| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 12.07.2012 | Број: Уж-4130/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Зорана Павловића из Јагодине , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Зорана Павловића и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев. 427/10 од 17. јуна 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по ревизији изјављеној против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.2 146/08 од 30. септембра 2008. године.
1. Зоран Павловић из Јагодине је 17. септембра 2010. године, преко пуномоћника Живојина Димитријевића, адвоката из Јагодине, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 427/10 од 17. јуна 2010. године, због повреде права на правично суђење зајемчен ог одредбом члана 32 . став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава ревизијска пресуда којом је одбијена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.2 146/08 од 30. септембра 2008. године. Наиме, у парници вођеној против туженог ГП "Биро-инжењеринг" ДОО из Јагодине, ради извршења уговора, прав носнажно је одбијен у целини тужбени захтев подносиоца да се обавеже тужени да му исплати износе досуђене по прав носнажним пресудама из парница вођених против ПУЗ "Вихор", са одговарајућом каматом, те трошкове које је имао у парничном и извршном поступку против овог туженог. Свој тужбени захтев тужилац је заснивао на, по његовом мишљењу, неспорној чињеници да је закљученим уговором о грађењу 1994. године између туженог и ПУЗ "Вихор" из Јагодине (са којим је тужени био у уговорном односу од 1991. године по уговору о грађењу), пренета целокупна имовина ПУЗ "Вихор" на туженог. По мишљењу подносиоца уставне жалбе , ревизијска одлука је заснована на погрешној примени материјалног права из члана 446. и 448. Закона о облигационим односима, на штету тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе који "није био учесник правног посла закључења уговора из 1994. године између туженог и ПУЗ "Вихор", те самим тим није знао за наведени уговор, нити му је било познато шта су потписивали уговарачи . Сматра да је неспорно да је имовинска целина ПУЗ "Вихор" прешла на туженог, те стога и обавеза туженог према тужиоцу по члану 452. ЗОО. Подносилац наводи да се у образложењу оспорене одлуке Врховни касациони суд није осврнуо на његове ревизијске наводе да је у конкретном случају суд треба ло да примени одредбе члана 452. ЗОО, нити на разлоге другостепене пресуде да је потраживање тужиоца застарело, већ донео нови правни закључак супротно досадашњој пракси Врховног суда. Предлаже да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и да се ревизијка одлука укине и наложи Врховном касационом суду да донесу нову одлуку која ће се темељити на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалних прописа.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Према утврђеном чињеничном стању, из образложења другостепене пресуде произлази: да је тужилац закључио уговор о грађењу 1991. године са ПУЗ "Вихор"; да је у вези са тим уговорним односом тужилац - овде подносилац уставне жалбе водио две парнице са ПУЗ "Вихор", те да је пресудом Општинског суда у Јагодини П. 736/95 ПУЗ "Вихор" обавезан да тужиоцу исплати, на име враћања више исплаћеног износа за куповину локала у тржном центру "Жир", динарску противвредност од 12.387 ДМ , са одговарајућом каматом, а да је у другој парници тужиоца против истог туженог донета пресуда Општинског суда у Јагодини П. 196/00 на основу које је ПУЗ "Вихор" обавезан да тужиоцу исплати на име штете због некоришћења локала у наведеном тржном центру износ од 288.000,00 динара и износ од 23.637,00 дианра на име трошкова поступка. Такође, тужилац је покренуо и извршни поступак против ПУЗ "Вихор" у предмету И. 110/01 и у том поступку је платио трошкове у износу од 2.250,00 динара. Даље, утврђено је да је 27. јуна 1994. године ПУЗ "Вихор", који је започео изградњу тржног центра "Жир", закључио са овде туженим ГП "Биро-инжењеринг" уговор о грађењу којим је, између осталог, у члану 5. констатовано да ГП "Биро-инжењеринг" преузима сва права и обавезе ПУЗ "Вихор" настала до закључења овог уговора, а у члану 9. је констатовано да ГП "Биро-инжењеринг" преузима све трошкове који су настали а нису измирени, све трошкове који су настали поводом изградње, надзора и техничког пријема и предаје објекта и свих судских спорова везаних за овај објекат. У парничним поступцима које је тужилац покренуо против ПУЗ "Вихор" није учествовао овде тужени, нити је ПУЗ "Вихор" обавестио тужиоца да је тужени ГП "Биро-инжењеринг" преузео било какве обавезе по закљученом уговору о градњи од 27. јуна 1994. године. Тужба у овој парници је поднета 13. априла 2007. године.
Даље, у образложењу другостепене пресуде, суд наводи да је на основу претходно изнетих чињеница, првостепени суд закључио да тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражи извршење обавезе по основу наведених прав носнажних пресуда Општинског суда у Јагодини П. 736/95 и П. 196/00, те трошкова парничног поступка П. 1426/98 и на основу наведеног решења о извршењу. Међутим, имајући у виду да је уговор закључен дана 27. јуна 1994. године, а да је тужба у овој правној ствари поднета 13. априла 2007. године, то је потраживање тужиоца у овој правној ставари застарело, због чега је на основу чл . 361. и 362. Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) одбио тужбени захтев тужиоца. Такође првостепени суд је утврдио да тужилац и тужени нису ни у каквом правном односу по наведеним парничним извршним одлукама, у којима ГП "Биро -инжењеринг" није учествовао, нити је тамо тужени ПУЗ "Вихор" обавестио овде тужиоца - подносиоца уставне жалбе да је "Биро-инжењеринг" преузео било какве обавезе по закљученом уговору о градњи између тужиоца и ПУЗ "Вихор". Другостепени суд сматра, да је полазећи од правилно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд донео правилну одлуку, дао довољно јасне и убедљиве разлоге које у свему и он прихвата, јер се рок застарелости има рачунати од 26. априла 1994. године, како је утврдио првостепни суд, па како је тужба поднета 13. априла 2007. године то је протекао рок од 10 година када је тужилац могао да захтева исплату свог потраживања. Суд налази да још увек извршиве пресуде у односу на ПУЗ "Вихор" не могу бити бити обавезујуће за туженог као солидарног дужника , јер он у тим споровима није учествовао.
Против наведене другостепене пресуде тужилац је изјавио ревизију истичући, најпре, да је другостепни суд погрешно означио одлуку као решење, затим да је образложење другостепеног суда контрадикторно у погледу постојања застарелости јер тужилац, овде подносилац уставне жалбе, није дао свој пристанак на уговор из 1994. године, па рок застарелости од 10 година није ни могао да почне да тече у односу на тужиоца. Наиме, тужилац све до покретања парнице није ни знао за овај уговор, а што све указује на избегавање преузетог дуговања. Истиче погрешну примену материјалног права од стране другостепеног суда у погледу примене института застарелости и сматра да је требало применити одредбе чл . 451. и 452. ЗОО које се односе на приступање дугу.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 427/10 од 17. јуна 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Јагодини Г ж.2 146/08 од 30. септембра 2008. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да погрешно означавање одлуке није од утицаја на правилност одлучивања другостепеног суда и да се та погрешка може исправити у свако доба. Такође, ревизијски суд налази да су нижестепени судови, полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно закључили да су тужбени захтеви тужиоца неосновани.
По оцени ревизијског суда , уговор о грађењу који је закључен 27. јуна 1994. године између ПУЗ "Вихор" и туженог ГП "Биро-инжењеринг" по својој правној природи има елементе уговора о преузимању дуга из члна 446. ЗОО којим је у ставу 1. прописано да се преузимање дуга врши уговором између дужника и преузимаоца, на који је пристао поверилац. Такође, суд наводи да је одредбом члана 448. став 1. ЗПП прописано да преузимањем дуга преузималац ступа на место пређашњег дужника, а овај се ослобађа обавезе, док је ставом 3. тога члана прописано да између преузимаоца и повериоца постоји иста обавеза која је дотле постојала између пређашњег дужника и повериоца. Међутим, поред чињенице што је ПУЗ "Вихор" тужиочев дужник, како је реч о потраживањима која су у односу на дужника ПУЗ "Вихор" утврђена прав носнажним пресудама, и то после закључења уговора о преузимању дуга, следи закључак ревизијског суда да тужени као преузималац дуга није у обавези да овај дуг плати, јер се може преузети само дуг који је постојао у моменту закључења уговора 1994. године.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права и слобода на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку (''Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује у овој правној ствари, било је прописано: да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права.
Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја одредбе Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО), којима је прописано: да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (став 1 .); да з астарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да л ице на које пређе на основу уговора нека имовинска целина физичког или правног лица, или један део те целине, одговара за дугове који се односе на ту целину, односно на њен део, поред дотадашњег имаоца и солидарно с њим, али само до вредности њене активе (члан 452 став 1.); да не ма правног дејства према повериоцима одредба уговора којом би се искључивала или ограничавала одговорност утврђена у претходном ставу (члан 452 став 1.); да се п реузимање дуга врши уговором између дужника и преузимаоца, на који је пристао поверилац (члан 446. став 1.); да о закљученом уговору може повериоца известити сваки од њих, и свакоме од њих може поверилац саопштити свој пристанак на преузимање дуга (члан 446. став 2 .); да уговарачи, као и сваки од њих посебно, могу позвати повериоца да се у одређеном року изјасни да ли пристаје на преузимање дуга, па ако се поверилац у одређеном року не изјасни сматра се да није дао свој пристанак (члан 446. став 4 .); да уговор о преузимању дуга има дејства уговора о преузимању испуњења за време док поверилац не буде дао свој пристанак на уговор о преузимању дуга, као и ако он одбије да дâ пристанак (члан 446. став 5 .); да преузимањем дуга преузималац ступа на место пређашњег дужника, а овај се ослобађа обавезе, али, ако је у време повериочевог пристанка на уговор о преузимању дуга преузималац био презадужен, а поверилац то није знао нити је морао знати, пређашњи дужник се не ослобађа обавезе, а уговор о преузимању дуга има дејство уговора о приступању дугу (члан 448. ст. 1. и 2.); да између преузимаоца и повериоца постоји иста обавеза која је дотле постојала између пређашњег дужника и повериоца (члан 448. став 3 .); да се преузимање испуњења врши уговором између дужника и неког трећег којим се овај обавезује према дужнику да испуни његову обавезу према његовом повериоцу (члан 453. став 1.); да о н одговара дужнику ако благовремено не испуни обавезу повериоцу, те овај затражи испуњење од дужника, али он не преузима дуг, нити приступа дугу и поверилац нема никакво право према њему (члан 453. ст. 2. и 3.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку одлучио на основу чињеница утврђених у поступку пред надлежним судовима. Суд подсећа да се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се мора ићи и корак даље, тј. оспорена одлука се мора сагледати и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету “Руиз Торија против Шпаније”, 9. децембар 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права: “Георгиадис против Грчке”, 29. мај 1997. године, § 43; “Хиггинс и остали против Француске”, 19. фебруар 1998. године, § 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету “Ван дер Хурк против Холандије”, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета.
Подносилац ревизије је побијао другостепену пресуду у делу неправилне примене института застарелости његових потраживања према туженом , с обзиром на то да исти није учествовао у закључењу уговора о грађењу између ПУЗ "Вихор" и туженог, а којим уговором су биле установљене обавезе туженог према тужиоцу.
Ревизијски суд испитује побијану пресуду у делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи, између осталог, по службеној дужности, и на правилну примену материјалног права. Међутим, у конкретном случају, полазећи од истих чињеница, другостепени и ревизијски суд изводе правне закључке применом различитих одредаба материјалног права. Другостепни суд сматра да су тужиочева потраживања, за која није са сигурношћу утврђено ни шта их чини, застарела, а ревизијски суд - да уговор о грађењу из 1994. године (у другостепеној и ревизијској одлуци постоје три различита датума, али је извесно да је уговор из 1994. године) по својој правној природи има елементе уговора о преузимању дуга и да тужени као преузималац дуга преузима само дуг који је постојао у моменту закључења уговора, а да није у обавези да плати дуг по основу правноснажних пресуда и извршних пресуда донетих према тужиочевом дужнику.
Имајући у виду да је уставном жалбом, између осталог, побијана ревизијска одлука због примене материјалног права из чл. 446. и 448. ЗОО кој а се однос и на уговор о преузимању дуга, Уставни суд је размотрио да ли се изостанак пристанка тужиоца (евентуалног повериоца) на закључење уговора о грађењу из 1994. године може у конкретном случају разумно протумачити као прећутно одбијање Врховног касационог суда неопходности пристанка повериоца за пуноважност уговора о преузимању дуга или је суд једноставно превидео ов ај битан елемент уговора за свој правни закључак да дужник из уговора о преузимању дуга, не одговара за обавезе настале после закључења уговора о преузимању дуга односно уговора о грађењу из 1994. године . Нижестепеним судовима, као ни ревизијском суду није спорно да је пристанак тужиоца изостао, али за разлику од нижестепених судова који своју оцену о неоснованости тужбеног захтева тужиоца, пре свега, заснивају на застарелости потраживања, ревизијски суд долази до новог правног закључка, не образлажући зашто не прихвата разлоге застарелости потраживања. У том случају, отвара се питање и обавезе ревизијског суда да образложи разлоге због којих примену чл. 361. и 362. ЗОО сматра неприхватљивом , односно из којих све разлога своју одлуку - код изостанка пристанка повериоца везује за одредбе чл . 446. и 448. ЗОО, а не за неки други правни посао из ЗОО. Стога је Уставни суд оценио да је подноси оцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење зајемчено г чланом 32. став 1. Устава .
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореном пресудом Врховног касационог суда повређено право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку, као елеменат права на правично суђење и уједно наложио понављање поступка по ревизији , као меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежни суд о изјављеној ревизији тужиоца против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.2 146/08 од 30. септембра 2008. године донесе нову, образложену одлуку, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.
6 . Сходно изнето м, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић