| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 24.11.2016 | Број: Уж-7797/2012 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Данијеле Јовичић, Драгослав а Комненовић а, Миливоја Павловић а, Младомира Благојевић а, Негована Новаковић а, Драгољуба Пантић а, Србољуба Добричић а, Микише Благојевић а, Радише Стојановић а, Душана Ивановић а, Драгише Луковић а, Душана Станић а, Радована Павловић а, Јована Поповић а, Миливоја Пејовић а и Радослав а Зарић а, свих из Аранђеловца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 201 6. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Данијеле Јовичић, Драгослава Комненовића, Јована Поповића, Миливоја Пејовића и Радослава Зарића и утврђује да је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу у предмету И. 1454/12 повређено право подноси лаца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одбацује се уставна жалба Миливоја Павловић а, Младомира Благојевић а, Негована Новаковић а, Драгољуба Пантић а, Србољуба Добричић а, Микише Благојевић а, Радише Стојановић а, Душана Ивановић а, Драгише Луковић а, Душана Станић а и Радован а Павловић а изјављена против решења Основног суда у Крагујевцу Ипв.(И) 249/12 од 31. маја 2012. године и решења Основног суда у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу И. 1454/12 од 5. априла 2012. године, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. и права на имовину из члана 58. Устава, у извршном поступку из тачке 1.
1. Данијела Јовичић, Драгослав Комненовић, Миливоје Павловић, Младомир Благојевић, Негован Новаковић, Драгољуб Пантић, Србољуб Добричић, Микиша Благојевић, Радиша Стојановић, Душан Ивановић, Драгиша Луковић, Душан Станић, Радован Павловић, Јован Поповић, Миливоје Пејовић и Радослав Зарић, сви из Аранђеловца, поднели су, 9. октобра 2012. године, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Крагујевцу Ипв.(И) 249/12 од 31. маја 2012. године и решења Основног суда у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу И. 1454/12 од 5. априла 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. и права на имовину из члана 58. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу у предмету И. 1 454/12.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су подносиоци током 2007. године покренули пред Општинским судом у Аранђеловцу извршне поступке против свог послодавца СТУП „Стрела“ д.о.о. Аранђеловац, ради принудне наплате новчаних потраживања из радног односа; да је суд све извршне поступке спојио; да је као средство извршења првобитно био одређен попис, процена и продаја основних средстава извршног дужника (аутобуса); да након што је извршни дужник отуђио пописане аутобусе, предложено је да се извршење спроведе на новчаним средствима извршног дужника; да пошто су текући рачуни извршног дужника били у блокади дуже време, подносиоци су предложили извршење на потраживању које је извршни дужник имао према привредном друштву „Електропорцелан“ а.д. Аранђеловац; да је суд промену средства извршења дозволио решењем од 24. септембра 2008. године; да како је над дужниковим дужником већ био отворен поступак реструктурирања, суд је донео решење о прекиду извршног поступка; да је поступак настављен по предлогу подносилаца од 10. марта 2010. године, којим је такође предложено да се извршење спроведе на непокретности дужниковог дужника; да је у образложењима решења (првостепеном и другостепеном), која су поводом наведеног предлога донета, јасно изражен став судова да је дужников дужник, од момента сазнања (пријема судског налога) да своју обавезу према извршном дужнику може испунити само извршним повериоцима, стекао пасивну легитимацију у предметном извршном поступку.
У уставној жалби се даље наводи: да је извршни суд, након отварања стечајног поступка над извршним дужником, донео решење о прекиду поступка; да су извршни повериоци пријавили своја потраживања у стечајном поступку, у оквиру којег је стечајни управник обавестио стечајног судију да потраживање стечајног дужника према „Електропорцелан“ а.д. не може ући у стечајну масу јер је у извршном поступку прешло на подносиоце уставне жалбе; да је по предлогу подносилаца извршни суд, 22. фебруара 2010. године, донео решење о наставку поступка према дужнику извршног дужника, које је Виши суд у Крагујевцу потврдио; да је одмах затим, оспореним решењима од 5. априла и 31. маја 2012. године, извршни суд правноснажно обуставио предметни извршни поступак због отварања стечајног поступка над извршним дужником; да из наведеног следи да су оспорена решења у директној супротности са решењима којима је поступак настављен према дужнику извршног дужника; да се поставља логично питање како је суд могао да донесе најпре решење којим се извршни поступак наставља према једном правном лицу, а потом решење којим се тај исти поступак обуставља према другом правном лицу.
Подносиоци уставном жалбом оспоравају и дужину трајања предметног извршног поступка, истичући да ни након пет година од доношења решења о извршењу судска пресуда није извршена принудним путем, што је последица безразложног одуговлачења, те да је на тај начин, поред права на суђење у разумном року, њима повређено и право на имовину.
Предложено је да Уставни суд усвоји жалбу, утврди повреду означених уставних права , поништи оспорена решења и наложи извршном суду да извршни поступак настави према дужнику извршног дужника и исти оконча у најкраћем року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Основног суд а у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу И. 1454/12, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе Данијела Јовичић и Радослав Зарић су 19. марта 2007. године, у својству извршн их повери лаца, поднели Општинском суду у Аранђеловцу предлог е за извршење против извршн ог дужника СТУП „Стрела“ д.о.о. Аранђеловац, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П. 963/06 од 23. јануара 2007. године, ради принудног извршења обавезе враћања на рад и накнаде штете због незаконитог отказа, као и исплате минималне зараде, доприноса за обавезно социјално осигурање и трошкова парничног поступка . Као средство извршења је предложен попис, процена и продаја основних средстава извршног дужника (аутобуса). Извршење по предлогу извршног повериоца Данијеле Јовичић је одређено решењем И. 112/07 од 19. марта 2007. године, а по предлогу извршног повериоца Радослава Зарића решењем И. 113/07 од истог датума.
Подносиоци уставне жалбе Миливоје Пејовић и Јован Поповић су 19. марта 2007. године, у својству извршн их повери лаца, поднели Општинском суду у Аранђеловцу предлог е за извршење против извршн ог дужника СТУП „Стрела“ д.о.о. Аранђеловац, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П. 939/06 од 23. јануара 2007. године, ради принудног извршења обавезе враћања на рад и накнаде штете због незаконитог отказа, као и исплате минималне зараде, доприноса за обавезно социјално осигурање и трошкова парничног поступка . Као средство извршења је предложен је попис, процена и продаја основних средстава извршног дужника (аутобуса). Извршење по предлогу извршног повериоца Миливоја Пејовића је одређено решењем И. 114/07 од 19. марта 2007. године, а по предлогу извршног повериоца Јована Поповића решењем И. 115/07 од истог датума.
Подносилац уставне жалбе Драгослав Комненовић је 26. марта 2007. године , у својству извршн ог повери оца, поднео Општинском суду у Аранђеловцу предлог за извршење против извршн ог дужника СТУП „Стрела“ д.о.о. Аранђеловац, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П. 1089/06 од 26. јануара 2007. године, ради принудног извршења обавезе враћања на рад и накнаде штете због незаконитог отказа, као и исплате минималне зараде, доприноса за обавезно социјално осигурање и трошкова парничног поступка . Као средство извршења је предложен попис, процена и продаја основних средстава извршног дужника (аутобуса). Извршење је одређено решењем И. 122/07 од 26. марта 2007. године.
Закључком од 27. септембра 2007. године је извршено спајање поступака у предметима И. 113/07, И. 114/07, И. 115/07 и И. 122/07 са поступком у предмету И. 112/07. Поступајући по налогу извршног судије, судски извршитељ је 26. октобра 2007. године отишао у седиште извршног дужника, ради покушаја пописа основних средстава, којом приликом је констатовано да извршни дужник не поседује покретне ствари које могу бити предмет пописа. О тој чињеници је пуномоћник извршних поверилаца обавештен закључком од 31. октобра 2007. године, којим га је суд такође позвао да у року од три месеца предложи нови попис.
Поднеском од 23. новембра 2007. године пуномоћник извршних поверилаца је предложио да се извршење спроведе на средствима на текућим рачун има извршног дужника. Истог дана, суд је решењем И. 112/07 дозволио предложену промену средства извршења и 12. децембра 2007. године доставио налог за принудну наплату Одељењу НБС за пријем, контролу и унос основа и налога Крагујевац (у даљем тексту: ОПН). Дописом од наредног дана, ОПН је обавестио суд да је у погледу зарада извршних поверилаца налог за принудну наплату реализован, док за принудну наплату доприноса за обавезно социјално осигурање недостају одређени подаци (уплатни рачуни јавних прихода и тачан износ дугујућих доприноса). Из наведеног разлога, суд је одредио вештачење економско-финансијске струке. Поступајући по налазу и мишљењу судског вештака од 24. јануара 2008. године, као и допуни од 6. јуна 2008. године, суд је 16. јуна 2008. године доставио ОПН потребне податке.
Будући да су текући рачуни извршног дужника били у дужој временској блокади, пуномоћник извршних поверилаца је поднеском од 24. септембра 2008. године предложио да се извршење спроведе на потраживању извршног дужника према привредном друштву „Електропорцелан“ а.д. Аранђеловац. У предлогу није означено да ли се извршење предлаже преносом ради наплате или преносом уместо исплате. Суд је истог дана, решењем И. 112/07, дозволио предложену промену средства извршења, против којег је жалбу изјавио дужник извршног дужника (у даљем тексту: дужник), истичући да је реч о субјекту приватизације који се налази у поступку реструктурирања. Због наведене чињенице, Окружни суд у Крагујевцу је решењем Гж. 2285/08 од 24. октобра 2008. године укинуо наведено првостепено решење. По пријему списа из другостепеног суда, Општински суд у Аранђеловцу је решењем И. 112/07 од 12. новембра 2008. године одредио прекид извршног поступка због тога што се дужник налази у реструктурирању. Ово решење је протеком рока за жалбу постало правноснажно.
Предмет је након 1. јануара 2010. године прешао у надлежност Основног суда у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу. Поднеском од 10. марта 2010. године, пуномоћник извршних поверилаца је предложио да се извршни поступак настави, имајући у виду да је у међувремену окончан поступак реструктурирања и приватизације дужника. Истим поднеском је предложено да се извршење спроведе на непокретности (пословном простору) дужника, с обзиром на то да су његови текући рачуни блокирани. Суд је решењем И. 112/07 од 10. марта 2010. године одредио наставак поступак и дозволио промену средства извршења на начин како су то предложили извршни повериоци. Решење је достављено СКН Аранђеловац, ради забележбе. Против решења је жалбу изјавио дужник. Виши суд у Крагујевцу је донео решење Гж. 576/10 од 14. априла 2010. године, којим је жалбу одбио и решење о промени средства извршења у целини потврдио. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је дужник од момента када је примио решење од 24. септембра 2008. године сазнао да је дужан да обавезу према извршном дужнику испуни извршним повериоцима, из ког разлога је пасивно легитимисан у предметној правној ствари.
У даљем току поступка, предмету је додељен број И. 9598/10. Закључком суда од 14. септембра 2010. године је наложено дужнику да, сагласно члану 238. Закона о извршном поступку, укњижи право својине на предметној непокретности. Дужник је поднеском од 27. септембра 2010. године предложио да се извршни поступак обустави јер је над извршним дужником отворен стечајни поступак, решењем Привредног суда у Београду Ст. 2627/10 од 29. јула 2010. године. С тим у вези, пуномоћник извршних поверилаца је предложио да се предмет уступи Привредном суду у Београду, као стварно надлежном суду. Решењем И. 9598/10 од 31. јануара 2011. године, суд је одредио прекид поступка због отварања стечајног поступка над извршним дужником. Ово решење је протеком рока за жалбу постало правноснажно.
Пуномоћник извршних поверилаца је поднеском од 15. септембра 2011. године предложио наставак поступка према дужнику, имајући у виду да је стечајни поступак над извршним дужником закључен и да је извршни дужник брисан из регистра. Суд је решењем И. 6293/11 од 22. фебруара 2012. године наставио поступак према дужнику. Приговор дужника изјављен против овог решења одбијен је као неоснован решењем већа Основног суда у Крагујевцу Ипв.(И) 139/12 од 23. марта 2012. године. У образложењу наведеног другостепеног решења је дат налог извршном судији да испита да ли су испуњени услови за обуставу извршног поступка, у смислу члана 76. став 1. тачка 3) Закона о извршењу и обезбеђењу.
Предмету је потом дат број И. 1454/12 и оспореним решењем од 5. априла 2012. године је обустављен извршни поступак, због престанка странке која је правно лице, а која нема правног следбеника.
Поступајући по приговору извршних поверилаца, веће Основног суда у Крагујевцу је донело оспорено решење Ипв.(И) 249/12 од 31. маја 2012. године, којим је приговор одбијен као неоснован. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је, по оцени Већа, правилно суд поступио када је, у складу са одредбом члана 76 ст ав 1. тачка 3 ) Закона о извршењу и обезбеђењу, обуставио извршење, имајући у виду да је СТУП „Стрела" д.о.о, као правно лице, престало да постоји, а да нема правног следбеника ; да је решењем Привредног суда у Београду Ст. 2627/10 од 19. јула 2011. године наложено Агенцији за привредне регистре да изврши брисање стечајног дужника СТУП „Стрела “ д.о.о; да се увидом у интернет страницу АПР недвосмислено утврђује да је извршни дужник обрисан из регистра 16. септембра 2011. године; да су неосновани наводи извршних повери лаца да је ирелевантна чињеница брисања извршног дужника из регистра и да је потраживање извршног дужника према „Е лектропорцелан“ а.д. пренето судском одлуком на извршне повериоце ; да то стога што извршење над имовином дужника извршног дужника представља само средств о извршења које се спроводи преносом новчаног потраживања, при чему , у конкретном случају , СТУП „Стрела “ д.о.о. и даље има својство извршног дужника ; да је тачно да је у једном делу овог поступка дошло до настављања посту пка према дужнику извршног дужника , али да то не утиче на чињеницу да својств о извршног дужника има СТУП „Стрела “ д.о.о, нити је тиме потраживање извршних поверилаца пренето на дужниковог дужника; да је извршење над имовином дужниковог дужника представљало само средство извршења, при чему сам поступак и даље зависи од постојања извршног дужника; да је недвосмислено утврђено да је извршни дужник престао да постоји брисањем из регистра, при чему „Електропорцелан“ а.д. не представља његовог правног следбеника, нити су извршни повериоци доказали да извршни дужник има правног следбеника, из којих разлога су испуњени сви услови из чл ана 76 ст ав 1. тачка 3 ) З акона о извршењу и обезбеђењу за обуставу извршења у овој правној ствари и укидање спроведених извршних радњи.
Оспорено другостепено решење је пуномоћнику извршних поверилаца уручено 10. септембра 2012. године.
4. За одлучивање Уставног суда од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Чланом 58. став 1. Устава се јемчи мирно уживање имовине и других права стечених на основу закона.
Одредбама Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗИП) , који је важио у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно и да је суд дужан да о предлогу за извршење одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 5. ст. 1. и 2.); да су средства извршења извршне радње којима се по закону потраживање принудно остварује, да у средства извршења ради остварења новчаног потраживања, поред осталог, спада и пренос новчаног потраживања (члан 42. ст. 1. и 2.); да се извршење на потраживању спроводи запленом потраживања и преносом потраживања ради наплате односно преносом уместо исплате, ако овим законом није друкчије одређено (члан 158. став 1.); да р ешењем о извршењу на дужниковом потраживању суд забрањује дужнику извршног дужника да потраживање измири дужнику, а извршном дужнику да потраживање наплати или њиме располаже у корист трећих лица или свога дужника (пленидба потраживања) (члан 159.); да ће н а предлог извршног повериоца, суд донети решење о преносу потраживања на извршног повериоца (члан 166. став 1.); да је п ренос потраживања спроведен када се решењем којим се одређује пренос достави дужнику извршног дужника (члан 169.); да се з аплењено потраживање преноси на извршног повериоца, према његовом предлогу, ради наплате или уместо исплате (члан 172.); да се преносом потраживања ради наплате извршни поверилац овлашћује да тражи од дужника извршног дужника исплату износа назначеног у решењу о преносу, ако је тај износ доспео, да врши све радње које су потребне ради очувања и остварења пренесеног потраживања и да користи права у вези са залогом која је дата за обезбеђење тог потраживања као и да се обрати јемцу дужника извршног дужника на начин који одговара врсти јемства (члан 173. став 1.); да је и звршни поверилац који је поднео тужбу ради наплате пренесеног потраживања дужан да без одлагања обавести извршног дужника о покренутој парници, а у противном одговара извршном дужнику за штету која му је тим пропустом нанесена (члан 176.); да је и звршни поверилац на кога је пренесено потраживање ради наплате намирен у висини у којој је то потраживање наплатио (члан 178.); да з аплењено потраживање прелази преносом уместо исплате на извршног повериоца до пренесеног износа, са дејством уступања потраживања уз накнаду, да се извршни поверилац на кога је пренесено потраживање уместо исплате сматра намиреним и самим преносом, у висини тог потраживања (члан 180. ст. 1. и 3.).
Закон о извршењу и обезбеђењу („Служени гласник РС“, број 31/11 и 99/11 ) (у даљем тексту: ЗИО), који је почео да се примењ ује од 17. септембра 2011. године, садржао је готово истоветне процесне одредбе о хитности извршног поступка, као и о извршењу на потраживању извршног дужника. Одредбом члана 76. став 1. тачка 3) ЗИО било је прописано да суд обуставља извршење, поред осталог, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд констатује да је предметни извршни поступак покренут 19. марта 2007. године, када су подносиоци Данијела Јовичић, Јован Поповић, Миливој е Пејовић и Радослав Зарић поднели засебне предлоге за извршење Општинском суду у Аранђеловцу, односно 26. марта 2007. године, када је предлог за извршење истом суду предао подносилац Драгослав Комненовић, и да је окончан доношењем оспореног решења Основног суда у Крагујевцу Ипв.(И) 249/12 од 31. маја 2012. године, које је пуномоћнику подносилаца уручено 10. септембра 2012. године. Из наведеног следи да је оспорени извршни поступак трај ао пет годин а и два месеца.
Разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова, као и природа постављеног захтева, односно значај права за подносиоца уставне жалбе, представљају критеријуме који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Уставни суд је оценио да овај предмет није био чињенично и правно сложен, имајући у виду да је поступајући суд био дужан да одлучи о поднетом предлогу за извршење и да спроведе одговарајуће радње како би извршни повериоци намирили своја потраживања.
У погледу значаја предмета извршног поступка, Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали легитиман интерес да суд извршење спроведе у оквиру стандарда разумног рока, посебно из разлога што је реч о потраживањима из радног односа.
Уставни суд сматра да постоји допринос подносилаца уставне жалбе у продужавању трајања предметног извршног поступка, најпре због чињенице да су предложили да се извршење спроведе на потраживању извршног дужника, а да у том предлогу нису определили начин преноса заплењеног потраживања (пренос ради наплате или пренос уместо исплате), што је последично довело до тога да дужник извршног дужника, као треће лице, спонтано стекне и својство странке у извршном поступку . То је даље узроковало и прекид извршног поступка, због чињенице да је дужник извршног дужника био у поступку реструктурирања, против којег решења се подносиоци нису жалили, те је поступак био у прекиду годину и по дана.
Што се тиче понашања извршног суда, Уставни суд најпре констатује да је поступање по предлозима и доцнијим захтевима подносилаца било у складу са начелом хитности, јер је суд о сваком захтеву одлучивао без одлагања. Међутим, пропусти извршних поверилаца, описани у претходном ставу, у далеко већој мери се могу ставити на терет извршном суду, с обзиром на то да их суд није на одговарајући начин спречио или санкционисао. Аутоматизам код усвајања сваког од предложених средстава извршења, довео је најпре до тога да дужник извршног дужника постане странка у извршном поступку, што је противно концепту извршења на потраживању извршног дужника, како према одредбама ЗИП, тако и према одредбама каснијег ЗИО. Извршни суд је неизоставно морао да захтева од подносилаца да се изјасне о томе какву врсту преноса заплењеног потраживања предлажу, што би извесно спречило стварање процесне ситуације у којој дужник извршног дужника постаје странка у извршном поступку. То би даље искључило прекид поступка због чињенице да је дужник извршног дужника привредни субјект у поступку реструктурирања, а у сваком случају, до извршења на непокретности дужника извршног дужника, које су подносиоци (на крају) предложили, а извршни суд усвојио, не би ни дошло, имајући у виду да наплату заплењеног потраживања, чак и код преноса уместо наплате, врши извршни поверилац, а не суд у извршном поступку који је такво средство извршења дозволио на предлог извршног повериоца. Поменути концепт извршења на потраживању извршног дужника, по схватању Уставног суда, подразумева да је извршење спроведено самим преносом заплењеног потраживања, а питање у којој мери је извршни поверилац намирен директно зависи од тога да ли је одређен пренос ради наплате, у ком случају намирење зависи од тога колико извршни поверилац успе да наплати од дужника извршног дужника, или пренос уместо исплате, када се извршни поверилац сматра намиреним у висини заплењеног и пренетог потраживања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Крагујевцу – Судска јединица у Аранђеловцу у предмету И. 1454/12 повређено право подносилаца Данијеле Јовичић, Драгослава Комненовића, Јована Поповића, Миливоја Пејовића и Радослава Зарића на суђење у разумном року из члан а 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у том делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права на правично суђење, у овом случају може остварити и самим утврђењем повреде права, будући да подносиоци нису истакли захтев за накнаду штете.
7.1. Када је реч о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, која се истиче у односу на оспорене акте, Уставни суд се у значајној мери ослања и надовезује на део образложења ове одлуке по питању повреде права подносилаца на суђење у разумном року. У том смислу, Уставни суд сматра да образложење заузетог става да су, у конкретном случају, испуњени законски услови за обуставу предметног извршног поступка, сагласно члану 76. став 1. тачка 3) ЗИО, представља уставноправно утемељен основ за доношење оспорених решења.
Подсећања ради, извршење на потраживању извршног дужника подразумева да је извршење спроведено самим преносом заплењеног потраживања, док питање у којој мери је извршни поверилац намирен директно зависи од тога да ли је одређен пренос ради наплате, у ком случају намирење зависи од тога колико извршни поверилац успе да наплати од дужника извршног дужника, или пренос уместо исплате, када се извршни поверилац сматра намиреним у висини заплењеног и пренетог потраживања. Дакле, заплена и пренос потраживања извршног дужника представља само једно од средстава извршења које су прописивали и ЗИП и ЗИО. Средства извршења јесу извршне радње којима се по закону потраживање принудно остварује. Избор средства извршења не може утицати на промену садржине материјалноправног односа из којег потиче потраживање, нарочито када су у питању поверилац и дужник. Другим речима, одређивање извршења на потраживању извршног дужника нема за последицу да дужник извршног дужника постане (пасивна) странка у извршном поступку, јер је он и даље дужник извршног дужника, али са судском забраном да дуговање измири директно извршном дужнику. То истовремено значи да извршни дужник остаје странка у извршном поступку, због чега је суд овлашћен да поступак обустави уколико је тај извршни дужник правно лице које је престало да постоји, а нема правног следбеника. Посебно је важно да ЗИП и ЗИО, када је у питању пренос потраживања ради наплате, нису прописивали да се наплата заплењеног потраживања спроводи у самом извршном поступку, како су то судови погрешно омогућили извршним повериоцима у предметном поступку, већ је извршни поверилац овлашћен да покуша да доспело потраживање извршног дужника наплати од трећег лица, укључујући и подношење тужбе, уколико дужник извршног дужника оспорава постојање и/или доспелост тог потраживања. Према томе, наплата потраживања није предмет извршног поступка, већ само његова заплена и пренос на извршног повериоца. Из наведеног се може закључити да и поред тога што су поступајући судови у одређеној фази поступка изнели став да је „Електропорцелан“ а.д. пасивно легитимисан у предметном извршном поступку, подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење обуставом извршног поступка због престанка извршног дужника као правног лица које нема правног следбеника. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да поступање извршног суда (судије и већа), у конкретном случају, није последица произвољног тумачења меродавног процесног права, те да оспореним решењима подноси оцима уставне жалбе Данијели Јовичић, Драгослав у Комненовић у, Јовану Поповић у, Миливоју Пејовић у и Радослав у Зарић у није повређено прав о на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7.2. Ценећи наводе о повред и права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, те да, стога , неспровођење извршења судске одлуке којом је потраживање досуђено, предста вља повреду права на мирно уживање имовине (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1499/2008 од 16. јула 2009. године).
Уставни суд указује да и према ставу Европског суда за људска права, пропуст државе да изврши правноснажну судску одлуку изречену у корист подносиоца, представља мешање у његово право на мирно уживање имовине (видети одлуке истог суда у предметима Качапор и др. против Србије, Бурдов против Русије).
Такође, Уставни суд је имао у виду да је Европски суд за људска права 29. јануара 2013. године донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, те 22. октобра 2013. године и пресуду у истом предмету, у којима је подсетио на своју устаљену судску праксу према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ратионе персонае за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, а фортиори, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни или друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или Протокола 1 уз Европску конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама.
С друге стране, када се ради о извршним поступцима који се воде против приватних лица, односно правних лица која нису у искључивом или претежном државном власништву, као што је у конкретном случају реч, држава не гарантује позитиван исход тог поступка по извршног повериоца, већ само има дужност да преко својих органа предузме све законске мере како би се принудно извршење спровело. Према томе, о повреди права на имовину би се могло говорити само онда када је због неког очигледног пропуста или грешке суда онемогућена сигурна наплата потраживања, што у конкретном случају није утврђено.
Стога је Уставни суд одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме су истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на имовину из члана 58. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлуч ио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Из одредбе члана 170. Устава и одредбе члана 83. став 1. Закона о Уставном суду следи да право на изјављивање уставне жалбе има лице о чијим правима или обавезама је одлучивано оспореним појединачним актом или радњом, дакле лице које је било странка у поступку у коме је донет оспорени акт или предузета оспорена радња, односно пропуштено да се таква радња предузме, јер је само том лицу могло бити повређено или ускраћено неко од зајемчених уставних права. Уставни суд констатује да подносиоци Миливоје Павловић, Младомир Благојевић, Негован Новаковић, Драгољуб Пантић, Србољуб Добричић, Микиш а Благојевић, Радиш а Стојановић, Душан Ивановић, Драгиш а Луковић, Душан Станић и Радован Павловић нису активно легитимисани за подношење уставне жалбе у овој уставносудској ствари, јер нису имали својство странке у извршном поступку чија се дужина трајања оспорава и у коме су донети оспорени акти. Пуномоћник је наведене подносиоце, током предметног извршног поступка, у сваком писменом обраћању суду означавао као извршне повериоце, упркос чињеници да никада није извршено спајање њихових извршних поступака са извршним поступком у предмету И. 112/07, што је био случај са осталим подносиоцима, о чијој уставној жалби је Уставни суд мериторно одлучио. Томе у прилог иде и одговор Основног суда у Аранђеловцу од 9. септембра 2016. године (поводом захтева за доставу списа извршног предмета), у коме је наведено да само Данијела Јовичић, Драгослав Комненовић, Јован Поповић, Миливој е Пејовић и Радослав Зарић имају својство извршних поверилаца у предмету И. 1454/12, а не и остала лица наведена у захтеву.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, као недопуштену одбацио уставну жалбу подносилаца Миливоја Павловић а, Младомира Благојевић а, Негована Новаковић а, Драгољуба Пантић а, Србољуба Добричић а, Микише Благојевић а, Радише Стојановић а, Душана Ивановић а, Драгише Луковић а, Душана Станић а и Радован а Павловић а, решавајући као у тачки 2. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић