваре у складу са извршном исправом. Уставни суд примећује да је извршни суд два пута донео решење о новчаном кажњавању дужника и извршио попис и процену дужникове покретне имовине, и то у ситуацији када до контакта са подносиоцем није дошло због дететовог одбијања, иако га је дужник извео ради предаје.
Уставни суд сматра да је поред поступања суда, неопходно анализирати и поступање надлежног органа старатељства који учествује у поступку извршења , управо због његове улоге да применом посебних метода и те хника покуша да обезбеди услове за добровољно извршење судске одлуке, те да уз учешће евентуално других установа и појединаца, припреми дете за контакте са родитељем са којим не живи у оним случајевима где постоје тешкоће у остваривању тог контакта. Уставни суд примећује да је орган старатељства, у оквиру својих надлежности, у времену краћем од две недеље сачинио план интервенција и контактирања детета са подносиоцем, ради успостављања емоционалног односа у циљу извршења судске одлуке, те да је у оквиру плана извршио опсервацију мајке и детета и све време активно учествовао на пружању подршке детету приликом реализовања контаката у контролисаним условима током припремања детета . Такође, Уставни суд је имао у виду да је Центар за социјални рад у току извршног поступка константно указивао на потребу психијатријског вештачења, те саветодавног и терапеутског рада са родитељима у циљу превазилажења конфликта на личном плану ради стварања услова за адекватну припрему детета за спровођење извршења , из ког разлога је у фебруару 2013. године предложено да се до окончања помнутог рада са родитељима виђање реализује у контролисаним условима у мањем обиму. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су радње које је предузимао орган старатељства биле конструктивне.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је подносилац у одређеној мери допринео дужини трајања предметног поступка. Наиме, подносилац је одбио да учествује у психолошкој експлорацији личности у оквиру плана интервенција органа старатељства, што је довело до усложњавања поступка у смислу брзог изналажења предлога о најподеснијем средству извршења и адекватног приступа свим учесницима у поступку, с обзиром на постојеће односе између подносиоца и дужника. Такође, једно рочиште је отказано на предлог подносиоца, а једно није одржано због недоласка обе уредно позване странке. Осим тога, у јулу 2012. године ниједном није реализовано виђање у контролисаним условима у оквиру мера припреме детета због недоласка ниједног од родитеља.
На крају, Уставни суд сматра да неблаговремено здруживање подносиочевог поднеска од 1. јуна 2010. године списима предмета, суштински није довело до одлагања извршења, будући да су у спорном периоду (јун 2010. године - август 2011. године), постојали контакти подносиоца са дететом, уз извесна одступања у погледу места и лица од којих је дете преузимано.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су надлежни извршни суд и орган старатељства , сагледавањем интереса и права свих заинтересованих страна, првенствено водећи рачуна о најбољем интересу детета, до сада континуирано и свеобухватно предузимали све неопходне радње у циљу спровођења извршења , у мери у којој се то разумно могло очекивати, с обзиром на све специфичности конкретног случаја. Стога је, Уставни суд утврдио да у досадашњем току предметног извршног поступка који се води пред Основним судом у Панчеву у предмету И. 1316/11, подносиоцу није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чла ном 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у преосталом делу, Уставни суд констатује да подносилац тврдње о повреди права на правичн о суђење заснива на наводима о томе да је извршни суд мењао правноснажну судску пресуду. У вези са изнетим, Уставни суд примећује да је у току спровођења извршења надлежни суд, на предлог органа старатељства, те уз сагласност подносиоца дату на рочиштима од 14. и 28. јуна 2012. године , одређивао начин и место одржавања контаката подносиоца са дететом ради успостављања емоционалног односа између њих у циљу припреме детета и стварања услова за спровођење извршења судске одлуке. Из изложеног следи да поменуте радње извршног суда представљају припремне мере које су предузимане управо ради стварања услова за спровођење извршења правноснажне судске одлуке због немогућности да се судска одлука дословно и одмах изврши без штете по најбољи интерес детета . Стога је Уставни суд оценио уставноправно неприхватљивим тврдње подносиоца да је у конкретном случају повређено његово право на правично суђење, па је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , одлучујући као у другом делу изреке.
Имајући у виду да је подносилац у уставној жалби указао на одредбе члана 36. став 2. и члана 58. Устава у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење и на суђење у разумном року, а да није истакао повреду права која су зајемчена наведеним уставним одредбама, Уставни суд је нашао да нема услова да разматра уставну жалбу са аспекта повреде права из члана 36. став 2. и члана 58. Устава.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић