| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 02.11.2011 | Број: Уж-466/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јелене Бањац Љуштина из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Јелене Бањац Љуштина изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 59/09 од 29. јанура 2009. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда из тачке 1. и налаже Врховном касационом суду да поново одлучи о ревизији подноситељке уставне жалбе изјављене против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13570/06 од 16. априла 2008. године.
1. Јелена Бањац Љуштина из Београда је 27. марта 2009. године, преко пуномоћника Властимира Јанковића, адвоката из Београда, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 5493/04 од 17. маја 2006. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13570/06 од 16. априла 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 59/09 од 29. јануара 2009. године, због повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода и права на имовину, зајемчених одредбама члана 22. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије. Подноситељка се истовремено позвала и на повреду права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Подноситељка уставне жалбе, поред осталог, наводи да је оспореним пресудама утврђено да је ништав уговор о откупу предметног стана, као и да је ништава укњижба права својине на том стану. У уставној жалби се затим наводе чињенице због којих се оспорава наведени став који су поступајући судови заузели у оспореним пресудама, па се у том смислу истиче: да је општина Савски венац 1971. године стекла право коришћења и располагања на спорној непокретности; да је предметни стан општина Савски венац доделила на коришћење подноситељки уставне жалбе која је у својству носиоца станарског права закључила уговор о коришћењу стана; да је општина Савски венац предметни стан продала подноситељки уставне жалбе 7. маја 1992. године; да у време откупа стана од стране подноситељке уставне жалбе задужбина Луке Ћеловића Требињца није обновила рад, није била уписана у регистар задужбина, није имала статус правног лица, нити је могла бити титулар спорне имовине; да је наведена Задужбина изгубила задужбински карактер, јер је њена имовина након национализације постала друштвена својина и није коришћена за рад задужбине; да Закон о стамбеним односима из 1990. године није садржао одредбу која би изричито или прећутно забрањивала откуп задужбинских станова; да је ова забрана утврђена тек изменама Закона о стамбеним односима из 1993. године; да се стога та измена није могла применити 1992. године у време откупа стана; да је задужбина Луке Ћеловића Требињца обновила рад тек 1995. године и да се на њу није могао применити Закон о задужбинама из 1989. године. Имајући у виду наведено, подноситељка уставне жалбе предлаже да се утврди повреда означених уставних права, те да се пониште оспорене пресуде и да се утврди право на накнаду штете која ће се остварити на начин предвиђен одредбом члана 90. Закона о Уставном суду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Универзитет у Београду и задужбина Луке Ћеловића-Требињца, као тужиоци поднели су тужбу Другом општинском суду у Београду против тужених општине Савски венац са седиштем у Београду и Јелене Бањац Љуштина из Београда, овде подноситељка уставне жалбе, ради утврђења ништавости уговора о откупу стана.
Други општински суд у Београду је оспореном пресудом П. 5493/04 од 17. маја 2006. године, исправљеним решењем тог суда П. 5493/04 од 16. јуна 2006. године, у ставу првом изреке утврдио да је ништав уговор о откупу четворособног стана број 3 на другом спрату зграде у улици Краљевића Марка број 1, на катастарској парцели број 404 земљишно-књижни уложак број 278, КО Београд 5, укупне површине 122м2, који је закључен између тужених и оверен пред Другим општинским судом у Београду дана 7. маја 1992. године, у ставу другом изреке утврђено је да је ништава укњижба права својине на том стану описаном у А-листу као земљишно-књижно тело ИИ под редним бројем 8 постојећој на катастарској парцели број 404 од 481м2, у земљишно-књижном улошку број 278, КО Београд 5, у корист подноситељке уставне жалбе извршена на основу решења Другог општинског суда у Београду Дн. 12168/92 од 19. јуна 1992. године, те је наложено земљишно-књижном одељењу Другог општинског суда у Београду да изврши њено брисање и успостављање земљишно-књижног стања као део укњижбе, у ставу трећем изреке забрањено је подноситељки уставне жалбе да наведени стан отуђи до правноснажног окончања предметног спора, те је наложено земљишно-књижном одељењу Другог општинског суда у Београду да ову привремену меру упише у земљишно - књижни уложак, као и да упише забележбу овог спора, док је у ставу четвртом изреке обавезани тужени да тужиоцима накнаде парничне трошкове.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 13570/06 од 16. априла 2008. године одбијене су као неосноване жалбе тужених и потврђена је пресуда Другог општинског суд у Београду П. 5493/04 од 17. маја 2006. године, исправљена решењем тог суда П. 5493/04 од 16. јуна 2006. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 59/09 од 29. јануара 2009. године, у ставу првом изреке је одбачена као недозвољена ревизија подноситељке уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13570/06 од 16. априла 2008. године у делу који се односи на привремену меру, док је ставом другим изреке одбијена као неоснована ревизија подноситељке уставне жалбе у преосталом делу и ревизија тужене општине Савски венац изјављена против наведене другостепене пресуде. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да ревизија тужене општине Савски Венац није основана, а ревизија подноситељке уставне жалбе делимично није дозвољена, а делимично није основана; да према одредби члана 12. став 6. Закона о извршном поступку, против правноснажног решења донесеног у поступку извршења и обезбеђења нису дозвољени ревизија ни понављање поступка, те да је стога недозвољена ревизија подноситељке уставне жалбе у делу којим се оспорава одлука о привременој мери (став трећи изреке првостепене пресуде), па је одлучено као у ставу првом изреке ове пресуде, применом одредби члана 4. став 5. у вези члана 412. став 5. ЗПП и чл. 12. и 27. ЗИП; да у спроведеном поступку није била учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а није било ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП, на коју се ревизијом неосновано указује, јер је изрека пресуде јасна и разумљива, не противуречи сама себи, нити разлозима пресуде, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати, а другостепени суд је оценио наводе жалбе од значаја сагласно члану 382. став 1. ЗПП; да нису основани ни разлози ревизије о погрешној примени материјалног права; да је у правноснажно завршеном поступку утврђено да зграда у Београду у улици Краљевића Марка у којој се налази четворособан стан број 3 на другом спрату представља задужбину Луке Ћеловића-Требињца, која је била власник наведене непокретности до доношења одлука надлежних органа о национализацији предметне зграде, када је иста постала друштвена својина; да општина Савски венац од 30. септембра 1971.године има право коришћења и располагања на наведеној непокретности у друштвеној својини; да су општина Савски Венац, као продавац и подноситељка уставне жалбе, као купац 21. априла 1992.године закључили уговор о откупу и стицању својине на предметном стану, на основу којег је дозвољена и укњижба права својине подноситељки уставне жалбе на предметном стану; да је тужилац Универзитет у Београду 10. априла 1995. године донео одлуку да се обнови рад задужбине Луке Ћеловића-Требињца, а Министарство културе је 24. јула 1995. године одобрило обнављање рада предметне задужбине, којим решењем је констатовано да је задужбину основао Лука Ћеловић-Требињац 23. децембра 1925. године; да је циљ задужбине помагање и остваривања научних циљева Универзитета у Београду и награђивање најбољих научних радова студената Универзитета у Београду; да задужбином управља задужбински савет Универзитета и да је имовина задужбине у друштвеној својини и чини је, између осталог, и зграда у улици Краљевића Марка број 1. у Београду, као и да се средства задужбине могу користити само остваривању циљева задужбине; да су полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови закључили да тужена општина Савски венац није имала право да наведену непокретност отуђи из друштвене својине продајом исте подноситељки уставне жалбе; да су правилно примењене одредбе члана 13. став 1. и став 3. Закона о задужбинама, фондацијама и фондовима ("Службени гласник СРС", број 58/89) којима је регулисано да се средства задужбине, фондације и фонда могу користити искључиво у сврхе и на начин који је одредио оснивач, а да се облик у коме се налазе средства задужбине, фондације и фонда који су у друштвеној својини могу изменити, без измене карактера својине, само ако би се на тај начин сачувала вредност средстава и обезбедило лакше и дуже остваривање циљева тих институција; да су, у конкретном случају, правилно примењене и одредбе члана 103. Закона о облигационим односима; да разлоге и правни закључак нижестепених судова у свему прихвата и ревизијски суд; да је према утврђеном чињеничном стању, зграда у којој се налази предметни стан и која представља задужбину Луке Ћеловића Требињца била у друштвеној својини, чије је право коришћења и располагања имала општина Савски венац, која је морала да своја права врши на начин како је то наменио оснивач задужбине; да околност да је рад задужбине обновљен након закључења предметног уговора о откупу стана, није од утицаја на другачију одлуку о тужбеном захтеву у овој парници, с обзиром да се према утврђеном чињеничном стању не ради о оснивању нове задужбине, већ о обнови постојеће задужбине, што произилази из наведеног решења Министарства културе; да се стога, предметна непокретност морала користити за циљеве и сврху које је одредио оснивач, све сагласно наведеној одредби Закона о задужбинама, фондацијама и фондовима, како то правилно закључују нижестепени судови.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Како су одредбама члана 58. став 1. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем и да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.); да се на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом (члан 33.).
Законом о задужбинама, фондацијама и фондовима ("Службени гласник СРС“, број 59/89) било је прописано: да се овим законом утврђују услови за оснивање задужбине, фондације и фонда, циљеви ради којих се они могу основати, управљање задужбином, фондацијом и фондом и услови и начин престанка њиховог постојања (члан 1.); да се задужбина, фондација и фонд оснивају ради помагања стваралаштва и остваривања хуманитарних и других друштвено корисних циљева (члан 2.) да се задужбина, фондација и фонд уписују у регистар задужбина, фонација и фондова (у даљем тексту: регистар), да задужбина, фондација и фонд могу остваривати циљеве по упису у регистар (члан 7. ст. 1. и 2.); да уписом у регистар, задужбина, фондација и фонд стичу својство правног лица (члан 8. став 1.); да се средства задужбине, фондације и фонда могу користити искључиво у сврхе и на начин које је одредио оснивач, ако овим законом није другачије одређено, да облик у коме се налазе средства задужбине, фондације и фонда која су у друштвеној својини могу се изменити, без измене карактера својине, ако би се на тај начин сачувала вредност средстава и обезбедило лакше и дуже остваривање циљева тих институција (члан 13. ст. 1. и 2.).
Законом о стамбеним односима ("Службени гласник СРС", бр. 12/90, 47/90 и 55/90 и "Службени гласник РС", бр. 3/90 и 7/90), који је важио у време закључивања спорног уговора о откупу, било је, поред осталог, прописано: да носилац станарског права, закупац стана и чланови њиховог породичног домаћинства могу у целини или у идеалним деловима да купе стан у друштвеној својини који користе, да закључењем уговора о куповини стана купац има обавезу да у року од тридесет дана поднесе захтев за упис права својине и терет хипотеке у земљишне књиге, односно друге јавне књиге о евиденцији непокретности и правима на њима, када стиче право својине (члан 6. ст. 1. и 7.);
Закон о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05), који је ступио на снагу 2. августа 1992. године, прописује: да се коришћење станова, одржавање стамбених зграда и станова и откуп станова врши се у складу са овим законом (члан 1.); да се од откупа по одредбама овог закона изузима стан који се налази у задужбини, односно који је припадао задужбини која би могла да настави са остваривањем циљева ради којих је основана, згради подигнутој или купљеној из средстава датих или сакупљених за добротворне и друге друштвено корисне сврхе (легати, поклони, сакупљени прилози и сл.) или репрезентативној згради, која се користи за потребе државних органа и органа локалне самоуправе, да министарство надлежно за послове културе утврђује који станови се налазе у задужбини, односно који су припадали задужбини која би могла да настави са остваривањем циљева ради којих је основана, у смислу става 1. тачка 4. овог члана, да задужбина може обновити рад ако су њени циљеви могући и ако се приходима од станова који су припадали задужбини могу остваривати ти циљеви, да закупци на неодређено време станова који су припадали задужбинама које до истека рока од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона не обнове рад, односно које не отпочну са остваривањем својих циљева, имају право да откупе станове под условима утврђеним овим законом, да министарство културе утврђује задужбине које до рока из става 1. овог члана нису обновиле рад, односно нису отпочеле са остваривањем својих циљева, да се закупнине за станове који припадају задужбини која је обновила рад у складу са законом уплаћују тој задужбини. (члан 17. став 1. тачка 4. и ст. 5. до 8.).
Одредбом члана 103. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.
5. Приликом оцене навода подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав предвиђа у члану 58. став 1. Устава и констатовао да се Уставом гарантовано мирно уживање својине јемчи само у случају да је својина као део имовинског права стечена на основу закона.
Из чињеничног стања утврђеног у оспореном парничном поступку произлази: да је зграда у којој се налази предметни стан национализована и прешла у друштвену својину; да је од 30. септембра 1971. године општина Савски венац била носилац права коришћења и располагања на наведеној непокретности у друштвеној својини; да је 21. априла 1992. године подноситељка уставне жалбе закључила уговор о откупу стана са општином Савски венац; да је тај уговор оверен код Другог општинског суда у Београду 7. маја 1992. године, као и да је дана 19. јуна 1992. године донето решење којим је дозвољена укњижба права својине на том стану у корист подноситељке уставне жалбе; да је Закон о становању ("Службени гласник РС", број 50/92) ступио на снагу 2. августа 1992. године. Дакле, у време када је Закон о становању ступио на снагу, подноситељка је већ била власник предметног стана. Стога, Уставни суд сматра да се на предметни уговор о откупу стана, не могу применити одредбе члана 17. Закона о становању, којима је прописано да се од откупа изузима стан који се налази у задужбини, или који је припадао задужбини која би могла да настави са остваривањем циљева ради којих је основана, већ одредбе Закона о стамбеним односима из 1990. године, који је важио у време закључења наведеног уговора, а који није предвиђао цитирани изузетак од откупа стана предвиђен Законом о становању. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да је општина Савски венац, као носилац права коришћења и располагања на предметном стану, могла да дозволи откуп стана подноситељки уставне жалбе, односно да са њом закључи уговора о откупу тог стана.
Такође, Уставни суд је утврдио да се на наведени уговор на могу применити ни одредбе Закона о задужбинама, фондацијама и фондовима, којима су уређени услови за оснивање задужбине, управљање задужбином и услови и начин престанка њиховог постојања. Ово стога што је тек обнављањем рада Задужбине 24. јула 1995. године поново успостављен субјективитет Задужбини, а што не значи и враћање имовине коју је она некада поседовала, нити се на предметни уговор могу применити одредбе члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, будући да није противан принудним прописима.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да становишта и дати разлози у оспореним пресудама због чега је утврђена ништавост предметног уговора и укњижба права својине подноситељке на наведеној непокретности нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних прописа не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је тужбени захтев основан. Због тога је, по оцени Уставног суда, подноситељка уставне жалбе оспореним пресудама ускраћена за имовину, коју представља њено право својине на предметном стану. На тај начин је подноситељки уставне жалбе повређено право из члана 58. став 1. Устава, па је, Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Врховног суда Србије, како би Врховни касациони суд донео нову одлуку о ревизији подноситељке уставне жалбе, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Такође, Уставни суд је оценио да подноситељка уставне жалбе није навела уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде зајемченог права из члана 22. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, а сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.