1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела...

1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08). 2. Одбацују се захтеви за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу Закона из тачке 1.

Врста:	Судска пракса
Sud:	Уставни суд	Датум: 30.06.2011	Број: ИУз-117/2009
Абстракт:

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. јуна 2011. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08).

2. Одбацују се захтеви за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу Закона из тачке 1.

Образложење

Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08).

У иницијативама се оспорава Закон у целини, као и његове поједине одредбе у односу на чл. 20, 32, 33, 34, 36, 42, 58 и 197. Устава Републике Србије, као и у односу на чл. 6. и 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05, „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10), члан 1. Протокола број 1 уз ову конвенцију и члан 17. Универзалне декларације о људским правима.

Подносилац иницијативе наводи да су одредбе чл. 4. и 23. оспореног Закона несагласне са одредбама чл. 32. и 33. Устава (право на правично суђење и посебна права окривљеног), с обзиром на то да је одредбама оспореног члана 4. предвиђено да, ако одредбама овог закона није другачије прописано, сходно ће се примењивати одредбе Законика о кривичном поступку, док је одредбама члана 23. оспореног Закона, које су у супротности са Закоником, предвиђено да ће, пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине суд заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника, ако га има, и јавног тужиоца, па у овом случају, иако одлучује о правима лица која су наводно стекла имовину проистеклу из кривичног дела, законодавац нужно не тражи учешће браниоца, што је у супротности са наведеним уставним одредбама. Иницијатори затим истичу да одредба члана 42. Закона није у сагласности ни са чланом 32. Устава, с обзиром на то да власник имовине нема прилику да се обрати суду у поступку у којем се одлучује о његовим правима и обавезама, као и са одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције, којим је утврђено право на правично суђење. Судска независност и непристрасност као елементи права на правично суђење су, према мишљењу иницијатора, повређени законским одредбама које предвиђају да се суђење по захтеву за привремено одузимање имовине и главни претрес одвијају пред истим председником већа, односно пред истим већем пред којим се држи главни претрес. Исто начело је, по мишљењу иницијатора, прекршено и чланом 24. Закона, с обзиром на то да рок за одржавање рочишта за одузимање имовине од пет дана није разуман, да се временско трајање јавног расправљања не може ограничити законом, нити се може законом одредити да се јавно расправљање има довршити без прекидања.

По наводима иницијатора, одредбе чл. 28. и 30. оспореног Закона нису у сагласности са одредбама члана 34. Устава (правна сигурност у казненом праву), с обзиром на то да из оспорених одредаба Закона произлази да се одредбе овог закона примењују и на кривична дела учињена пре ступања на снагу овог закона, чиме се даје могућност изрицања кривичне санкције – казне која није била прописана законом у време извршења кривичног дела. Чињеница да одузимање имовинске користи проистекле из кривичног дела није обухваћено каталогом кривичних санкција предвиђених Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), не доводи у питање њену правну природу, јер се она изриче након правноснажне осуђујуће пресуде, а то је, према мишљењу иницијатора, чини казном у смислу члана 7. Европске конвенције. Са тим у вези, иницијатори истичу да оспорени Закон у целини има повратно дејство, што је у супротности са одредбама члана 197. Устава, посебно наводећи одредбе члана 28. став 1. и члана 66. оспореног Закона.

Уставно начело правне сигурности у казненом праву је, према мишљењу иницијатора, нарушено и одредбама чл. 21, 22, 27, 34, 37, 41, 42, 44, 46. и 49. оспореног Закона, из следећих разлога: могућност јавног тужиоца да забрани располагање имовином док траје судски поступак, у супротности је са уставном заштитом коју пружа претпоставка невиности; увођењем могућности привременог одузимања имовине законодавац је, по схватању иницијатора, успоставио претпоставку кривице за онога ко је окривљен, али не и осуђен, само на основу очигледне несразмере његове имовине са његовим законитим приходима; могућност Дирекције да отуђи ствари које припадају неком другом у ситуацији када још увек нема пресуде, противна је правном принципу да нико на другога не може пренети више права него што сам има; власнику који је ослобођен не враћа се продата имовина, већ се враћају средства; мером привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела нарушава се принцип пропорционалности који је предвиђен чланом 1. Првог протокола уз Европску конвенцију; између последица привременог или трајног одузимања имовине практично нема разлике, јер привремено одузимање имовине може имати за последицу коначно одузимање права својине над стварима унутар имовине не само пре него што дође до правноснажно осуђујуће пресуде, већ и у случају правноснажно ослобађајуће пресуде. Подносилац иницијативе сматра да је одредба члана 3. тач. 4) и 7) оспореног Закона несагласна са чланом 34. Устава, јер се особама против којих није вођен кривични поступак може изрећи санкција одузимања имовине. У истом члану Закона иницијатор оспорава и тачку 3) овог члана Закона, наводећи да се том одредбом поистовећује статус осумњиченог, окривљеног и осуђеног лица, чиме не прави разлику између основа сумње, основане сумње, осуде и правоснажне осуде, што је у супротности са одредбама члана 34. Устава. Имајући у виду све наведене разлоге за повреду одредаба члана 34. Устава, иницијатор сматра да су из истих разлога одредбе члана 3. тач. 3) и 7) и чл. 21, 22, 27, 28, 30, 34, 37, 41, 42, 44, 46. и 49. Закона несагласне и са одредбама члана 6. Европске конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Подносилац иницијативе сматра и да одредбе члана 1, члана 3. тач. 1) и 2), члана 15. став 1. и члана 28. став 1. оспореног Закона нису у сагласности са чл. 36. и 58. Устава, јер из оспорених одредаба Закона произилази да је појам имовине и имовине проистекле из кривичног дела одређен непрецизно и без временског ограничења, што оставља могућност за различито тумачење оспорених одредаба, чиме се нарушава и Уставом зајемчено право на имовину. Нарочито је спорно за иницијатора да се под имовином у смислу овог закона подразумева и имовина наследника и трећих лица, јер у таквим ситуацијама нема јавног интереса који оправдава лишавање имовине ових лица. Посебан проблем за иницијатора представља чињеница да оспореним Законом није предвиђена ни висина накнаде за коју имовина може бити одузета или ограничена, чиме би се могао нарушити уставни принцип да накнада у таквим случајевима не може бити нижа од тржишне. Иницијатор наводи да су из свих наведених разлога одредбе члана 1, члана 3. тач. 1) и 2) члана 15. став 1. и члана 28. став 1. оспореног Закона несагласне са одредбама члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, којима је гарантована заштита имовине.

Даље у иницијативи се наводи да одредбе члана 20. оспореног Закона нису у сагласности са одредбама члана 42. Устава, којима је зајемчена заштита података о личности. Наиме, имајући у виду да се поступак за одузимање имовине проистекле из кривичног дела не води само против учинилаца кривичног дела, односно да лица против којих законодавац предвиђа вођење поступка нису лица која су осумњичена, окривљена или пак осуђена за кривично дело из кога је проистекла имовина о чијој се судбини одлучује, откривање података из пословних књига, личних рачуна и сефова тих лица, по наводима иницијатора, представљало би повреду наведеног Уставом зајемченог права.

Иницијатори на крају истичу да оспорени Закон није у сагласности ни са одредбама чл. 20. и 58. Устава, јер је њиме уређено одузимање или ограничавање права својине без накнаде, а да се при томе не ради о наплати пореза и других дажбина и казни, када Устав једино дозвољава одузимање или ограничавање права својине.

Поједини иницијатори су тражили од Уставног суда да обустави извршење појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона до доношења коначне одлуке Суда, због могућности наступања неотклоњивих штетних последица њиховим извршавањем.

ИИ

У претходном поступку Уставни суд је на седници од 15. октобра 2009. године донео Закључак на основу кога је доставио иницијативе Народној скупштини на мишљење, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о Уставом суду ("Служени гласник РС", број 109/07). Народна скупштина је доставила мишљење Уставном суду 3. марта 2010. године.

У мишљењу Народне скупштине се истиче да када је реч о правној природи одузимања имовине проистекле из кривичног дела, треба разликовати привремено одузимање имовине од трајног. Привремено одузимање имовине је мера превентивног карактера, јер се може применити само ако постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено. Стога се, по мишљењу доносиоца оспореног Закона, питање правне природе одузимања имовине проистекле из кривичног дела може поставити искључиво у односу на трајно одузимање такве имовине.

Ако би трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела било изједначено са кривичном санкцијом, онда би се као и свака кривична санкција свело на лишавање или ограничавање слободе или права лица према којем се примењује, или упозорење да до тога може да дође у случају поновног извршења кривичног дела. Међутим, за разлику од казне, где основ примене института проистиче из схватања о субјективизацији кривице и санкционисања, код трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела основ примене се налази у начелном захтеву да нико не може задржати оно за што се може основано претпоставити да је прибављено криминалном активношћу. Стога се може рећи да је казна институт који „прати“ учиниоца кривичног дела, док трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела представља институт који „прати“ незаконито стечену имовину, без обзира на то код кога се у тренутку одузимања налази. Трајним одузимањем имовине се тако успоставља имовинско стање које је нарушено извршењем кривичног дела, односно криминалном активношћу, па доносилац оспореног Закона закључује да то упућује на његову ресторативну, а не репресивну природу.

У одговору се даље истиче да постоје значајне разлике између казне и трајног одузимања имовине у вези са околностима које се узимају у обзир приликом њиховог изрицања: код трајног одузимања имовине суд не узима у обзир степен кривичне одговорности, побуде из којих је дело учињено, имовинске прилике учиниоца, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, олакшавајуће и отежавајуће околности, висина користи која се одузима не зависи од претходно задатих оквира, као што је случај са казном и њеним границама постављеним у оквирима општег и посебног минимума и максимума. У процесном погледу такође постоје разлике које се састоје у томе што одлука о кривици увек има за последицу доношење одлуке о казни, док се одлука о трајном одузимању имовине доноси у посебном поступку, који се не води ради утврђивања нечије кривичне одговорности, већ због доношења одлуке о захтеву јавног тужиоца за трајно одузимање имовине, у коме је дато право власнику имовине да побија доказе које је изнео јавни тужилац. То значи да доношење одлуке о кривици, а самим тим и осуђујуће пресуде не условљава нужно доношење одлуке о трајном одузимању имовине, јер се ради само о једном од услова који, заједно са другим условима, мора да буде испуњен да би се питање трајног одузимања имовине могло изнети пред суд. Следећа разлика између казне и трајног одузимања имовине огледа се у томе што суд по службеној дужности одлучује о казни, док је подношење захтева за трајно одузимање имовине у искључивој надлежности јавног тужиоца, који то може да учини након ступања оптужнице на правну снагу, а најкасније у року од годину дана по правноснажном окончању кривичног поступка и који самостално процењује да ли има довољно доказа потребних за утврђивање чињеница да се ради о имовини која је проистекла из неког кривичног дела. Наведени разлози, по мишљењу доносиоца оспореног Закона, одређују трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела као меру суи генерис која се не примењује ад персонам на власника, већ ин рем.

У одговору на иницијативе се даље наводи да правила којима се уређује трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела у суштини представљају посебна правила о доказивању чињенице о криминалном пореклу одређене имовине. Наиме, када јавни тужилац докаже одређене чињенице ствара се оборива претпоставка да имовина или њен део који су у знатној несразмери са законитим приходима власника представљају имовину проистеклу из кривичног дела. Ако власник не обори наведену законску претпоставку, она ће постати доказана чињеница у судском поступку. У погледу навода иницијатора о ретроактивности оспореног Закона, у одговору се истиче да процесна правила не подлежу овом принципу.

Поводом круга лица од којих се може одузети имовина проистекла из кривичног дела, доносилац оспореног закона истиче да се увођењем у поступак одузимања имовине проистекле из кривичног дела појма оставиоца, односно лица против кога услед смрти кривични поступак није покренут или је обустављен, обезбеђује ефикасност наведене правне мере која се може применити само под условом ако је у поступку који је правноснажно окончан осуђујућом пресудом, утврђено да је оставилац са другим лицима учинио неко кривично дело које представља основ за одузимање имовине, тј. осуда других лица за кривично дело у којем је учествовао оставилац представља основ за претпоставку да је оставилац стекао имовину извршењем противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело.

На основу свих навода из одговора, доносилац оспореног Закона сматра да Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела није несагласан са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.

ИИИ

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:

Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела је донела Народна скупштина, на Првој седници Другог редовног заседања у 2008. години, 23. октобра 2008. године. Закон је објављен у „Службеном гласнику РС“, број 97/08 од 27. октобра 2008. године, ступио је на снагу 4. новембра 2008. године, а почео је да се примењује 1. марта 2009. године. Овим законом уређени су услови, поступак и органи надлежни за откривање, одузимање и управљање имовином која је проистекла из одређених кривичних дела која су обухваћена овим законом (члан 1.). Закон се оспорава у целини у односу на следеће уставне одредбе: ограничења људских и мањинских права из члана 20. Устава; зајемчену правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, са посебним нагласком на претпоставку невиности; зајемченим правом на имовину из члана 58. Устава и забраном повратног дејства закона из члана 197. Устава, као и у односу на члан 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којима је утврђено да кажњавање може бити само засновано на закону. Поред наведеног, у иницијативама су посебно истакнути поједини чланови Закона за које иницијатори сматрају да нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима.

Одредбама члана 3. Закона предвиђено да поједини изрази употребљени у овом закону имају следеће значење: 1) имовином се сматра добро сваке врсте, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро, имовином се сматра и приход или друга корист остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана; 2) имовином проистеклом из кривичног дела сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима; 3) окривљеним се сматра осумњичени, лице против кога је кривични поступак покренут или осуђени за кривично дело из члана 2. овог закона; 4) оставиоцем се сматра лице против кога услед смрти кривични поступак није покренут или је обустављен, а у кривичном поступку који се води против других лица је утврђено да је заједно са тим лицима учинио кривично дело из члана 2. овог закона; 5) правним следбеником сматра се наследник осуђеног, сведока сарадника, оставиоца или њихових наследника; 6) трећим лицем сматра се физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела; 7) власником се сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице; 8) одузимањем се сматра привремено или трајно одузимање од власника имовине проистекле из кривичног дела. Чланом 4. Закона је прописано да ако одредбама овог закона није друкчије прописано, сходно ће се примењивати одредбе Законика о кривичном поступку, а чланом 5. Закона - да су органи надлежни за откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела јавни тужилац, суд, организациона јединица Министарства унутрашњих послова надлежна за финансијску истрагу (у даљем тексту: Јединица) и Дирекција за управљање одузетом имовином (у даљем тексту: Дирекција) и да се надлежност јавног тужиоца и суда у поступку из става 1. овог члана одређује према надлежности суда за кривично дело из кога потиче имовина.

У делу Закона којим је уређено привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, оспореним одредбама Закона прописано је: да када постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено, јавни тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине, да захтев из става 1. овог члана садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произлази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине, да о захтеву из става 1. овог члана у зависности од фазе поступка одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес (члан 21.); да ако постоји опасност да ће власник располагати имовином проистеклом из кривичног дела пре него што суд одлучи о захтеву из члана 21. став 1. овог закона, јавни тужилац може донети наредбу о забрани располагања имовином и о привременом одузимању покретне имовине, да мера из става 1. овог члана траје до доношења одлуке суда о захтеву јавног тужиоца, да наредбу из става 1. овог члана извршава Јединица (члан 22.); да ће пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине суд заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника ако га има и јавног тужиоца, да се позив доставља на познату адресу, односно седиште лица из става 1. овог члана, уз упозорење да ће се рочиште одржати и у случају његовог недоласка, да се сматра да ако је позив достављен непосредно власнику или његовом браниоцу, односно пуномоћнику, да је тиме достављање власнику уредно извршено, да ће, ако се позив не може доставити на начин прописан у ставу 2. овог члана, суд власнику поставити пуномоћника по службеној дужности за поступак привременог одузимања имовине (члан 23.); да ће се рочиште из члана 23. став 1. овог закона одржати у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине, да ће се започето рочиште довршити без прекидања, да јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено, да власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24.); да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине и да у случају смрти власника или ако се појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, суд може преиспитати донету одлуку (члан 27.).

У делу Закона којим је уређено трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, оспореним одредбама Закона прописано је: да након ступања оптужнице на правну снагу, а најкасније у року од годину дана по правноснажном окончању кривичног поступка, јавни тужилац подноси захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, да захтев из става 1. овог члана садржи податке о окривљеном, односно сведоку сараднику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини коју окривљени, односно сведок сарадник поседује и законитим приходима, околности које указују на постојање очигледне несразмере између имовине и прихода и разлоге који оправдавају потребу за трајним одузимањем имовине, да захтев против правног следбеника садржи доказе да је наследио имовину проистеклу из кривичног дела, а захтев против трећег лица доказе да је имовина проистекла из кривичног дела пренета без накнаде или уз накнаду која не одговара стварној вредности у циљу осујећења одузимања, да о захтеву из става 1. овог члана одлучује веће пред којим се држи главни претрес, односно председник тог већа, да је поступак за трајно одузимање имовине хитан (члан 28.); да када се власник изјасни да оспорава захтев из члана 28. став 1. овог закона или ако је захтев поднет након правноснажног окончања кривичног поступка, суд ће одржати главно рочиште на којем ће одлучити о захтеву, да ће суд пре одржавања рочишта из става 1. овог члана у року од 30 дана од правноснажности осуђујуће пресуде или од дана подношења захтева јавног тужиоца заказати припремно рочиште ради предлагања доказа (члан 30.).

Иницијатори су посебно оспорили одредбе Закона којима је уређено управљање одузетом имовином од стране Дирекције, а којима је прописано: да по пријему решења о привременом, односно трајном одузимању имовине, Дирекција одмах поступа у складу са надлежностима из члана 9. овог закона, да до укидања решења о привременом одузимању имовине, односно до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, Дирекција управља одузетом имовином са пажњом доброг домаћина, односно доброг стручњака (члан 37.); да се о одузетој имовини сачињава записник у који се уносе подаци о власнику, подаци о имовини и стању у којем је преузета, подаци о вредности која се одузима (члан 34. став 2.), напомена да ли се имовина привремено или трајно одузима, да ли је привремено одузета имовина остала код власника или је поверена другом физичком или правном лицу (члан 39. ст. 3. и 4.) и други подаци, да министар надлежан за правосуђе прописује ближу садржину записника из става 1. овог члана и садржину и начин вођења евиденција о пословима које у смислу члана 9. став 1. овог закона врши Дирекција (члан 38.); да се привремено одузимање имовине спроводи сходном применом одредаба Закона о извршном поступку, ако овим законом није друкчије одређено, да трошкове чувања и одржавања привремено одузете имовине сноси Дирекција, да директор може одлучити да привремено одузета имовина остане код власника уз обавезу да се о имовини стара са пажњом доброг домаћина, да власник сноси трошкове чувања и одржавања имовине, да у оправданим случајевима директор може поверити управљање привремено одузетом имовином другом физичком или правном лицу на основу уговора (члан 39.); да привремено одузете предмете од историјске, уметничке и научне вредности Дирекција предаје на чување установама надлежним за чување ових предмета до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, да привремено одузете девизе и ефективни страни новац, предмете од племенитих метала, драгог и полудрагог камења и бисера Дирекција предаје на чување Народној банци Србије до доношења одлуке из става 1. овог члана, да о чувању предмета из ст. 1. и 2. овог члана Дирекција закључује уговор са надлежним установама, односно Народном банком Србије (члан 40.); да ако је власнику привремено одузета покретна и непокретна имовина, Дирекција може из новчаних средстава, односно средстава добијених продајом покретне имовине да намири нужне трошкове чувања и одржавања непокретне имовине, да ако решење о привременом одузимању имовине буде укинуто, Република Србија сноси трошкове из става 1. овог члана (члан 41.); да у циљу очувања вредности привремено одузете имовине Дирекција може, уз одобрење надлежног суда, без одлагања продати покретну имовину, односно поверити одређеном физичком или правном лицу да је прода, да ако одредбама овог закона није нешто посебно прописано, у поступку продаје имовине из става 1. овог члана сходно ће се применити одредбе закона који уређују извршни поступак и извршење кривичних санкција, да изузетно, суд може одобрити да се уместо продаје имовине из става 1. овог члана прихвати јемство које понуди власник или друго лице, да се износ јемства одређује с обзиром на вредност привремено одузете имовине и да се након полагања јемства имовина предаје даваоцу јемства (члан 42.); да се продаја имовине из члана 41. став 1. и члана 42. став 1. овог закона врши усменим јавним надметањем које се оглашава у „Службеном гласнику Републике Србије“, односно другом јавном гласилу, да се лако кварљива роба и животиње могу продати без усменог јавног надметања, да се покретна имовина продаје по истој или вишој цени од процењене вредности коју је одредила Дирекција, да се ако имовина не буде продата након два усмена јавна надметања, продаја може извршити непосредном погодбом, да се продаја хартија од вредности и других вредносних папира врши у складу са прописима којима се уређује промет хартија од вредности (члан 43.); да покретна имовина која не буде продата у року дужем од годину дана може бити поклоњена у хуманитарне сврхе или уништена, да одлуку о поклону имовине из става 1. овог члана доноси Влада, на предлог директора, по прибављеном мишљењу министра надлежног за здравство или социјалну заштиту, да одлуку о уништењу имовине из става 1. овог члана директор доноси и због постојања здравствених, ветеринарских, фитосанитарних, сигурносних или других разлога прописаних законом, да се имовина уништава под надзором Дирекције, у складу са посебним прописима, да трошкове уништења сноси Дирекција (члан 44.); да се новчана средства добијена продајом имовине из члана 42. став 1. овог закона чувају на посебном рачуну Дирекције до укидања решења о привременом одузимању имовине, да се новчана средства из става 1. овог члана користе за повраћај имовине и накнаду штете и трошкова из члана 44. ст. 3. и 4. овог закона, да ако новчана средства нису довољна, разлика се исплаћује из буџета Републике Србије (члан 45.); да се власнику привремено одузете имовине за коју је у складу са овим законом утврђено да не потиче из кривичног дела, без одлагања враћају новчана средства добијена продајом имовине, увећана за просечну камату по виђењу за одговарајући период, да новчана средства из става 1. овог члана Дирекција враћа по службеној дужности или на захтев власника (члан 46.); да власник коме су у складу са чланом 46. став 1. овог закона враћена новчана средства може у року од 30 дана од дана повраћаја средстава поднети Дирекцији захтев за накнаду штете проузроковане привременим одузимањем имовине, да ако захтев за накнаду штете не буде усвојен или Дирекција не донесе одлуку о њему у року од три месеца од дана подношења захтева, власник може надлежном суду поднети тужбу за накнаду штете против Републике Србије, да ако је захтев само делимично усвојен, власник може поднети тужбу у односу на преостали део захтева (члан 47.).

У делу В Закона под називом Међународна сарадња, оспореним одредбама Закона прописано је: да међународна сарадња у смислу одредаба овог закона обухвата пружање помоћи у проналажењу имовине проистекле из кривичног дела, забрану располагања и привремено или трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела (члан 51. став 1.); да се у хитним случајевима, под условима узајамности, молба за проналажење, забрану располагања, односно привремено одузимање имовине може доставити посредством Јединице (члан 53. став 2.); да молба за забрану располагања, односно привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела поред података из става 1. овог члана садржи и одлуку о покретању кривичног поступка или захтев за покретање поступка за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела од лица из става 1. тачка 2. овог члана (члан 54. став 3.); да ако молба за забрану располагања, привремено, односно трајно одузимање имовине садржи све елементе прописане чланом 54. овог закона, одлуку доноси ванрасправно веће надлежног суда, да се о седници већа обавештава јавни тужилац и постављени бранилац, односно пуномоћник (члан 57. став 1.); да решење о привременом одузимању имовине садржи податке из члана 25. став 2. овог закона, а решење о трајном одузимању имовине садржи податке из члана 34. став 2. овог закона (члан 58. став 2.); да се жалба против решења којим је одлучено о молби за привремено одузимање имовине изјављује у року од три дана од дана достављања решења, а жалба против решења којим је одлучено о молби за трајно одузимање имовине изјављује се у року од осам дана од дана достављања решења, да жалба не одлаже извршење решења о привременом одузимању имовине (члан 59. ст. 2. и 3.); да привремено одузимање имовине траје до окончања, у држави молиљи, кривичног поступка, односно поступка по захтеву за трајно одузимање имовине, да ако поступак из става 1. овог члана не буде окончан у року од две године од доношења решења о привременом одузимању имовине, суд ће по службеној дужности укинути решење, да ће суд шест месеци пре истека рока из става 2. овог члана обавестити инострани орган о последицама протека рока, да изузетно, ако инострани орган пре истека рока достави потребне доказе, суд може одлучити да привремено одузимање имовине траје још најдуже две године (члан 60. ст. 1. до 3.).

Оспореним чланом 66. Закона прописано је да се одредбе овог закона не примењују на лица која су до дана ступања на снагу овог закона стекла статус сведока сарадника.

ИВ

Уставом Републике Србије утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (члан 20. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом, као и да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (члан 33. ст. 2, 3. и 4.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, као и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст.1, 2. и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да је зајемчена заштита података о личности, и да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 42. ст. 1. и 3.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, поступак пред судовима и другим државним органима и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тач. 2. и 16.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, као и да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи јавни интерес утврђен при доношењу закона (члан 197. ст. 1. и 2.).

Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 – испр, 107/05 - испр, 72/09 и 111/09) – (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да су кривичне санкције - казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере (члан 4. став 1.); да је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција сузбијање кривичних дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством (члан 4. став 2.); да се учиниоцу кривичног дела могу изрећи следеће казне - казна затвора, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе (члан 43.); да се учиниоцу кривичног дела може, поред осталих мера безбедности, изрећи мера одузимања предмета (члан 79. став 1. тачка 7)); да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом и да ће се та корист одузети, под условима предвиђеним овим закоником и судском одлуком којом је утврђено извршење кривичног дела (члан 91.); да ће се од учиниоца одузети новац, предмети од вредности и свака друга имовинска корист који су прибављени кривичним делом, а ако одузимање није могуће, учинилац ће се обавезати да преда у замену другу имовинску корист која одговара вредности имовине прибављене извршењем кривичног дела или проистекле из кривичног дела или плати новчани износ који одговара прибављеној имовинској користи (члан 92. став 1.); да ће се имовинска корист прибављена кривичним делом одузети и од правног или физичког лица на која је пренесена без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности (члан 92. став 2.); да ако је кривичним делом прибављена имовинска корист за другог та корист ће се одузети (члан 92. став 3.).

Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 85/05 – др. закон, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 – др. закон, 72/09 и 76/10) – (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да ће се предмети који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, привремено одузети и предати на чување суду или ће се на други начин обезбедити њихово чување (члан 82. став 1.); да ко држи овакве предмете, дужан је да их преда на захтев суда, у случају да одбије да преда предмете може се казнити новчаном казном до 100.000 динара, а ако и после тога одбије да преда предмете може се још једном казнити истом казном (члан 82. став 3.); да о жалби против решења којим је изречена новчана казна одлучује веће (члан 24. став 6.)-(члан 82. став 4.); да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу одузети предмете наведене у ставу 1. овог члана кад поступају по чл. 225. и 238. овог законика или кад извршавају налог суда (члан 82. став 5.).

Законом о облигационим односима (,,Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и ,,Службени лист СРЈ“ бр. 31/93, 22/99 и 44/99) – (у даљем тексту: ЗОО) предвиђено је: да је страна у облигационим односима дужна да у извршавању своје обавезе поступа са пажњом која се у правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг привредника,односно пажња доброг домаћина) - (члан 18. став 1.); да је страна у облигационим односима дужна да у извршавању своје професионалне делатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака) - ( члан 18. став 2.).

Законом о парничном поступку (,,Службени гласник РС„ бр. 125/04 и 111/09) - (у даљем тексту: ЗПП ) прописано је: да у току припремања главне расправе, до рочишта за главну расправу, суд одлучује о свим питањима која се тичу управљања поступком ( члан 275. став 1.); да суд ван рочишта за главну расправу доноси решење, између осталог, и о привременим мерама обезбеђења ( члан 313. став 1.).

У Кривичном законику из 1947. године (''Службени лист ФНРЈ'', број 106/47) предвиђена је била конфискација имовине као једна од казни која се може изрећи учиниоцу кривичног дела (члан 28. тачка 6.), док је одредбама члана 36. овог законика било прописано да се казна конфискације састоји у одузимању без накнаде у корист државе целокупне имовине (потпуна конфискација) или тачно одређеног дела имовине (делимична конфискација) физичког или правног лица и да ако у закону није изричито одређено каква ће се конфискација изрећи, суд може изрећи, с обзиром на природу и друштвену опасност дела и учиниоца, потпуну или делимичну конфискацију.

У Основном кривичном закону (''Службени лист СФРЈ'', бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 45/90 и 54/90, ''Службени лист СРЈ'', бр. 35/92, 16/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и ''Службени гласник РС'', број 39/03), који је престао да важи 1. јануара 2006. године, било је прописано: да се за кривична дела могу кривично одговорним учиниоцима изрећи ове казне – затвор, новчана казна и конфискација имовине (члан 34.) и да се конфискација имовине може изрећи само као споредна казна (члан 35. став 3)). До 1990. године конфискација имовине је била је одређена чланом 40. овог закона као казна која се састоји у одузимању имовине осуђеном лицу без накнаде, у границама прописаним законом, као и да се може изрећи само за кривична дела за која је изричито прописана и када је учиниоцу изречена казна затвора у трајању од најмање три године (ова одредба је брисана из Закона на основу Закона о изменама и допунама Кривичног закона СФРЈ ("Службени лист СФРЈ", број 38/90), од 6. јула 1990. године). Законом о изменама и допунама кривичног закона Савезне Републике Југославије (''Службени лист СРЈ'', број 39/03) допуњен је основни текст Закона новим чланом 39а којим је било прописано да се конфискација имовине састоји у одузимању имовине осуђеном лицу без накнаде, у границама прописаним законом и да се конфискација имовине може изрећи кад је учиниоцу кривичног дела са елементом организованог криминала изречена казна затвора у трајању од најмање четири године.

Чланом 20. Закона о основама својинскоправних односа (''Службени лист СФРЈ'', бр. 6/80, 36/90 и 29/96 и ''Службени гласник РС'', број 115/05) прописано је да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, као и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом.

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05, „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10) утврђено је да свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, да свако ко је оптужен за кривично дело се сматра невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона, као и да свако ко је оптужен за кривично дело има право, између осталог, да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере (члан 6. ст. 1. и 2. и став 3. под ц)); да се нико не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или нечињењем које, у време када је извршено, није представљало кривично дело по унутрашњем или међународном праву, да се исто тако, не може изрећи строжа казна од оне која је била прописана у време када је кривично дело извршено, да овај члан не утиче на суђење и кажњавање неког лица за чињење или нечињење које се у време извршења сматрало кривичним делом према општим правним начелима која признају цивилизовани народи (члан 7.), док је одредбама члана 1. Протокола број 1 уз ову конвенцију одређено: да свако физичко или правно лице има право на неометано уживање имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.), као и да став 1. овог члана ни на који начин не утиче на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да обезбеди наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).

Чланом 17. Универзалне декларације о људским правима („Службени лист ФНРЈ“, број 0/48) утврђено је да свако има право да поседује имовину, сам и у заједници с другима и да нико не сме бити самовољно лишен своје имовине.

У Републици Србији потврђен је, односно ратификован већи број међународних уговора који се односе на материју уређену оспореним Законом, од којих су најзначајнији: Конвенција о прању, тражењу, заплени и конфискацији прихода стечених криминалом („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 7/02 и „Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, број 18/05) – (у даљем тексту: Стразбуршка конвенција (1990)); Међународна конвенција о сузбијању финансирања тероризма („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 7/02) – (у даљем тексту: Њујоршка конвенција (1999)); Кривичноправна конвенција о корупцији („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 2/02 и „Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 18/05) – (у даљем тексту: Стразбуршка конвенција (1999)); Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминала са допунским протоколима („Службени лист СРЈ - Међународни уговори“, број 6/01) – (у даљем тексту: Палермска конвенција); Конвенција Уједињених нација против корупције („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, број 12/05) – (у даљем тексту: Њујоршка конвенција (2003)); Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 20/09) – (у даљем тексту: Варшавска конвенција). Све наведене конвенције садрже сличне одредбе којима су дефинисани правни појмови у вези са одузимањем имовине стечене криминалом и дате препоруке државама које су усвојиле ове конвенције како да уреде своје унутрашње законодавство у овој области.

Сагласно одредбама наведених конвенција, имовина представља добро сваке врсте, било материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво, као и правни документ или инструмент којима се доказује право или интерес у односу на такво добро (члан 2. тачка д) Палермске конвенције; члан 1. тачка б) Стразбуршке конвенције (1990); члан 2. тачка г) Њујоршке конвенција (2003); члан 1. тачка б) Варшавске конвенције). Добит или приход од криминала, односно средства стечена извршењем кривичног дела представљају имовину која је проистекла или је остварена, директно или индиректно, извршењем кривичног дела (члан 2. тачка е) Палермске конвенције; члан 1. тачка а) Стразбуршке конвенције (1990); члан 1. тачка 3) Њујоршке конвенције (1999); члан 2. тачка д) Њујоршке конвенције (2003); члан 1. тачка а) Варшавске конвенције). Међународни документи предвиђају и обавезу инкриминисања прања криминалне добити, односно претварања или преноса имовине произашле из криминалне делатности, а у циљу сакривања или прикривања њеног незаконитог порекла (члан 6. став 1. тачка а) (и) Палермске конвенције; члан 6. став 1. тачка а) Стразбуршке конвенције (1990)).

Када је реч о мерама које се могу предузети у односу на имовину и приход криминалног порекла, у наведеним међународним конвенцијама се прави разлика између замрзавања или заплене, на једној, и конфискације, на другој страни. Замрзавање је привремена забрана преноса, претварања, располагања или преметања имовине или привремено предузето чување или контрола имовине на основу наредбе суда или другог надлежног ограна (члан 2. тачка ф) Палермске конвенције; члан 2. тачка ђ) Њујоршке конвенције (2003)). Насупрот томе, конфискација означава казну или меру коју изриче суд по спроведеном поступку у вези са једним или више кривичних дела, којом се правноснажно одузима имовина (члан 1. тачка г) Варшавске конвенције).

Конвенције предвиђају да, у случају када је криминална добит претворена делимично или у целости у неку другу имовину, таква имовина подлеже заплени и конфискацији (члан 12. став 3. Палермске конвенције; члан 31. став 4. Њујоршке конвенције (2003); члан 5. став 1. тачка а) Варшавске конвенције). То се односи и на случај мешања имовине криминалног порекла са законито стеченом имовином. Таква имовина ће бити подложна конфискацији до процењене вредности помешаних средстава криминалног порекла (члан 12. став 4. Палермске конвенције; члан 31. став 5. Њујоршке конвенције (2003); члан 5. став 1. тачка б) Варшавске конвенције). Исти режим се примењује и на приходе или друге користи проистекле из криминалне добити, имовину у коју је она претворена или имовину са којом је та добит помешана (члан 12. став 5. Палермске конвенције; члан 31. став 6. Њујоршке конвенције (2003); члан 5. став 1. тачка в) Варшавске конвенције).

Изузев члана 12. став 2. Њујоршке конвенције (1999) који предвиђа да државе могу одбити захтев за међусобну правну помоћ по основу банкарске тајне, остале међународне конвенције говоре о овлашћењу судова или других надлежних органа да нареде да се банкарска, финансијска или комерцијална евиденција стави на располагање или да буде заплењена. При том конфискација или заплена криминалне добити или имовине не сме да буде одбијена позивањем на банкарску тајну (члан 12. став 6. Палермске конвенције; члан 4. став 1. Стразбуршке конвенције (1990); члан 23. ст. 2. и 3. Стразбуршке конвенције (1999); члан 31. став 7. Њујоршке конвенције (2003)).

Поменуте конвеције предвиђају могућност увођења законских претпоставки, па се тако постојање знања, намере или сврхе као елемента кривичних дела прања новца може претпоставити на основу објективних фактичких околности (члан 6. став 2. тачка ц) Стразбуршке конвенције (1990)). Предвиђена је и могућност „пребацивања“ терета доказивања на учиниоца кривичног дела у вези са имовином за коју се претпоставља да је проистекла из кривичног дела. Другим речима, учинилац би био обавезан да докаже законитост порекла наводне криминалне добити или друге имовине која подлеже конфискацији у мери у којој је такав захтев сагласан начелима домаћег права и природи судског и других поступака (члан 12. став 7. Палермске конвенције; члан 31. став. 8 Њујоршке конвенције (2003); члан 3. став 4. Варшавске конвенције).

Конвенције предвиђају обавезу држава да међусобно сарађују у циљу спровођења истрага и поступака чији циљ је конфискација криминалних средстава и прихода (члан 7. став 1. Стразбуршке конвенције (1990); члан 46. став 3. тач. (и) и (ј) Њујоршке конвенције (2003)). У оквиру сарадње се може пружити истражна помоћ у циљу утврђивања и проналажења имовине која подлеже конфискацији (чл. 8. до 10. Стразбуршке конвенције (1990); члан 48. став 1. тач. (а) и) и иии) Њујоршке конвенције (2003)). Предвиђено је и предузимање привремених мера као што су замрзавање или заплена имовине како би се спречило осујећење конфискације (чл. 11. и 12. Стразбуршке конвенције (1990); члан 54 став 2 Њујоршке конвенције (2003)). У оквиру међународне сарадње може доћи и до конфискације криминалне имовине, при чему њоме располаже замољена држава у складу са својим прописима, осим ако се не договори другачије са државом молиљом (чл. 13. до 15. Стразбуршке конвенције (1990); члан 57. став 1. Њујоршке конвенције (2003)).

Полазећи од наведених одредаба Устава и потврђених међународних уговора, Уставни суд истиче да оспорени Закон представља новину у нашем правном систему којом Република Србија уједно испуњава и обавезе проистекле из потврђених међународних уговора који су, сагласно члану 194. став 4. Устава, саставни део нашег правног поретка. Овим законом уређени су услови, поступак и органи надлежни за откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела, чиме је направљен искорак у односу на постојећи систем одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом.

Основно питање које се у вези са новим законским решењима поставља, а из којег извиру и остала, по мишљењу иницијатора, спорна питања, односи се на правну природу одузимања имовине проистекле из кривичног дела. За подносиоце ининицајтиве је неспорно да је реч о казни, при чему се такво гледиште посебно не образлаже, осим агрументом да се она изриче након правноснажне осуђујуће пресуде, што је чини казном у смисли члана 7. Европске конвенције о људским правима. Са тим у вези, правна сигурност у казненом праву подразумева, поред осталог, да се никоме не може изрећи казна која за кажњиво дело није била предвиђена, при чему се казна одређује према пропису који је важио у време када је дело учињено, изузев ако је каснији пропис повољнији за учиниоца. Специфичност кривичних дела и кривичних санкција је у томе да се могу одредити само законом (члан 34. ст. 1. и 2. Устава). Ако се у светлу наведених уставних одредаба сагледају одговарајуће норме Кривичног законика, уочава се да одузимање имовине проистекле из кривичног дела није обухваћено одредбом члана 4. став 1. КЗ којом су прописане врсте кривичних санкција, нити је предвиђено као врста казне која се, сагласно члану 43. КЗ, може изрећи учиниоцу кривичног дела.

Одредбом члана 3. тачка 8) оспореног Закона предвиђено је да одузимање имовине проистекле из кривичног дела може имати привремени или трајни карактер. Када је реч о привременом одузимању имовине, Уставни суд истиче да је реч о мери која се може одредити на основу члана 21. Закона што је у складу са чланом 58. став 3. Устава који утврђује да се законом може ограничнити начин коришћења имовине, као и ставом 2. члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права који предвиђа право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима. С обзиром на то да се мера привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела може применити ако постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено (члан 21. став 1. Закона), њеном применом се власник не лишава имовине, већ се само спречава да је користи односно да „отежа“ њено евентуално касније трајно одузимање у случају да се докаже да је она незаконито стечена на штету заједнице. Ако се има у виду у односу на која кривична дела се може одредити мера привременог одузимања имовине, а нарочито потреба Републике Србије да се успешно избори са кривичним делима организованог криминалитета, корупције и ратних злочина, Уставни суд сматра да постоји општи интерес који оправдава предузимања овакве превентивне мере (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), Раимондо против Италије, 22. фебруар 1994. године, § 27).

Када је реч о тврдњи иницијатора да су одредбе чл. 4, 23, 24. и 42. Закона несагласне са одредбама чл. 32. и 33. Устава које јемче право на правично суђење и посебна права окривљеног, Уставни суд подсећа да примена наведених уставних гаранција претпоставља да је реч о поступку у којем се расправља о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама које постоје против одређеног лица (члан 32. став 1. Устава). С обзиром на то да привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела има превентивни карактер, тј. усмерено је ка отклањању опасности да касније трајно одузимање такве имовине буде отежано или онемогућено, нема основа за тврдњу да решење о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела (члан 25. став 2. Закона) има утицај на доношење мериторне одлуке о основаности оптужбе против одређеног лица. Због тога се, према становишту Уставног суда, ни гаранције из чл. 32. и 33. Устава не могу применити у овом случају (са тим у вези, видети одлуку ЕСЉП, Догмоцх против Немачке, 18. септембар 2006. године, стр. 6). Упркос томе, у члану 24. став 1. Закона је предвиђено да о захтеву за привремно одузимање имовине одлучује суд након одржаног рочишта, на које позива странке и браниоца, односно пуномоћника власника. Како се на рочишту расправља о основаности захтева за одређивање привремених мера чија сврха је да омогуће несметано вођење једног адхезионог, ин рем поступка, у којем ће предмет расправљања бити трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, то је у члану 23. став 3. Закона предвиђена обавеза суда да власнику коме није могао да достави позив за рочиште на прописан начин, поставити пуномоћника по службеној дужности за поступак привременог одузимања имовине. Према становишту Уставног суда, такво законско решење није у супротности са одредбама члана 33. ст. 2. и 3. Устава које говоре о браниоцу лица које је окривљено за кривично дело.

Чињеница да о захтеву за привремено одузимање имовине одлучује, у зависности од фазе поступка, председник већа или веће пред којим се држи главни претрес (члан 21. став 3. Закона), не доводи, по схватању Уставног суда, у питање непристрасност суда као један од елемената права на правично суђење. Наиме, доношењем решења о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела не утиче се ни на који начин на мериторно одлучивање о основаности оптужбе против одређеног лица, већ се само утврђују подаци о имовини која се одузима, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и, нарочито, разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се одузима (члан 25. став 2. Закона). Ова процесна ситуација је садржински упоредива са привременим одузимањем предмета који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, о чему одлучује суд пред којим се води кривични поступак (члан 82. ЗКП), као са могућности суда у парничном поступку да у току припремања главне расправе и у току главне расправе, чак и ван рочишта, одлучи о предлогу за одређивање привремене мере обезбеђења (члан 275. став 1. и члан 313. став 1. ЗПП). Против одлуке суда којом је привремено одузета имовина проистекла из кривичног дела допуштена је жалба, о којој одлучује суд (члан 26. ст. 1. и 3. Закона), чиме је обезбеђено право на правно средство у складу са чланом 36. став 2. Устава.

Једно од решења за које иницијатори сматрају да је у супротности са претпоставком невиности је могућност јавног тужиоца да донесе наредбу о забрани располагања имовином и о привременом одузимању имовине (члан 22. став 1. ин фине Закона). Ово овлашћење јавни тужилац може применити ако процени да постоји опасност да ће власник располагати имовином проистеклом из кривичног дела пре него што суд одлучи о захтеву за привремено одузимање имовине (члан 21. став 1. Закона). Реч је, дакле, о додатној опасности да ће власник изиграти редовну процедуру у којој суд одлучује о захтеву за привремено одузимање имовине, па је јавни тужилац законом овлашћен да наредбом ограничи власника у фактичком и правном располагању имовином. Уставни суд примећује да је и у овом случају захтев за законитошћу и сразмерношћу испуњен (члан 58. ст. 2. и 3. Устава и члан 1. став 2. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права), али се може поставити питање да ли је ово законско решење сагласно са чланом 36. став 2. Устава који предвиђа да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Иако против наредбе јавног тужиоца о забрани располагања имовином и о привременом одузимању покретне имовине није предвиђена могућност изјављивања жалбе, судска контрола се обавља еx леге, јер мера коју је одредио јавни тужилац траје до доношења одлуке суда о захтеву јавног тужиоца (члан 22. став 2. Закона), а то значи до одржавања рочишта на којем се расправља о захтеву за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела. С обзиром на то да се рочиште држи у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине и да се довршава без прекидања (члан 24. став 1. Закона), а да се по његовом окончању доноси одлука о захтеву (члан 25. став 1. Закона), према гледишту Уставног суда, такво решење се може оценити као уравнотежено. Наиме, ако има места привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, правовремено донета судска одлука омогућава да се касније расправи питање трајног одузимања имовине. Истовремено је и у интересу власника да се о захтеву тужиоца о одређивању ове превентивне мере благовремено одлучи, тј. да му се омогући да, у случају да суд не прихвати наводе о постојању опасности да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, располаже имовином. У случају да суд усвоји захтев за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, власник има могућност да се, сагласно члану 27. став 2. Закона, обрати суду и да укаже на појаву околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, преиспита донето решење (члан 27. став 2. Закона). Када је реч о несагласности анализираних законских одредби са претпоставком невиности, Уставни суд упућује на претходно изнету оцену о правној природи привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела.

Иницијатори сматрају да је могућност Дирекције за управљање одузетом имовином, предвиђена чланом 42. став 1. Закона, да прода покретну имовину, противна члану 32. Устава и члану 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права, јер власник имовине нема прилику да се обрати суду да одлучи о његовим правима и обавезама. Уставни суд у вези са тим подсећа да до примене наведене законске одредбе може да дође под претпоставком да су испуњени одређени услови. Основни услов за то је постојање решења о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а додатни су - потреба очувања вредности такве имовине и одобрење надлежног суда да се прода покретна имовина (члан 42. став 1. Закона). Остварење наведених услова не доводи нужно до продаје покретне имовине, јер власник или друго лице има могућност да понуди јемство у циљу очувања вредности привремено одузете имовине. У случају да суд прихвати понуду и да јемство буде положено, имовина се предаје даваоцу јемства (члан 42. став 3. Закона). Осим тога обавеза Дирекције да управља одузетом имовином са пажњом доброг стручњака, односно доброг домаћина, а који су највиши стандарди пажње у облигационим односима, су додатна гаранција да ће одузета имовина бити очувана и продата само у Законом предвиђеним случајевима, уз испуњење прописаних услова (члан 37. став 2. Закона).

С обзиром на то да се привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела одликује превентивним карактером, Уставни суд оцењује да се продаја покретне имовине врши у циљу очувања вредности одузете имовине, а самим тим и остварења крајњег циља због којег је и донето решење о привременом одузимању имовине – одлучивања о испуњености услова за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Имајући у виду да се ради о мери привременог карактера којом се мериторно не задире у питање права и обавеза у смислу члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права, Уставни суд закључује да се гаранције права на правично суђење не могу применити у овом случају (у том смислу видети одлуке ЕСЉП: Јаффредоу против Француске, н о 39843/98, 15. децембар 1998. године; Апис против Словачке, н о 39754/98, 13. јануар 2000. године; Старикоw против Немачке, н о 23395/02, 10. април 2003. године; Либерт против Белгије, н о 44734/98, 8. јул 2004. године). Такав закључак Суд заснива и на одредби члана 45. став 1. Закона која прописује да се новчана средства добијена продајом имовине чувају на посебном рачуну Дирекције, а да се власнику привремено одузете имовине за коју је, у складу са овим законом, утврђено да не потиче из кривичног дела, без одлагања враћају новчана средства добијена продајом имовине, изузимајући средства која, сагласно члану 41. став 1. Закона, буду искоришћена за намирење нужних трошкова чувања и одржавања непокретне имовине, увећана за просечну камату по виђењу за одговарајући период (члан 46. став 1. Закона). Поред тога, власник има право да у складу са чланом 47. Закона поднесе захтев за накнаду штете проузроковане привременим одузимањем имовине, као и тужбу за накнаду штете против Републике Србије. На основу тога се може закључити да продаја покретне имовине у циљу очувања вредности преостале привремено одузете имовине, као и јемства која власнику продате имовине пружају одредбе члана 45. став 1, члана 46. став 1. и члана 47. Закона, представљају сразмерно и дозвољено мешање државе да примени законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима (члан 58. став 3. Устава и члан 1. став 2. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права).

Подносиоци иницијатива оспоравају и одредбе члана 20. Закона сматрајући да нису у сагласности са одредбама члана 42. Устава, којима је зајемчена заштита података о личности. Наиме, имајући у виду да се поступак за одузимање имовине проистекле из кривичног дела не води само против учинилаца кривичног дела, односно да лица против којих законодавац предвиђа вођење поступка нису лица која су осумњичена, окривљена или пак осуђена за кривично дело из кога је проистекла имовина о чијој се судбини одлучује, откривање података из пословних књига, личних рачуна и сефова тих лица, по наводима иницијатора, представљало би повреду наведеног Уставом зајемченог права.

Уставни суд подсећа да је Република Србија ратификовала низ већ поменутих међународних конвенција које говоре о овлашћењу судова или других надлежних органа да нареде да се банкарска, финансијска или комерцијална евиденција стави на располагање или да буде заплењена. При том конфискација или заплена криминалне добити или имовине не сме да буде одбијена позивањем на банкарску тајну (члан 12. став 6. Палермске конвенције; члан 4. став 1. Стразбуршке конвенције (1990); члан 23. ст. 2. и 3. Стразбуршке конвенције (1999); члан 31. став 7. Њујоршке конвенције (2003)).

Преостаје да се размотри правна природа трајног одузимања имовине, јер, као што је истакнуто, међународни документи које је Република Србија ратификовала препуштају националном законодавству да се определи да ли ће то бити казна или мера. Неспорно је да трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела није предвиђено одговарајућим одредбама Кривичног законика, јер су, сагласно члану 4. став 1. КЗ кривичне санкције: казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере. Када је реч о казнама, у нашем кривичном законодавству се учиниоцу кривичног дела могу изрећи следеће казне: казна затвора, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе (члан 43. КЗ). Чињеница да трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела није наведено у цитираним одредбама Кривичног законика, не упућује нужно на закључак да она нема казнени карактер. Приликом изналажења одговора на то питање Уставни суд је имао у виду и критеријуме који се у пракси Европског суда за људска права користе приликом оцене да ли се одређеној мери може придати казнени карактер. Реч је о аутономном појму којем се придаје одговарајући садржај како би се заштита коју пружа члан 7. Европске конвенције за заштиту људских права учинила ефикаснијом. У складу са тим, приликом оцене да ли трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела има казнени карактер, требало би узети у обзир следеће околности: да ли је мера изречена након утврђивања кривице за одређено кривично дело; природу и сврху конкретне мере; квалификацију те мере према домаћем законодавству; поступке у којима је мера изречена и извршена; тежину мере. Користећи се наведеним критеријумима ЕСЉП је у случају Wелцх против Уједињеног Краљевства (9. фебруар 1995. године, § 35) закључио да конфискација представља казну.

Први критеријум којим се Европски суд за људска права послужио приликом оцене да ли конфискација има казнени карактер односио се на везу са кривичним делом, тачније на чињеницу да се, према члану 1. став 1. Закона о кривичним делима повезаним са трговином дрогом из 1986. године (Друг Траффицкинг Оффенцес Ацт 1986), одлука о конфискацији може донети само ако је оптужени претходно оглашен кривим за једно или више кривичних дела трговине дрогом (ЕСЉП, Wелцх против Уједињеног Краљевства, 9. фебруар 1995. године, § 29). Са тим у вези, Уставни суд истиче да члан 1. ст. 1, 2. и 4. поменутог Закона из 1986. године предвиђа да када оптужени буде изведен пред крунски суд ради изрицања казне за кривично дело трговине дрогом, суд ће приступити утврђивању да ли је оптужени прибавио какву корист од трговине дрогом, па у случају да изведе позитиван закључак о томе, одређује (...) пре него што му изрекне казну (...) износ који ће бити повраћен на основу одредаба овог члана. Том приликом судија има могућност да приликом одређивања износа који ће бити конфискован узме у обзир степен кривице учиниоца кривичног дела, о чему сведочи случај Р. в. Потер (Цриминал Аппеал Репортс (изрицање казне) 1990. године, н о 12, стр. 377) (ЕСЉП, Wелцх против Уједињеног Краљевства, 9. фебруар 1995. године, § 12, 13).

Ако се изложена процесна ситуација сагледа у светлу одредаба нашег позитивног кривичног законодавства, Уставни суд указује да након доношења одлуке о кривици, тј. утврђења да је одређено лице учинило кривично дело, суд прелази на одлучивање о казни. Одлука о кривици, дакле, има за последицу доношење одлуке о казни, што значи да оптуженом може да буде изречена казна или, евентуално, ослобођење од казне које се, сагласно члану 94. став 2. КЗ, такође сматра осудом. Не постоји, међутим, могућност да суд, након што је утврдио да је окривљени учинио кривично дело, не одлучи о казни. Када је реч о трајном одузимању имовине, о испуњености услова за изрицање ове мере се одлучује у поступку који по својој природи представља посебан адхезиони или ин рем поступак. Другим речима, такав поступак се не води ради одлучивања о постојању кривичног дела и изрицању кривичне санкције, већ због доношења одлуке о захтеву јавног тужиоца за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. На основу тога Уставни суд закључује да доношење одлуке о кривици, а самим тим и осуђујуће пресуде, не условљава нужно доношење одлуке о трајном одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Постојање осуђујуће пресуде је само један од услова који су неопходни да би јавни тужилац могао да изађе пред суд са тврдњом да постоји претпоставка да је имовина проистекла из кривичног дела и да захтева њено трајно одузимање. На основу тога се може закључити да, за разлику од решења усвојеног у енглеском Закону из 1986. године, суд не поступа еx офффицио у правцу утврђивања имовине која би била предмет трајног одузимања. Поврх свега, за разлику од решења усвојеног у енглеском Закону из 1986. године које је анализирао Европски суд за људска права, обим имовине која се трајно одузима није ни у каквој вези са степеном кривице оптуженог, већ се утврђује применом потпуно другачијег критеријума – мером у којој имовина премашује законите приходе изворног власника. Такво решење управо указује да трајно одузимање имовине нема казнени карактер, јер се не примењује ад персонам на окривљеног, већ ин рем, независно од његове кривице.

Када је реч о другом од критеријума који се користи приликом утврђивања да ли одређена мера има казнени карактер – природи и сврси конкретне мере, Европски суд за људска права не спори да конфискација има превентивни карактер. Међутим, Европски суд истиче да у случају када законодавство даје судовима широка овлашћења за конфискацију, то уједно значи да се настоји остварити и кажњавање учиниоца кривичног дела. Конфискација, дакле, обједињава у себи превентивне и репресивне елементе који је изједначавају са казном, о чему сведочи и преовлађујуће становиште усвојено у пракси енглеских судова који су у конфискацији видели казнену меру којом се изражава друштвена освета према онима који су прекршили закон у овој области (ЕСЉП, Wелцх против Уједињеног Краљевства, 9. фебруар 1995. године, § 16, 30, 31).

Уставни суд подсећа да је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством (члан 4. став 2. КЗ). Ако би се трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела сматрало кривичном санкцијом, оно би садржински подразумевало лишавање или ограничавање слобода или права лица према којем се примењује, или упозорење да до тога може да дође у случају поновног извршења кривичног дела. Реч је о репресивном аспекту кривичних санкција који не умањује њихов превентивни значај, будући да су оне кроз репресију усмерене ка превенцији. То је нарочито изражено код казне чија сврха се, упркос одредби члана 42. КЗ која говори о специјалној и генералној превенцији, одликује и ретрибутивним карактером. Такав карактер је свакако имала конфискација имовине која је као казна била предвиђена одредбом члана 28. тачка 6) Кривичног законика из 1947. године и која је изрицана за тешке облике војних кривичних дела, кривичних дела против народа и државе, против општенародне имовине и против службене дужности. Исти карактер конфискација имовине је задржала и као споредна казна која је била предвиђена одредбом члана 34. тачка 3) Основног кривичног закона из 1976. године, када се могла изрећи учиниоцима кривичних дела, под законом прописаним условима, за сва кривична дела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности СФРЈ, као и за поједина кривична дела против човечности и међународног права, против привреде и јединственог југословенског тржишта, против службене дужности службеног лица и против оружаних снага СФРЈ. Из наведеног следи да је у одређеном историјском периоду конфискација имовине била прописана као казна у нашем кривичном законодавству (било као главна или споредна казна), која је, по правилу, изрицана за кривична дела која нису имала везе са имовином стеченом ''криминалном'' активношћу починиоца кривичног дела. Међутим, од 1. јануара 2006. године, тј. од ступања на снагу Кривичног законика из 2005. године (''Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09), конфискација имовине не егзистира више као једна од врста казни, које су одређене чланом 43. овог законика. То су свакако разлози због којих је законодавац приликом регулисања мера за одузимање имовине проистекле из кривичног дела, уместо назива конфискација који би у светлу некадашњег кривичног законодавства упућивао на казну, определио за појам трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Наиме, само оним титуларима права својине који су својину стекли на начин предвиђен чланом 20. Закона о основама својинскоправних односа зајемчено је мирно уживање својине и других имовинских права, сагласно члану 58. став 1. Устава.

За Уставни суд је неспорно да трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела има превентивни карактер, јер доприноси остварењу заштитне функције кривичног права. Основ на којем се оно заснива, има сличности са начелом на којем почива одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом – да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом (члан 91. став 1. КЗ). Према схватању Уставног суда, трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела је утемељено на идеји правичности, односно на начелу да се „криминалном“ делатношћу не може стећи имовина, тј. да из неправа не може настати неко право. У складу са тим, Уставни суд оцењује да се одузимање незаконито стечене имовине не може сматрати несагласним са уставним гаранцијама права на имовину, управо из разлога што се одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи мирно уживање својине и других имовинских права само када су они стечени на основу закона. Примена трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела има за последицу успостављање имовинског стања које је нарушено „криминалном“ активношћу, па се може говорити о ресторативном карактеру ове мере. Тај циљ је јасно изражен у одредби члана 49. Закона која предвиђа да се новчана средства добијена продајом трајно одузете имовине расподељују за намирење имовинскоправног захтева оштећеног, државним органима који поступају у области сузбијања криминалитета, као и за финансирање социјалних, здравствених, просветних и других установа.

Анализирајући одредбе енглеског Закона из 1986. године које се односе на поступак у којем се доноси одлука о конфискацији, Европски суд за људска права је закључак о казненој природи конфискације извео и на основу следећих елемената: широких законских претпоставки да свако добро које је у периоду од шест година прошло кроз руке учиниоца кривичног дела представља добит остварену трговином дрогом, осим ако оптужени не докаже супротно; дискреционог права судије да приликом одређивања висине износа који ће бити конфискован узме у обзир степен кривице оптуженог; овлашћења суда да након доношења одлуке о конфискацији одреди да оптужени, у случају неплаћања износа на име конфискације и у зависности од његове висине, буде упућен на издржавање затворске казне у трајању до две године (ЕСЉП, Wелцх против Уједињеног Краљевства, 9. фебруар 1995. године, § 33).

Приликом анализе одредаба Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Уставни суд је пошао од става да постојање законских претпоставки за овај институт није у супротности са Европском конвенцијом о заштити људских права. То је уосталом и став Европског суда за људска права који истиче да сви правни системи познају чињеничне или правне претпоставке, тако да их Конвенција у начелу не забрањује. Она, међутим, обавезује државе уговорнице да у области кривичног права не пређу одређени праг, тачније, да поменуте претпоставке поставе унутар разумних ограничења, водећи рачуна о озбиљности улога и очувању права на одбрану (ЕСЉП, Салабиаку против Француске, 7. октобар 1988. године, § 28).

Да би се могло претпоставити да одређена имовина проистиче из кривичног дела неопходно је да буде испуњено више услова. Први је да се ради о имовини окривљеног, сведока сарадника или оставиоца (тј. изворног власника) која стоји у очигледној несразмери са његовима законитим приходима (члан 3. тачка 2) Закона). Ово законско решење има за последицу редукцију доказног стандарда који се примењује при утврђивању (не)законитог порекла одређене имовине и доводи до подела терета доказивања између јавног тужиоца, на једној, и изворног власника имовине, на другој страни. За разлику од решења које је познавао енглески Закон из 1986. године, Уставни суд констатује да је у нашем праву неопходно утврдити законите приходе изворног власника имовине, под којима би требало разумети свако увећање имовине које подлеже опорезивању. Након тога је потребно установити постојање очигледне несразмере између имовине изворног власника и законитих прихода које остварује. Са тим у вези, Уставни суд наглашава да захтев да несразмера између законитих прихода изворног власника и његове имовине буде – очигледна, указује на настојање законодавца да се одредбе о одузимању имовине проистекле из кривичног дела изузетно примењују. Садржај појма очигледне несразмере између законитих прихода и имовине изворног власника свакако ће одредити судска пракса, с тим да би се, према становишту Уставног суда, о очигледној несразмери могло говорити само ако постоји разумно уверење да имовина упадљиво превазилази законите приходе (у том смислу видети: ЕСЉП, Геерингс против Холандије, 1. март 2007. године, § 47).

Постоји још један услов који је потребан да би се могло расправљати о захтеву за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Реч је о правноснажној осуђујућој пресуди којом је утврђено да је изворни власник учинио неко кривично дело из члана 2. став 1. Закона. Постојање правноснажне осуђујуће пресуде је, дакле, услов сине qуа нон да би се, сагласно члану 30. став 1. Закона, могло одржати главно рочиште на којем ће суд одлучити о захтеву јавног тужиоца за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Уставни суд наглашава да степен кривице осуђеног нема никакав значај приликом утврђивања да ли је захтев основан, односно ни на који начин не утиче на висину имовине проистекле из кривичног дела која би могла да буде трајно одузета. Обим одузимања зависи искључиво од постојања околности о којима је било речи, а које немају везе са одлуком о кривици. Штавише, у једном случају за доношење одлуке о трајном одузимању имовине није потребно да постоји правноснажно утврђена кривица изворног власника.

Наиме, реч је о имовини лица против кога услед смрти кривични поступак није покренут или је обустављен, а у кривичном поступку који се води против других лица је утврђено да је то лице кога Закон означава појмом оставилац, заједно са њима учинило одређено дело (члан 3. тачка 4) Закона). Специфичност ове законске одредбе је у томе што се може применити једино ако је у поступку, који је правноснажно окончан осуђујућом пресудом, утврђено да је оставилац био саучесник са лицима која су осуђена за неко кривично дело које представља основ за одузимање имовине. То у суштини значи да се мора утврдити да је оставилац остварио обележја противправног дела које је у закону одређено као кривично дело. С тим у вези, Уставни суд оцењује да могућност трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела и у односу на наведена лица представља израз настојања да у демократском друштву заснованом на владавини права, прописана мера прати незаконито стечену имовину без обзира код кога се она налази у време вођења поступка. Ако се има у виду претходно изнето, Уставни суд закључује да је ово решење сразмерно циљу који се жели постићи одузимањем имовине проистекле из кривичног дела и да њиме није прекорачено поље слободне процене које националне државе имају у примени стандарда утврђених Европском конвенцијом о људским правима.

Поред наведених услова, постоје додатни услови које јавни тужилац мора да докаже ако жели да свој захтев за трајним одузимањем имовине проистекле из кривичног дела учини делотворним. Реч је о правном следбенику осуђеног, сведока сарадника, оставиоца или њихових наследника, као и о трећем лицу под којим се подразумева физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела (члан 3. тач. 5) и 6) Закона). Ако се има у виду да је поступак одузимања имовине проистекле из кривичног дела по својој природи ин рем поступак и да је усмерен на имовину за коју се може претпоставити да је проистекла из кривичног дела, Уставни суд сматра прихватљивим да се у том поступку као власници имовине могу појавити правни следбеник изворног власника и треће лице. У том случају је потребно да јавни тужилац пружи доказе да је правни следбеник наследио имовину проистеклу из кривичног дела, односно да докаже да је на треће лице имовина пренета без накнаде или уз накнаду која не одговара стварној вредности (члан 33. став 3. Закона). На основу тога Уставни суд сматра оправданим ратио легис овог законског решења, јер се њиме онемогућавају правни следбеници да користе имовину проистеклу из кривичног дела, односно изворни власник се спречава да привидним преношењем власништва над имовином, а де фацто настављањем да њоме управља, избегне примену законских одредаба о одузимању имовине проистекле из кривичног дела (у том смислу и: ЕСЉП, Арцури и остали против Италије, 5. јул 2001. године, стр. 6).

На основу досадашње анализе, Уставни суд закључује да трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела нема казнени карактер, већ представља меру суи генерис.

Уставни суд је размотрио и питање да ли се гаранције права на правично суђење и претпоставка невиности (члана 32. став 1. и члан 34. став 3. Устава и члан 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције о људским правима) могу применити у поступку у којем се одлучује о захтеву за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Суд подсећа да се у том поступку не одлучује о оптужбама против власника имовине, дакле не покреће се ни питање његове кривице, већ се на основу доказа које је јавни тужилац изнео у прилог претпоставке да је реч о имовини проистеклој из кривичног дела даје прилика власнику да оспоравајући тврдње јавног тужиоца докаже постојање сразмере између законито стечених прихода и имовине коју поседује, односно да тиме докаже законитост порекла своје имовине. Због тога се, према схватању Уставног суда, о гаранцијама права на правично суђење у смислу члана 32. став 1. Устава може говорити само у светлу права власника имовине да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи о његовим правима и обавезама, тачније о законитости имовине коју поседује. Основно је, дакле, да се на главном рочишту на којем се одлучује о захтеву за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела странкама пружи могућност да изнесу своје агрументе, а нарочито власнику да обори претпоставку да имовина проистиче из кривичног дела (са тим у вези, видети: ЕСЉП, Пхиллипс против Уједињеног Краљевства, 5. јул 2001. године, § 43). На основу свега тога, Уставни суд цени да нису повређене одредбе члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима.

Оцењујући наводе иницијатора који се односе на ретроактивност оспореног Закона, а везано за уставни принцип из члана 197. став 3. Устава, као и за гаранције правне сигурности у казненом праву из члана 34. ст. 1. и 2. Устава и члана 7. Европске конвенције, Уставни суд налази да би се спорно питање могло поставити само у случају да трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, по својој правној природи представља врсту казне. Међутим, оцена Уставног суда је да се, из свих претходно изнетих разлога, у конкретном случају не ради о казни, већ о посебној мери која се примењује на незаконито стечену имовину. Стога се, по мишљењу Уставног суда, уставна јемства о забрани повратног дејства кривичног закона, осим ако је блажи за учиниоца кривичног дела из члана 197. став 3. Устава, о правној сигурности у казненом праву из члана 34. Устава, којим је утврђено, поред осталог, да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, као и да се казне одређују према пропису који је важио у време када је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, не могу довести у уставноправну везу са правним институтом одузимања имовине проистекле из кривичног дела, јер се не ради о казни, као врсти кривичне санкције.

У односу на наводе подносилаца иницијатива да поједини правни појмови и правни стандарди који су одређени одредбама оспореног Закона нису довољно прецизни и јасни, да могу изазвати недоумице приликом њихове примене, што отвара простор за различито поступање надлежних органа у поступку одузимања имовине проистекле из кривичног дела, Уставни суд истиче да, полазећи од својих надлежности утврђених одредбама члана 167. Устава, није надлежан да се упушта у оцену оправданости и целисходности оспорених решења, нити да у поступку оцене уставности и законитости општих аката оцењује примену оспорених законских одредаба.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нема основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па стога, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), иницијативе није прихватио, решавајући као у тачки 1. изреке.

Уставни суд је, на основу члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтеве за обуставу извршења појединачног акта, односно радње предузете на основу оспореног закона, јер је у овом уставносуском предмету донео коначну одлуку, као у тачки 2. изреке.

На основу свега изложеног, и оба одредба члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић