| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 20.06.2013 | Број: Уж-4214/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Живковића, Драгана Ђурђевића, Милисав а Ђотуновића и Владимира Николића , свих из Обреновца, Миодрага Пантића из Вреоца и Драгоја Ђотуновића из Ушћа, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 2013. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Драгана Живковића, Драгана Ђурђевића, Милисава Ђотуновића, Владимира Николића, Миодрага Пантића и Драгоја Ђотуновића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5492/10 од 16. јуна 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
1. Драган Живковић, Драган Ђурђевић, Милисав Ђотуновић и Владимир Николић, сви из Обреновца, Миодраг Пантић из Вреоца и Драгоје Ђотуновић из Ушћа, поднели су 27. децембра 2010. године, преко заједничког пуномоћника, адвоката Драгана Радојчића из Обреновца, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5492/10 од 16. јуна 2010. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је другостепени суд погрешно протумачио одредбе Закона о раду којима је регулисана исплата увећане зараде по основу сменског рада; да је рад код туженог Привредног друштва "Термоелектране Никола Тесла" д.о.о. из Обреновца у утуженом периоду био организован као рад у сменама; да другостепени суд, чија је одлука предмет оспоравања у уставној жалби, сменски рад погрешно тумачи као прерасподелу радног времена, с обзиром на то да тужени послодавац никада није донео одлуку о прерасподели радног времена; да подносиоцима припада разлика између увећане зараде по основу сменског рада која им је у утуженом периоду исплаћена према одредбама Посебног колективног уговора из 2002. године и оне која им је следовала према одредбама Закона о раду из 2005. године; да су само запослени у "Електропривреди Србије" који су своја потраживања по наведеном основу остваривали пред Окружним судом у Београду, а потом и пред Апелационим судом у Београду, остали без исплате, док су остали запослени широм Србије таква своја потраживања наплатили по основу правноснажних и извршних судских одлука. Подносиоци уставне жалбе, због наведених разлога, сматрају да су им оспореном пресудом повређена означена Уставом зајемчена права. Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис Другог основног суда у Београду – Судске јединице у Обреновцу П1. 3515/10 и документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци Драган Живковић, Драган Ђурђевић, Милисав Ђотуновић, Владимир Николић, Миодраг Пантић и Драгоје Ђотуновић, овде подносиоци уставне жалбе , поднели су 13. марта 2008. године тужбу Општинском суду у Обреновцу против туженог Привредног друштва "Термоелектране Никола Тесла" д.о.о. из Обреновца, ради исплате неисплаћене увећане зараде за рад у сменама за период од 23. марта 2005. године до 1. јануара 2007. године.
Пресудом Општинског суда у Обреновцу П1. 138/09 од 15. октобра 2009. године усвојени су у претежном делу тужбени захтеви тужилаца којим а су тражили да им тужен и на име неисплаћене увећане зараде за рад у сменама за период од 23. марта 2005. године до 1. јануара 2007. године, исплати новчане износе опредељене у ставу И изреке пресуде, са припадајућом законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ, почев од доспелости до коначне исплате.
Поступајући по жалбама странака, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 5492/10 од 16. јуна 2010. године преиначио пресуду Општинског суда у Обреновцу П1. 138/09 од 15. октобра 2009. године и тужбене захтеве тужилаца одбио у целини. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да је околност што је тужени послодавац тужиоцима вршио исплату увећане зараде од 2% по основу сменског рада без значаја, с обзиром на то да тужиоци траже исплату разлике увећане зараде до 26% по основу рада у сменама, док суд налази да њихов рад није организован у сменама; да су тужиоци одређени дан радили дуже од пуног радног времена, а потом имали слободан један, односно два радна дана, да би потом наредни дан опет радили дуже од пуног радног времена; да сменски рад подразумева континуирану промену смене из дана у дан или из недеље у недељу или после одређеног броја радних дана, тако да између радних дана у којима је организован сменски рад нема прекида рада; да је без основа позивање тужилаца на члан 2. Упутства о организовању сменског рада, с обзиром на то да рад тужилаца фактички нема карактер сменског рада.
Дописом ГТ1. 890/10 од 28. септембра 201 0. године Републичко јавно тужилаштво је обавестило Други основни суд у Београду – Судску јединицу у Обреновцу да није подигнут захтев за заштиту законитости против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5492/10 од 16. јуна 2010. године, о чему је обавештен и подносилац иницијативе.
Уставни суд констатује да након пријема наведеног обавештења Републичког јавног тужилаштва, тужиоци нису лично поднели захтев за заштиту законитости.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе битне су одредбе Закона о раду (“ Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) који се примењивао у утуженом периоду, које су прописивале: да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом ( члан 8. став 1.); да ако општи акт и поједине његове одредбе утврђују неповољније услове рада од услова утврђених законом, примењују се одредбе закона ( члан 9. став 1.); да радна недеља траје пет радних дана; да распоред радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац, да радни дан, по правилу, траје осам часова ( члан 55. ст. 1, 2. и 3.); да послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева - радну недељу и распоред радног времена може да организује на други начин ( члан 56. став 1.); да послодавац може да изврши прерасподелу радног времена када то захтева природа делатности, организација рада, боље коришћење средстава рада, рационалније коришћење радног времена и извршење одређеног посла у утврђеним роковима ( члан 57. став 1.); да се прерасподела радног времена врши тако да укупно радно време запосленог у периоду од шест месеци у току календарске године у просеку не буде дуже од пуног радног времена ( члан 57. став 2.); да у случају прерасподеле радног времена, радно време не може да траје дуже од 60 часова недељно ( члан 57. став 3.); да ако је рад организован у сменама, послодавац је дужан да обезбеди измену смена, тако да запослени не ради непрекидно више од једне радне недеље ноћу ( члан 63. став 1.); да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и за рад ноћу и рад у сменама, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде - најмање 26% од основице ( члан 108. став 1. тачка 2)); да ако су се истовремено стекли услови по више основа утврђених у ставу 1. овог члана, проценат увећане зараде не може бити нижи од збира процената по сваком од основа увећања (члан 108. став 2.):
Одредбе Посебног колективног уговора за " Електропривреду Србије" ("Службени гласник РС" , бр. 87/02, 14/06 и 59/06), важећег у утуженом периоду, прописивале су следеће: основна зарада запосленог увећава се за - 1) нерадне државне и верске празнике - за 150 %, 2) рад дужи од пуног радног врем ена (прековремени рад) - за 45%, 3) рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана) - за 45%, 4) рад у смени - за 2%, 5) рад недељом - за 15% (члан 43. став 1.); ако се истовремено стекну услови за увећање зараде запосленог по више основа утврђених у ставу 1. овог члана, проценат увећања зараде једнак је збиру процената по сваком од наведених основа за увећање зараде запосленог (члан 43. став 2.).
Чланом 2. став 2. Упутства о организовању и евидентирању часова запослених који раде у сменском раду у ЈП " Термоелектране Никола Тесла", број 11393 од 4. јуна 2002. године, било је прописано да је правило да месечним распоредом смена, односно турнуса, сваки запослени оствари 156 сати редовног рада, у сменском распореду рада (12, 24, 72, односно 12, 48) , што одговара месечном фонду од 174 сата вансменских запослених, да основни распоред рада подразумева рад са шест извршилаца, те да се слободни дани сменског особља третирају као викенд вансменског особља.
5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима се темеље тврдње о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да подносиоци указују на различито поступање редовних судова у Републици Србији у истој чињеничној и правној ситуацији.
Оцењујући наводе подносилаца о неједнаком поступању редовних судова, Уставни суд је извршио увид у пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 3442/07 од 26. марта 2009. године, Окружног суда у Ужицу Гж1. 127/08 од 26. фебруара 2008. године и Окружног суда у Пироту Гж. 627/07 од 8. октобра 2007. године, које су приложене уз уставну жалбу и утврдио да су наведени другостепени судови, као судови последње инстанце, заузели став да запосленима у "Електровојводини" д.о.о. Нови Сад (пресуда Окружног суда у Новом Саду), "Дринско-Лимским хидроелектранама" Д.О.О. Бајина Башта (пресуда Окружног суда у Ужицу) и "Хидроелектрани Ђердап" Д.О.О. Кладово (пресуда Окружног суда у Пироту), којима је у току 2005. и 2006. године, сагласно одредби члана 43. Посебног колективног уговора за "Електропривреду Србије", исплаћивана увећана зарада на име сменског рада од 2%, следује исплата разлике увећане зараде до законом прописаног увећања од 26% на име рада у сменама.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд констатује да су основани наводи подносилаца о различитом поступању судова последње инстанце у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, с обзиром на то да су колеге овде подносилаца уставне жалбе - тужиоци у наведеним парницама, такође били запослени у "Електропривреди Србије" и њихов рад је такође био регулисан одредбама Посебног колективног уговора за " Електропривреду Србије" ("Службени гласник РС" , бр. 87/02, 14/06 и 59/06).
Уставни суд је оценио да је сама чињеница што је Апелациони суд у Београду, као суд последње инстанце, поводом битно сличне чињеничне и правне ситуације донео различиту одлуку у односу на одлуке Окружног суда у Новом Саду, Окружног суда у Ужицу и Окружног суда у Пироту, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе, те да је таква пракса суда супротна принципу правне сигурности.
П олазећи од тога да се одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, гарантује и правна сигурност у погледу уједначеног поступања судова у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 -Одлука УС) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд налази да се подносиоци у суштини жале на погрешну примену материјалног права, па с тим у вези констатује да је другостепени суд оспорену одлуку засновао на правном схватању да рад подносилаца уставне жалбе код туженог послодавца није организован у сменама, већ да је у питању рад заснован на прерасподели радног времена, у смислу одредаба члана 57. Закона о раду. Полазећи од садржине одредаба Закона о раду којима је регулисано питање радног времена, закључак редовних судова да нема сменског рада у ситуацији када запослени одређеног дана раде дуже од пуног радног времена, а потом, у зависности од тога да ли се рад обавља од 7,00 до 19,00 часова или од 19,00 до 7,00 часова, запослени добијају један, односно два слободна радна дана, да би наредног дана опет радили дуже од пуног радног времена, односно да у конкретном случају нема континуиране промене смена из дана у дан или из недеље у недељу или после одређеног броја радних дана, по оцени Уставног суда, заснива се на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд је, стога, уставну жалбу у овом делу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Како је у конкретном случају оценио да оспореним пресудама материјално право није примењено на штету подносилаца уставне жалбе, односно да је оспорен а пресуд а заснован а на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, Уставни суд налази да објављивање ове одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије" представља правичан вид задовољења подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, због чега је одлучено као у тачки 2. изреке.
Уставни суд, такође, указује да је оваква одлука је утемељена на постојећој пракси овог суда ( видети, поред других, Одлуку Уж-575/2011 од 21. марта 2013. године, објављену на веб-сајту Уставног суда - www.уставни.суд.рс).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић