| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни касациони суд | Датум: 30.03.2018 | Број: Рев 1532/2017 |
| Абстракт: | |||
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 1532/2017
30.03.2018. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судије др Драгише Б. Слијепчевића, председника већа, судије Бранка Станића и Гордане Ајншпилер Поповић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА из ..., коју заступа пуномоћник Радослав Тадић, адвокат из ..., против тужених 1. ББ, ..., коју заступа Младен Аврамовић, адвокат из ... и 2. ВВ из ..., кога заступа пуномоћник Радојко Денић, адвокат из ..., ради недопуштености извршења, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3094/16 од 02.02.2017. године, донео је у седници већа одржаној дана 30.03.2018. године следећу
ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље, изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3094/16 од 02.02.2017. године.
Пресудом Основног суда у Убу П2 504/15 од 08.03.2016. године, у ставу И изреке утврђено је да је тужиља по основу стицања у ванбрачној заједници са туженим ВВ из ... стекла право својине са уделом од ½ на кп.бр. ... земљиште под зградом – објектом у пов. од 0.05,74 ха и грађевинској парцели у пов.од 0.052.74 ха из лн.бр. ... КО ... као и на угоститељаком објекту пов. 574 м2 који се налазе на истој парцели као и да је извршење које је одређено решењем Основног суда у Ваљеву Судска јединица Уб И 2391/11 од 09.12.2011. године продајом те непокретности у односу на наведени удео тужиље недопуштено што су тужени дужни признати и трпети да се тужиља на основу ове пресуде укњижи као сувласник наведене непокретности са уделом до ½ . Ставом ИИ изреке обавезан је првотужени да тужиљи на име парничних трошкова плати 101.700,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж2 3094/16 од 02.02.2017. године, у ставу првом изреке преиначена је наведена првостепена пресуда у ставу И изреке у односу на тужену ББ, тако што се одбија као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је по основу стицања у ванбрачној заједници са туженим ВВ из ... стекла право својине са уделом од ½ на кп.бр. ... земљиште под зградом – објектом у пов. од 0.05,74 ха и грађевинској парцели у пов.од 0.052.74 ха из лн.бр. ... КО ... као и на угоститељском објекту пов 574 м2 који се налазе на истој парцели као и да је извршење које је одређено решењем Основног суда у Ваљеву Судска јединица Уб И 2391/11 од 09.12.2011. године продајом те непокретности у односу на наведени удео тужиље недопуштено, што је тужена ББ дужна признати и трпети да се тужиља на основу ове пресуде укњижи као сувласник наведене непокретности са уделом до ½. Ставом два изреке преиначена је одлука о трошковима поступка садржана у ставу другом изреке пресуде Основног суда у Убу П 504/15 тако што се обавезује тужиља да туженој ББ на име трошкова парничног поступка плати износ од 104.950,00 динара.
Против пресуде Апелационог суда у Београду Гж2 3094/16 од 02.02.2017. године, тужиља је преко пуномоћника благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Трошкове је тражила и определила.
У одговору на ревизију тужени првог реда оспорава наводе ревизије и предлаже да је суд одбије као неосновану. Трошкове није тражио.
Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14) и утврдио да ревизија тужиље није основана.
У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности.
Према утврђеном чињеничном стању у поступку обезбеђења новчаног потраживања предузећа ГГ из ... према туженој банци на основу решења РГЗ од 16.08.2008. године извршен је упис вансудске извршне хипотеке првог реда у корист овде тужене банке на спорним непокретностима. Тужена банка је са предузећем ГГ из ... закључила Уговор о средњорочном кредиту од 10.06.2008. године за износ од 200.000,00 еура. Власник наведеног предузећа је ДД тужиљин и ВВ син који је и јемац платац по истом уговору. Тужиља није имала никаква својства у том предузећу. Ради обезбеђења наведеног кредита овом предузећу тужени ВВ је дао заложну изјаву на спорним непокретностима, а тужена се томе усмено противила. Средства кредита нису коришћена за заједничке потребе ванбрачних супружника. Кредит није враћен о доспелости. Након тога, по предлогу банке као извршног повериоца код надлежног суда донето је решење о извршењу од 09.12.2011. године према туженом ВВ ради исплате износа од 43.340.168,63 динара са каматом од 09.11.2011. године између осталог и на непокретностима које су предмет овог спора продајом и намирењем из добијеног износа. У том поступку овде тужиља је изјавила приговор у својству трећег лица истичући да су предметне непокретности њена заједничка својина са туженим ВВ као ванбрачних другова. Стога, је упућена на ову парницу ради доказивања да је у односу на њу недопуштено извршење на делу спорних непокретности. Тужиља и тужени ВВ су били у ванбрачној заједници још од 1976. године када је почело заједничко стицање у заједничком домаћинству са децом. Она је радила у „...“ касније и другим предузећима и зарађивала додатно водећи књиговодство. Тужиљин отац је дао паре за куповину спорног земљишта с објектима који су касније надограђени и проширени, те сад представљају ресторан за свадбе. Наведена купљена парцела књижена је искључиво на туженог ВВ по жељи тужиље.
Имајући овако утврђено чињенично стање првостепени суд усваја тужбени захтев у односу на оба тужена налазећи да тужиља има право сусвојине са уделом од ½ на спорним непокретностима које спречава извршење, те је оправдано пружити јој заштиту.
Према оцени Апелационог суда у Београду првостепена пресуда донета је неправилном применом материјалног права, па је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље према туженој банци као неоснован.
Врховни касациони суд налази да је другостепени суд правилно одбио тужбени захтев тужиље у односу на тужену банку. Тужиља (треће лице у поступку извршења) нема право на заштиту. Одлучна је чињеница да се тужиља сагласила да се предметна некретнина упише на ВВ као његова имовина иако је стечена заједничким доприносима. На овај начин тужиља је пристала да ВВ њоме може слободно располагати без њене сагласности. Поред тога, иако је сматрала да је у питању заједничка имовина тужиља у периоду од више деценија није уписала своје право сусвојине у јавним књигама. Такво понашање се може приписати њеном немару и кршењу правила о обавезности уписа, те сад због тога трпи последице. Тужиља није предузела никакве радње да изврши упис свог права иако се по сопственом признању противила упису хипотеке.
Стога је правилно становиште другостепеног суда да се захтев за стицање својине по основу ванбрачне заједнице може поставити само према ванбрачном другу, а не и према банци која је титулар хипотеке.
Такође, тужиља као ванбрачна супруга ВВ, овде друготуженог, не може спадати у круг трећих лица који нису дужници банци овде првотуженом. У моменту доношења ове пресуде и трајања ове парнице тужиља и друготужени су у ванбрачној заједници (изједначеној са брачном у погледу имовинских права) те стога солидарно одговарају свом својом заједничком и посебном имовином за обавезе настале у браку. Хипотека се као стварно право односи на непокретност, па је ирелеватно ко је власник исте након њеног конституисања.
Нетачна је тврдња да је Апелациони суд одбио тужбени захтев и према друготуженом ВВ. Апелациони суд је одлучивао само по жалби првотужене банке. Тако је имао овлашћење да само у односу на банку преиначи одлуку првостепеног суда. Стога о установљеној обавези туженог ВВ није ни одлучивано у другостепеном поступку.
Како не постоје разлози због којих је ревизија изјављена, као ни разлози на које пази по службеној дужности, Врховни касациони суд на основу процесних овлашћења на основу члана 414. Закона о парничном поступку је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић