| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 21.03.2013 | Број: Уж-6668/2012 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милутина Радовановића, Мирослава Грбића, Небојше Мишковића и Драгана Марковића, свих из Ваљева, Велибора Недељковића из Љубовије , Станоја Марковића из Горње Брезовице , Зорана Ђурђевића из Шабачке Каменице , Драгислава Ранисављевића из Уба и Миодрага Станковића из Малог Зворника , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. марта 2013. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Милутина Радовановића, Мирослава Грбића, Небојше Мишковића, Драгана Марковића, Велибора Недељковића, Станоја Марковића, Зорана Ђурђевића, Драгислава Ранисављевића и Миодрага Станковића и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Рев 1. 2/12 од 30. маја 20 12. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија, као неоснована.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев 1. 2/12 од 30. маја 20 12. године и одређује да Врховни касацион и суд донесе мериторну одлуку о ревизији подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године.
1. Милутин Радовановић, Мирослав Грбић, Небојша Мишковић и Драган Марковић, сви из Ваљева, Велибор Недељковић из Љубовије, Станоје Марковић из Горње Брезовице, Зоран Ђурђевић из Шабачке Каменице, Драгислав Ранисављевић из Уба и Миодраг Станковић из Малог Зворника, поднели су Уставном суду, 14. августа 20 12. године, преко заједничког пуномоћника, адвоката Радомира Спасојевића из Ваљева, уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године и решења Врховног касационог суда Рев 1. 2/12 од 30. маја 20 12. године, због повреде права на једнаку законску заштиту из члана 21. став 2. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносиоци уставне жалбе, између осталог, наводе: да су пред Уставним судом, поводом истог парничног поступка, подносили уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. ИИ 254/08 од 6. марта 2008. године којим је одбачена њихова ревизија изјављена против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године; да је Уставни суд својом Одлуком Уж-603/2008 од 13. маја 2010. године поништио наведено решење Врховног суда Србије и наложио Врховном касационом суду да донесе нову одлуку по ревизији подносилаца; да је Врховни касациони суд, након две године од пријема одлуке Уставног суда, донео оспорено решење којим је, супротно налогу Уставног суда, ревизију подносилаца поново одбацио као недозвољену. С тим у вези, подносиоци сматрају да им је оспореним решењем Врховног касационог суда повређено право на делотворни правни лек, јер су у конкретном случају били испуњени услови за мериторно одлучивање о ревизији изјављеној против оспорене другостепене пресуде , као што је и наведено у Одлуци Уставног суда Уж-603/2008 од 13. маја 2010. године.
Што се тиче оспорен е другостепен е пресуд е, подносиоци сматрају да је у супротности са ранијим пресудама Окружног суда у Ваљеву по жалбама у поступцима поводом истих чињеничних и правних ситуација, чиме указују на повре ду прав а на једнаку законску заштиту и једнаку заштиту права.
Предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте, приложену документацију уз уставну жалбу и Одлуку Уж-603/2008 од 13. маја 2010. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Ставом И изреке пресуде Општинског суд а у Ваљеву П1. 847/06 од 30. новембра 2006. године усвој ен је тужбени захтев тужиоца Милутина Радовановића и тужен и Друштвено предузеће за путеве "Ваљево" из Ваљева (у даљем тексту "тужени") обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 37.299,64 динара за период од 1. јула 2001. до 31. децембра 2003. године, са затезном каматом; ставом ИИ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Мирослава Грбића и тужен и обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 32.509,96 динара за период од 1. марта 2001. до 31. марта 2004. године, са затезном каматом; ставом ИИИ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Велибора Недељковића и тужен и обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 83.972,95 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са затезном каматом; ставом ИВ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Станоја Марковића и тужени обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 58.563,27 динара за период од 1. маја 2001. до 31. октобра 2003. године, са затезном каматом; ставом В изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Небојше Мишковића и тужен и обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 34.715,14 динара за период од 1. маја 2002. до 31. марта 2004. године, са затезном каматом; ставом ВИ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Зорана Ђурђевића и тужен и обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 55.271,05 динара за период од 1. јула 2001. до 31. марта 2004. године, са затезном каматом; ставом ВИИ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Драгислава Ранисављевића и тужен и обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 66.260,66 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са затезном каматом; ставом ВИИИ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Драгана Марковића и тужени обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 100.598,39 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са законском затезном каматом; ставом ИX изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Миодрага Станковића и тужен и обавезан да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцу новчани износ од 124.223,31 динара за период од 1. маја 2001. до 31. марта 2004. године, са затезном каматом; ставом X изреке тужени је обавеза н да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Ваљеву је оспореном пресудом Гж1. 246/07 од 18. октобра 2007. године делимично одбио жалбу и ставом првим изреке потврдио пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 847/06 од 30. новембра 2006. године у ст. ИИИ, ИВ, ВИИ, ВИИИ и ИX изреке, у деловима који се односе на обавезу туженог да на име накнаде трошкова исхране исплати тужиоцима Велибору Недељковићу, Станоју Марковићу, Драгиславу Ранисављевићу, Драгану Марковићу и Миодрагу Станковићу новчани износ за месец мај 2001. године и дел имично усвојио жалбу и ставом другим изреке преиначио првостепену пресуду у ст. И (у целини), ИИ (у целини), ИИИ, ИВ, В (у целини), ВИ (у целини), ВИИ, ВИИИ, ИX и X изреке, тако што је одбио тужбени захтев тужилаца за накнаду трошкова исхране за време боравка на теренском раду и одлучио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Врховни суд Србије је 6. марта 2008. године донео оспорено решење Рев. ИИ 254/08, којим је одбацио као недозвољену ревизију тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, изјављену против другостепене пресуде. У образложењу овог ревизијског решења је наведено: да су поднеском од 13. новембра 2006. године тужиоци преиначили тужбу тако што су повисили тужбени захтев; да се, када у току имовинско-правног спора за новчано потраживање тужилац преиначи тужбу повећањем тужбеног захтева, дозвољеност ревизије цени према правилима парничног поступка важећим у време преиначења тужбе и да се у конкретном случају примењује Закон о парничном поступку, који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године; да, према одредби члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима када се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, ако вредност предмета спора побијаног дела правоснажне пресуде не прелази 500.000,00 динара; да су тужиоци обични супарничари и да њихови појединачни захтеви не прелазе законом прописану границу од 500.000,00 динара и да ревизија у конкретном случају није дозвољена.
Поступајући по уставној жалби подносилаца Милутина Радовановића, Мирослава Грбића, Небојше Мишковића, Драгана Марковића, Велибора Недељковића, Станоја Марковића, Зорана Ђурђевића, Драгислава Ранисављевића и Миодрага Станковића изјављеној против наведеног решења Врховног суда Србије, Уставни суд је на седници одржаној 13. маја 2010. године донео Одлуку Уж-6 03/2008 којом је уставну жалбу усвојио, утврдио да је оспореним ревизијским решењем повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, поништио оспорено решење и Врховном касационом суду наложио да понови поступак одлучивања по ревизији подносилаца. У образложењу одлуке Уставног суда је, између осталог, наведено: да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе покренут 1. априла 2004. године, из ког разлога је Уставни суд оценио да је Врховни суд Србије извео погрешан закључак када је дозвољеност ревизије подносилаца уставне жалбе ценио према одредбама З акона о парничном поступку и да је, у конкретном случају, постојање процесних претпоставки за поступање по наведеном ванредном правном средству морао ценити према одредбама раније важећег З акона о парничном поступку; да је, у том смислу, одредбом члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег З акона о парничном поступку била дозвољена могућност подношења ревизије против прав носнажне пресуде у споровима због изгубљене зараде или других прихода по основу рада, без обзира на вредност предмета спора; да је разматрајући предмет спора који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд утврдио да су подносиоци уставне жалбе тражили накнаду трошкова исхране за време боравка подносилаца на теренском раду, што несумњиво представља приходе и материјална права по основу рада; да је, у смислу одредаба члана 382. раније важећег З акона о парничном поступку, ревизија подносилаца уставне жалбе била дозвољена и да је Врховни суд Србије морао у меритуму одлучити о овом ванредном правном средству.
У поступку поновног одлучивања о ревизији подносилаца, Врховни касациони суд је донео оспорено решење Рев 1. 2/12 од 30. маја 20 12. године којим је ревизију одбацио као недозвољену. У образложењу оспореног ревизијског решења је наведено: да су поднеском од 13. новембра 2006. године тужиоци преиначили тужбу тако што су повисили тужбени захтев , односно, сваки од тужилаца је определио висину свог тужбеног захтева у распону од 32.509,96 динара и 124.223,31 динара; да се према правном схватању Грађанског одељења Врховног суда Србије, утврђеном на седници од 8. фебруара 1999. године, против правноснажне пресуде донете у радном спору за накнаду штете због изгубљене зараде и других примања по основу рада, дозвољеност ревизије цени према вредности предмета спора; да тужиоци нису ни јединствени, ни нужни супраничари, те да је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде коју тужиоци појединачно оспоравају од 32.509,96 динара до 124.223,31 динара, што је испод вредности за дозвољеност ревизије, како у време подношења тужбе (300.000,00 динара), тако и у време преиначења тужбе (500.000,00 динара) и да ревизија у конкретном случају није дозвољена.
4. Уставна жалба је, поред осталог, изјављена због повреде права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Имајући у виду да се одредба члана 36. став 2. Устава садржински не разликује од одредбе члана 13. Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде права подносилаца уставне жалбе на делотворни правни лек ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Одредбама Устава на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закон о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) је у члану 491. став 4. прописивао да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона.
Одредбама члана 382. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да против прав носнажне пресуде донесене у другом степену, у свим споровима странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правоснажне пресуде не прелази 300.000,00 нових динара (став 2.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000,00 нових динара (став 3.); да је изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ре визија увек дозвољена - 1) у споровима о издржавању , 2) у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде ил и других прихода по основу рада, 3) у имовинским споровима који настану из противуставних и противзаконитих појединачних аката и радњи којима се правна или физичка лица зависно од седишта, односно пребивалишта стављају у неравноправан положај на јединственом југословенском тржишту или на други начин нарушава јединство југословенског тржишта, укључујући и спорове о накнади штете, које се тим проузрокују (став 4.).
5. Испитујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је закључио да оспореним решењем није на правилан начин одлучено о ревизији подносилаца уставне жалбе.
Врховни касациони суд није узео у обзир правни став Уставног суда из Одлуке Уж-603/2008 од 13. маја 2010. године и аргументе зашто се у конкретном случају морало мериторно одлучити о ревизији подносилаца уставне жалбе. Остајући при раније изнетом правном схватању, Уставни суд изнова указује да Врховни касациони суд , у смислу одредаба члана 382. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), о ревизији подносилаца мора одлучити у меритуму .
Поред напред изнетог, Уставни суд констатује да се оспорено решење темељи искључиво на правном схватању о дозвољености ревизије Грађанског одељења Врховног суда Србије од 8. фебруара 1999. године, које је у директној супротности са одредбом члана 382. став 4. тачка 2. Закона о парничном поступку, важећег у време подношења тужбе, а на чију примену упућује одредба члана 491. став 4. Закона о парничном поступку из 2004. године. Наведеном законском нормом је оцењивање дозвољености ревизије према вредности предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде било искључено у споровима из радног односа који су за предмет имали накнаду штете због изгубљене зараде и других примања по основу рада, па је у таквим случајевима ревизија увек била допуштена. С тим у вези, оваквим правним схватањем дерогирана су законом прописана правила поступка и од стране Врховног касационог суда је арбитрерно одлучено о дозвољености ревизије подносилаца уставне жалбе. Одбацујући ревизију оспореним решењем Рев 1. 2/12 од 30. маја 20 12. године, Врховни касациони суд је повре дио право подносилаца уставне жалбе на правно средство , утврђено одредбом члана 36. став 2. Устава. Уставни суд је и даље на становишту да се право на жалбу, односно друго правно средство не исцрпљује у строго формалноправном смислу кроз могућност њиховог изјављивања, већ подразумева делотворну правну заштиту, тј. да надлежан суд оцени све релевантне наводе из ревизије и правично и расправи и одлучи о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе.
Из изнетих разлога, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), због чега је одлучено као у првом делу тачк е 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспореног решења и одређивањем да Врховни касацион и суд донесе мериторну одлуку о ревизији подносилаца уставне жалбе, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да ће Врховни касациони суд изнова одлучивати о основаности ревизије подносилаца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је захтев подносилаца за утврђивање повреде права из члана 21. став 2. и члана 36. став 1. Устава преурањен, због чега је уставну жалбу у овом делу одбио, као неосновану.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић