| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 20.10.2016 | Број: Уж-3003/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби привредног друштва „ Индустрија смрзнуте хране Фриком“ д.о.о. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба привредног друштва „Индустрија смрзнуте хране Фриком“ д.о.о. изјављена против решења Савета Комисије за заштиту конкуренције број 5/0-02-329/2012-1 од 19. новембра 2012. године, пресуде Управног суда У. 17578/12 од 12. марта 2013. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 181/13 од 6. фебруара 2014. године.
1. Привредно друштво „Индустрија смрзнуте хране Фриком“ д.о.о. из Београда, преко пуномоћника Војина Биљића, адвоката из Београда, поднело је Уставном суду, 3. априла 201 4. године, уставну жалбу против „радњи Комисије за заштиту конкуренције извршених пре и у току поступка по закључку број 5/0-02-360/2010-1 од 6. августа 2010. године“, решења Савета Комисије за заштиту конкуренције број 5/0-02-329/2012-1 од 19. новембра 2012. године, пресуде Управног суда У. 17578/12 од 12. марта 2013. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 181/13 од 6. фебруара 2014. године, због повреде начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и права на правично суђење, права на правну сигурност, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1 . и чл. 34, 36. и 58. Устава. Уставном жалбом се, такође, истиче повреда права из чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби се повреда права на правично суђење образлаже следећим наводима: да је подносилац, поступајући по налозима Комисије за заштиту конкуренције, 21. јуна и 22. јула 2010. године доставио тражене податке, али да „такав налог није дат у оквиру управног поступка“; да против закључка Комисије о покретању поступка против подносиоца није била дозвољена посебна жалба, а закључак је јавно објављен; да је Комисија пре испитног поступка прибавила доказе на којима је засновано оспорено решење Комисије од 19. новембра 2012. године, а да подносиоцу није било омогућено да се упозна са тим доказима; да је подносилац предложио Комисији извођење 15 доказа, о којима нису донети закључци у смислу члана 38. став 5. Закона о заштити конкуренције, већ је о доказним предлозима „решавано обавештењем“.
Подносилац уставне жалбе даље наводи: да је у тужби Управном суду указао на повреде правила поступка учињене у поступку пред Комисијом и предложио да се изврши вештачење економско-финансијске струке, али је Управни суд одбио наведени предлог, поклањајући веру Комисији да су све економске чињенице тачно утврђене; да ни Управни суд, нити Врховни касациони суд нису образложили кључне чињенице неопходне за правилну одлуку; да му надлежни судови нису доставили одговоре Комисије на тужбу, односно на захтев за преиспитивање оспорене пресуде Управног суда.
По мишљењу подносиоца уставне жалбе, правна мера која му је изречена у оспореном поступку указује на недостатак било какве намере за компензацијом и има искључиво казнени карактер, те су чланови 32. и 34. Устава у свом кривичноправном аспекту применљиви на конкретан случај.
Повреда права на правну сигурност се, према наводима уставне жалбе, огледа у томе што је, приликом утврђивања релевантних чињеница, Комисија применила дефиницију доминантног тржишта из Закона о заштити конкуренције који није био на снази у време вођења поступка и изрицања мере. Подносилац закључује да је на њега примењен строжи закон и пребачен терет доказивања чињеница које по блажем закону нису релевантне. С тим у вези се истиче да се оспорено решење Комисије темељи на чињеници да је подносилац пословао независно од других учесника на тржишту и самостално доносио пословне одлуке, што је по важећем закону ирелевантно. Такође се указује да је строжи закон примењен у погледу казне - за чије изрицање није био надлежан суд, већ управни орган, да се одлука о казни није могла делотворно побијати, нити су при њеном изрицању постојале процесне гаранције основних људских права окривљеног. Подносилац сматра да није могао бити кажњен због закључивања уговора у периоду од 2008. до 2010. године, односно за радње предузете до 1. новембра 2009. године, када је ступио на снагу нови Закон о заштити конкуренције - посебно имајући у виду да је уредба којом су одређени критеријуми за одређивање висине износа који се плаћа по основу мере заштите конкуренције донета 23. јула 2010. године, нити је могао бити обавезан да плати 4% прихода у 2009. години, када у том периоду нису били утврђени наведени критеријуми. Према наводима уставне жалбе, Комисија је покренула поступак ради утврђења, а не ради испитивања злоупотребе доминантног положаја, односно са „јасном намером да казни подносиоца“. Коначно, у уставној жалби се истиче да су престанком важења Закона о заштити конкуренције из 2005. године престале да важе и посебне одредбе о застарелости из члана 74. тог закона, па је, применом општег рока из Закона о прекршајима, прекршајно гоњење застарело 2011. године, а пропуст државног органа да поднесе прекршајну пријаву, по мишљењу подносиоца, мора пасти на терет државе.
У прилог тврдњи о повреди права на имовину, „у вези са повредом права на једнаку заштиту права и на правно средство, те, потенцијално са правом из члана 21. Устава“, подносилац истиче да је ограничење имовине спорном управном мером, под претпоставком да је било у јавном интересу и у складу са законом, свакако било непропорционално и арбитрерно. Ово се објашњава тиме да је у већем делу спорног периода на снази био закон према коме Комисија није имала овлашћења да изриче мере на терет имовине, те је подносилац имао „стечено право које се састоји у уздржавању Комисије од захвата над његовом имовином“. Такође се указује: да није постојала извесност мере, односно њена предвидљивост пре доношења Уредбе о критеријумима..., нити могућност побијања мере у судском поступку; да Управни суд цени искључиво законитост побијаног акта, а не и целисходност изречене мере, те да „нема могућност да исту промени“; да изречена мера представља прекомерни терет за подносиоца.
Уставном жалбом се указује и на то да подносилац није имао једнаку судску заштиту као банке, нити делотворно правно средство, с обзиром на „решавање обавештењем, које не садржи поуку о правном средству, као ни оспорене пресуде“. Такође се наводи да приватност подносиоца није на исти начин третирана од стране Комисије и, посредно, од судова, као приватност његових конкурената и осталих учесника на тржишту, будући да су на интернет страници Комисије објављивани подаци о предметном поступку, укључујући и оспорене акте.
У допуни уставне жалбе од 28. марта истиче се да је, „у међувремену“, дошло до промене правног става од стране Врховног касационог суда, у прилог чему се подносилац позива на пресуду тог суда Узп. 477/11 од 13. јула 2012. године.
Уставном жалбом се тражи да Суд утврди повреду означених права, поништи оспорене акте и утврди подносиоцу право на накнаду материјалне и нематеријалне штете
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорен и акт и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Савета Комисије за заштиту конкуренције (даље у тексту: Комисија) број 5/0-02-329/2012-1 од 19. новембра 2012. године утврђено је, поред осталог: да привредно друштво „ Индустрија смрзнуте хране Фриком“ д.о.о. из Београда, овде подносилац уставне жалбе, има доминантан положај на релевантном тржишту велепродаје индустријског сладоледа на територији Републике Србије и да је тај положај злоупотребило на тај начин што је у својим типским уговорима, које је закључивало са купцима-малопродавцима, са применом у периоду од 2008. до 2010. године, а у једном броју уговора и после 2010. године, уносило, као битан елемент уговора, одредбе којима је наметало обавезу купаца-малопродаваца да у даљој продаји у потпуности примењују цене утврђене у његовим ценовницима и одредбе којима је својим купцима наметало обавезу ексклузивне куповине релевантног производа од њега, уз директну или индиректну забрану продаје конкурентских производа (тач. 1. и 2. диспозитива решења); одређена је подносиоцу уставне жалбе мера заштите конкуренције у облику плаћања новчаног износа у висини од 4% укупног годишњег прихода оствареног у 2009. години, што износи 301.950.520 динара (тачка 3. диспозитива решења); наложено је подносиоцу уставне жалбе да, у року остављеном решењем, на својој интернет страници објави обавештење свим својим купцима-малопродавцима да се одредбе у закљученим уговорима, који су у примени на дан доношења решења, а којима је уговорена обавеза купаца у погледу цена у даљој продаји, ексклузивитета у расхладним уређајима или у малопродајним објектима, надаље не примењују све до истека рока на који су уговори закључени (тачка 6. диспозитива решења). У образложењу оспореног решења Комисије је констатовано: да је закључком број 5/0-02-360/2010-1 од 6. августа 2010. године покренут поступак против подносиоца, ради утврђења постојања радње злоупотребе доминантног положаја, да је подносиоцу 4. маја 2012. године достављено обавештење о битним чињеницама, доказима утврђеним у поступку, о коме се подносилац изјаснио поднесцима од 5, 18. и 26. јуна 2012. године; да је подносилац предложио да се предметни поступак прекине, наводећи да би, у случају прекида, прихватио следеће обавезе – да не захтева било какве облике ексклузивности; да би у уговорима предвидео да купци у делу фрижидера који су у његовом власништву могу да складиште робу конкурентских произвођача, те да би постојеће уговоре усагласио са наведеним у првом наредном циклусу преговора, а најкасније до 31. јануара 2013. године; да је предлог подносиоца за прекид поступка одбијен, јер је оцењено да није испуњен ниједан услов из члана 58. Закона. Даље је констатовано да је закључком Комисије одбијен предлог подносиоца за саслушање неименованих сведока на околност уговорног односа који ти сведоци имају са учесником на тржишту који није странка у предметном поступку, као и да је одбијена жалба подносиоца о којој је одлучивао председник Комисије. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на дефиницију доминантног тржишта одређену Законима о заштити конкуренције из 2005. и 2009. године, Комисија је навела да различитост у дефиницији само указује на то да је, не дирајући у суштину повреде, примењен различит степен генерализације, те да опис повреде употребом формулација које је познавао раније важећи закон, ни на који начин не доводи у питање примену важећег закона, нити се може закључити да је Комисија примењивала раније важећи закон. Комисија је оценила да потврђују исправност њене одлуке о постојању повреде конкуренције, наводи подносиоца да „потрошачи не би имали сладолед, нити смрзнуту робу, да он није могао да обезбеди ексклузивитет за своје уређаје“. Комисија је истакла да подносилац није обуставио радње које представљају повреду конкуренције ни након покретања поступка по службеној дужности, те да није доставио конкретан и валидан доказ у прилог тврдњи да је већ у 2009. години престао са праксом ексклузивности и да је у 2010. години обавестио своје купце да препоручене цене из типских уговора нису малопродајне цене које су обавезни да примењују у даљој продаји. Комисија је, применом критеријума из члана 57. Закона, и члана 3. Уредбе, утврдила да је подносилац извршио тежу повреду конкуренције, да је она трајала у целом посматраном периоду, од 2008. до 2010. године, а да је настављена и у 2011. години и, на основу тога, одредила основни износ мере заштите конкуренције који је једнак коначном износу, будући да нема отежавајућих, нити олакшавајућих околности на страни подносиоца уставне жалбе.
Оспореном пресудом Управног суда У. 17578/12 од 12. марта 2013. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао оспорено решење Комисије. Управни суд је оценио да је у поступку пред Комисијом правилно закључено да релевантно тржиште, у конкретном случају, представља тржиште велепродаје индустријског сладоледа на територији Републике Србије и да је несумњиво утврђено да подносилац производи искључиво индустријски сладолед, да се на тај производ односе сви уговори које је подносилац закључивао у конктролисаном периоду од 2008. до 2010. године, те да резултати испитивања законских критеријума за утврђивање релевантног тржишта потврђују да је сладолед производ намењен финалној потрошњи, који је по својим карактеристикама, као и у погледу уобичајене намене, специфичан и нема замену у било ком производу. Управни суд је, такође, оценио да оспорено решење Комисије садржи правилан закључак да подносилац има доминантан положај на тржишту велепродаје индустријског сладоледа на територији републике Србије и да се, без спорења правилности висине утврђених тржиштних удела подносиоца и компаније „Нестле“, постојање таквог положаја не доводи у питање параметрима на које је у тужби указано. Управни суд није прихватио предлог подносиоца за одређивање економско-финансијског вештачења у овој правној ствари, јер је оценио да су подаци садржани у оспореном решењу засновани на брижљивом утврђивању параметара који се односе на подносиоца и компанију „Нестле“, те да правилност тих података ни подносилац не оспорава. У вези са наводима тужбе да је подносиоцу повређено право на одбрану, оцењено је да су исти неосновани, јер је подносилац учествовао у оспореном поступку изјашњењем од 5. јуна 2012. године, које је допуњено поднесцима од 18. и 29. јуна исте године. Такође је наведено да правилност утврђених података тужбом није оспорена, да је те податке, по правилу, сам тужилац доставио туженом органу, а да се, у складу са законом, не морају навести подаци који се односе на конкурентске компаније који по својој садржини представљају пословну тајну. Оспорена пресуда Управног суда, такође, садржи оцену навода подносиоца којима је указивао на пропуст Комисије да одлучи о доказним предлозима, као и на застарелост мера заштите конкуренције одређене оспореним решењем.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Узп. 181/13 од 6. фебруара 2014. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за испитивање оспорене пресуде Управног суда У. 17578/12 од 12. марта 2013. године.
Пресудом Врховног касационог суда Узп. 477/11 од 13. јула 2012. године, којом подносилац уставне жалбе указује на неједнако поступање суда, уважен је захтев и преиначена побијана пресуда Управног суда У 4145/11 од 7. јула 2011. године, тако што је уваж ена тужба В.к. С. и поништ ено решење Комисије од 17. марта 2011. године. У образложењу наведене пресуде је констатовано да из списа предмета Управног суда произилази: да је одлука Управног одбора В.к. С. од 21. марта 2008. године под називом „Ценовник минималних цена ветеринарских услуга“, са важношћу од 1. маја 2008. године, забрањен и ништав споразум у смислу Закона о заштити конкуренције, што је утврђено одлуком Комисије од 21. новембра 2008. године ; да је Комисија 25. маја 2009. године поднела захтев за покретање прекршајног поступка против В.к. С, о коме је решавао Прекршајни суд у Београду; да је решењем тог суда од 5. марта 2010. године одбачен захтев за покретање прекршајног поступка са образложењем да је новим Законом о заштити конкуренције за радњу описану у захтеву искључена прекршајна кажњивост ; да је побијаним решењем Комисије од 17. марта 2011. године одређена мера заштите конкуренције зато што је закључен и изврш ен забрањени споразум доношењем Ценовника минималних цена ветеринарских услуга. Врховни касациони суд је, полазећи од наведеног, на шао да је погрешна оцена Управног суда у побијаној пресуди да је Комисија правилно, по службеној дужности, покренула поступак у циљу самосталног одређивања мере заштите конкуренције на основу новог Закона о заштити конкуренције . Врховни касациони суд је истакао: да је повреда конкуренције настала дана 21. марта 2008. године доношењем наведеног ценовника и трајала најмање до доношења одлуке комисије од 21. новембра 2008. године, што значи у време важења старог Закона о заштити конкуренције ("Службени гласник РС", број 79/05) ; да нови Закон о заштити конкуренције ("Службени гласник РС", број 51/09) не предвиђа ретроактивно дејство ни једне одредбе, с обзиром на то да је у прелазним и завршним одредбама у члану 74. пропис ано да се на поступке који су започети до дана почетка примене овог закона примењуј у прописи по којима су започети; да је Комисија 15. јула 2008. године донела закључак о покретању поступка по службеној дужности против В.к. С, на основу сазнања које основано указује да је извршена радња којом је учињена повреда Закона о заштити конкуренције ("С лужбени гласник РС", бр. 79/05), из чега следи да је поступак у вези повреде конкуренције започет у време важења старог Закона о заштити конкуренције, па је у овом случају могућа примена само тог закона. Врховни касациони суд је, такође, оценио да се м ера заштите конкуренције може изрећи само код повреда конкуренције које су извршене у време када је тај закон био у примени, а не и на раније извршене повреде конкуренције.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносил ац указује у уставној жалби , утврђено је : да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (ч лан 21. ст. 1. и 2 .); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (ч лан 34. став 1.); да се к азне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, те да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (ч лан 34. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.) ; да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.) .
С обзиром на то да се одредбе чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију , по својој суштини, не разликују од одредаба члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је истакнуте повреде права ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) загарантовано је сваком право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке , као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених одредаба Устава и Европске конвенције , релевантне су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о заштити конкуренције („Службени гласник РС“, број 51/09, од 13. јула 2009. године), у тексту који је важио на дан покретања оспореног поступка против подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се одредбе овог закона примењују на све учеснике на тржишту, и то на - домаћа и страна привредна друштва и предузетнике, државне органе, органе територијалне аутономије и локалне самоуправе, друга физичка и правна лица и облике удруживања учесника на тржишту, као и на јавна предузећа, привредна друштва, предузетнике и друге учеснике на тржишту, који обављају делатности од општег интереса, односно којима је актом надлежног државног органа додељен фискални монопол, осим уколико би примена овог закона спречила обављање тих делатности, односно обављање поверених послова (члан 3.); да се повредом конкуренције у смислу овог закона сматрају акти или радње учесника на тржишту које за циљ или последицу имају или могу да имају значајно ограничавање, нарушавање или спречава ње конкуренције (члан 9.); да рестриктивни споразуми јесу споразу ми између учесника на тржишту који имају за циљ или последицу значајно ограничавање, нарушавање или спречавање, конкуренције на територији Републике Србије члан 10. став 1.); да до минантан положај има учесник на тржишту који, због своје тржишне снаге, може да послује на релевантном тржишту у значајној мери независно у односу на стварне или потенцијалне конкуренте, купце, добављаче или потрошаче (ч лан 15. став 1.); да је претпоставка да учесник на тржишту има доминантан положај, ако је његов тржишни удео на релевантном тржишту 40% или више (ч лан 15. став 2.); да ако учесник на тржишту нема тржишни удео из става 2. овог члана, терет доказивања постојања доминантног положаја сноси Комисија (ч лан 15. став 3.); да је злоупотреба доминантног положаја на тржишту забрањена, а да се злоупотребом доминантног положаја, нарочито, сматра – непосредно или посредно наметање неправичне куповне или продајне цене или других неправичних услова пословања (тачка 1)); ограничавање производње, тржи шта или техничког развоја (тачка 2)); примењивање неједнаких услова пословања на исте послове са различитим учесницима на тржишту, чиме се поједини учесници на тржишту доводе у неповољнији положај у односу на конкуренте (тачка 3)); условљавање закључења уговора тиме да друга страна прихвати додатне обавезе које по својој природи или према трговачким обичајима нису у вези са предметом уговора (тачка 4)); да с тручна служба Комисије обавља стручне послове из надлежности Комисије у складу са овим законом, Статутом и другим актима Комисије (ч лан 26. став 1.); да се у поступку пред Комисијом примењују правила општег управног поступка, ако овим законом није другачије прописано (члан 34.); да Комисија покреће поступак испитивања повреде конкуренције по службеној дужности, када на основу достављених иницијатива, информација и других расположивих података, основано претпостави постојање повреде конкуренције, као и у случају испитивања концентрације у смислу члана 62. овог закона (члан 35. став 1.); да п ротив закључка о покретању поступка није дозвољена посебна жалба (члан 35. став 3.); да ће, пре доношења решења у поступку због повреде конкуренције, Комисија обавестити странку о битним чињеницама, доказима и осталим елементима на којима ће засновати решење и позвати је да се изјасни у остављеном року (члан 38. став 2.); да се о питањима у вези са управљањем поступком, привременим мерама и извођењем доказа, доноси закључак (члан 38. став 6.); да се решење којим је утврђена повреда конкуренције, као и закључак о покретању поступка по службеној дужности, објављују у "Службеном гласнику Републике Србије" и на интернет страни Комисије (члан 40 . став 1.); да закључак о извођењу доказа доноси службено лице које води поступак, ако овим законом није другачије прописано (члан 38. став 8.); да странка има право да разгледа списе предмета и да о свом трошку копира поједине делове списа (члан 43. став 1.) да се н е могу разгледати и копирати, поред осталог, списи означени као поверљиви, као ни заштићени подаци (члан 43. став 2.); да се за кључком налаже странкама у поступку достава, односно стављање на увид релевантних података који се воде у писаном, електронском или другом облику, исправа, ствари које садрже податке, као и других ствари које могу бити предмет доказивања у поступку, а које је странка дужна да поседује или се основано претпоставља да их поседује (члан 44. став 1.); да у случају да странка није доставила, односно ставила на увид тражене исправе, податке, односно ствари, до закључења поступка, Комисија ће донети одлуку према стању расположивих доказа у предмету, односно сумња која је последица изостанка наведених доказа, биће узета на штету странке која није поступила по налогу (члан 44. став 2.); да ће се у чеснику на тржишту одредити мера заштите конкуренције, у облику обавезе плаћања новчаног износа у висини највише 10 % од укупног годишњег прихода, ако злоупотреби доминантан положај на релевантном тржишту (члан 68. став 1. тачка 1)); да се м ера заштите конкуренције не може одредити нити наплатити протеком три године од дана извршења радње или пропуштања испуњења обавезе, односно од последњег дана временског периода извршења радње из става 1. овог члана ( члан 68. став 3.); да се законитост решења Комисије, у делу одлуке о висини новчаног износа одређене управне мере, испитује у односу на услове за ту одлуку прописане овим законом и подзаконским актима (члан 72. став 2.); да а ко суд утврди да је оспорено решење Комисије незаконито само у делу који се односи на висину новчаног износа одређене управне мере, по правилу ће пресудом преиначити оспорено решење у том делу, под условима прописаним законом којим се уређују управни спорови (члан 72. став 3.); да се на поступке који су започети до дана почетка примене овог закона примењују прописи по којима су започети (члан 74.). Овај закон ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењује се од 1. новембра 2009. године (ч лан 81.), када је, сагласно члану 78, престао да важи Закон о заштити конкуренције ("Службени гласник РС", број 79 /05).
Одредбама члана 16. раније важећег Закона о заштити конкуренције („ Службени гласник РС“, број 79/ 05) било је прописано: да доминантан положај на релевантном тржишту има учесник на тржишту који послује независно од других учесника на тржишту, односно који доноси пословне одлуке не водећи рачуна о пословним одлукама својих конкурената, добављача, купаца и/или крајњих корисника његове робе и/или услуга (став 1.); да у чесник на тржишту може, али не мора да има доминантан положај ако је његов удео на релевантном тржишту већи од 40%, узимајући у обзир уделе које на том тржишту имају његови конкуренти, препреке уласку на релевантно тржиште и снагу његових потенцијалних конкурената, као и евентуалан доминантан положај купца (став 2.) . Наведени закон садржи иста законска решења о томе шта се сматра з лоупотребом доминантног положаја, као важећи закон.
Одредбом члана 71. став 1. тачка 3) истог закона било је предвиђено да ће се новчаном казном у висини од 1 до 10% од укупног годишњег прихода у претходној обрачунској години казниће се за прекршај учесник на тржишту који злоупотреби доминантан положај на релевантном тржишту .
Одредбама члана 3. Уредбе о критеријумима за одређивање висине износа који се плаћа на основу мере заштите конкуренције и процесног пенала, начину и роковима њиховог плаћања и условима за одређивање тих мера („ Службени гласник РС“, број 50/10), која је ступила на снагу 23. јула 2010. године , прописано је седам критеријума за одређивање висине износа који се плаћа на основу мере заштите к онкуренције и процесног пенала и одређено да се, поред тих критеријума, узима у обзир значај наложеног поступања за исход поступка повреде конкуренције који се води и понављање истог или сличног понашања од стране учесника на тржишту у истом или неком другом поступку.
5. Подносилац уставне жалбе указује да му је оспореним решењем Комисије од 19. новембра 2012. године повређено право на правично суђење, наводећи за то следеће разлоге: да налози Комисије „нису били дати у оквиру управног поступка“; да није имао могућност да се упозна са доказима које је Комисија пре испитног поступка прибавила и на којима је засновано оспорено решење; да о његовим предлозима за извођење доказа нису донети закључци у смислу члана 38. став 5. Закона о заштити конкуренције, већ је „о доказним предлозима решавано обавештењем“. Подносилац, такође, истиче да је Управни суд одбио његов предлог да се изврши вештачење економско-финансијске струке, да надлежни судови нису образложили кључне чињенице неопходне за правилну одлуку, нити су му доставили одговоре Комисије на тужбу, односно захтев за преиспитивање оспорене пресуде Управног суда.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта означеног права зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрерна или дискриминаторска.
Уставни суд, такође, указује да се једна од гаранција означеног уставног права односи на обавезу су да да образложи своју одлуку. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе , уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд у управном спору испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким пот врђивањем одлуке управног органа.
Примењујући наведена становишта на конкретан уставносудски спор, Уставни суд је испитивао да ли су подносиоцу уставне жалбе у предметном поступку, у коме је одлучивано о постојању повреде конкуренције, презентовани докази на основу којих су утврђене одлучне чињенице уз које закон везује наступање одређених последица, да ли му је указано на меродавне одредбе закона, са тумачењем о начину и разлозима примењених одредаба на утврђено чињенично стање, те да ли су изложени јасни и одређени наводи о разлозима одбијања његове тужбе у управном спору и захтева за преиспитивање правноснажне пресуде Управног суда. Уставни суд је, с тим у вези, констатовао да је Комисија, у складу са наведеном одредбом члана 38. став 2. Закона о заштити конкуренције из 2009. године (даље у тексту: Закон), пре доношења оспореног решења обавестила подносиоца уставне жалбе о битним чињеницама, доказима и осталим елементима на којима ће засновати решење и позвала га да се изјасни у остављеном року. Полазећи од тога да се оцена Комисије превасходно заснива на доказима које је доставио сам подносилац, а имајући у виду да странка у поступку, на основу одредаба члана 43. ст. 1. и 2. Закона, има право да разгледа и копира списе предмета - осим поверљивих списа и заштићених података, те да из уставне жалбе не произлази да је подносилац то право покушао да оствари у току поступка пред Комисијом, Уставни суд налази да се уставном жалбом без основа указује на то да подносиоцу није било омогућено да се упозна са доказима који су изведени у поступку пред Комисијом. У вези са тврдњом подносиоца уставне жалбе да о његовим предлозима за извођење „15 доказа“ није одлучено закључком, овај суд је оценио да из одредаба члана 38. ст. 2. и 6. Закона произлази обавеза Комисије да донесе закључак о извођењу доказа, а не и закључак о одбијању сваког доказног предлога, како то погрешно закључује подносилац. Такође, о доказним предлозима подносиоца уставне жалбе није ни могло бити „решавано обавештењем“, будући да је Комисија подносиоцу доставила обавештење 4. маја 2012. године, а да је подносилац тек у изјашњењима поводом наведеног обавештења истицао предлоге за извођење доказа. Коначно, у оспореној пресуди Управног суда су дати разлози због којих је тај суд одбио предлог подносиоца за извођење доказа вештачењем, а уставна жалба не садржи ниједан разлог који би указивао на то да је извођење неког од предложених доказа, у конкретном случају, било од утицаја на правилност и потпуност утврђивања чињеница од значаја за доношење оспореног решења Комисије.
Уставни суд налази да је Управни суд у оспореној пресуди на уставноправно прихватљив начин оценио наводе тужбе којима је подносилац указивао на повреде правила поступка у поступку пред Комисијом. Управни суд је, такође, изнео разлоге због којих није прихватио предлог подносиоца за извођење доказа вештачењем економско-финансијске струке. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе оспореним актима нису повређене процесне гаранције права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурности из члана 34. Устава у поступку пред Комисијом, Уставни суд је оценио да заштита конкуренције, иако у себи садржи мере које су пеналног карактера, није у сфери кривичног, већ административно-прекршајног права.
Уставни суд, с тим у вези, указује да је Европски суд за људска права одлуком број 69042/01 од 3. јуна 2004. године одбацио представку Несте Ст. Петерсбург и др. против Русије, истакавши, поред осталог, да пракса тог суда у примени Европске конвенције за заштиту људских права не садржи изричит закључак да би повреде Закона о заштити конкуренције требало посматрати као „кривичне“ у смислу члана 6. Европске конвенције. Европски суд за људска права је даље навео: да се Закон о заштити конкуренције примењује само на однос е који утичу н а конкуренцију на тржишту роба и стога има ограничен у, а не универзалну примену; да овлашћења антимонополск ог тела имају за циљ спречавање поремећаја конкуренције и успостављање стања пре поремећаја, ако је до њега дошло; да одређене врсте монополског понашања могу бити одобрене од стране државе, ако служе општем интересу, те да конкуренција на тржишту није лоша, сама по себи; да је санкција којој је подвргнут подносилац представке – одузимање незаконито стечене добити, у суштини, пре замишљена као новчана накнад а штете , него као казна која има за циљ одвра ћање од поврата .
Уставни суд најпре констатује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу да правна мера која је изречена подносиоцу у оспореном поступку има искључиво казнени карактер.
Уставни суд је, такође, имао у виду да се поступак пред Комисијом за заштиту конкуренције одвија уз сходну примену правила управног поступка, а да се законитост одлуке Комисије испитује у управном спору, при чему се законитост у делу одлуке о висини новчаног износа одређене управне мере испитује у односу на услове за ту одлуку прописане Законом и подзаконским актима. Из наведеног, по оцени овога суда, следи да Управни суд - оцењујући примену сваког критеријума за одређивање мере заштите конкуренције, у суштини оцењује оправданост новчаног износа изречене управне мере у конкретном случају. Уставни суд стога налази да немају основа наводи уставне жалбе да се „одлука о казни није могла делотворно побијати“. Оцењујући наводе уставне жалбе да је Комисија применила дефиницију доминантног тржишта из Закона о заштити конкуренције који није био на снази у време вођења поступка и изрицања мере, Уставни суд налази да су ти наводи подносиоца на уставноправно прихватљив начин оцењени у оспореном решењу Комисије и да нема основа за тврдњу подносиоца да су у оспореном поступку примењене одредбе раније важећег Закона о заштити конкуренције.
Подносилац уставне жалбе закључује да је на њега примењен строжи закон у погледу казне, коју је, по његовом мишљењу могао изрећи једино суд, будући да је „кажњен због закључивања уговора у периоду од 2008. до 2010. године“. Подносилац, с тим у вези, истиче да су престанком важења Закона о заштити конкуренције из 2005. године престале да важе и посебне одредбе о застарелости из члана 74. тог закона, па је, применом општег рока из Закона о прекршајима, прекршајно гоњење застарело 2011. године, а пропуст државног органа да поднесе прекршајну пријаву, по његовом мишљењу, мора пасти на терет државе. Испитујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд најпре констатује да је оспореним решењем Комисије утврђена злоупотреба доминантног положаја од стране подносиоца уставне жалбе, оценом типских уговора које је он закључивао са купцима-малопродавцима, са применом у периоду од 2008. до 2010. године, а у једном броју уговора и после 2010. године. Суд указује да се, сагласно одредби члана 68. став 3. Закона, м ера заштите конкуренције не може одредити нити наплатити протеком три године од дана извршења радње или пропуштања испуњења обавезе, односно од последњег дана временског периода извршења радње повреде конкуренције, из чега следи да се уставном жалбом неосновано истиче да су на спорне радње морале бити примењене одредбе раније важећег Закона о заштити конкуренције, те да је „прекршајно гоњење застарело 2011. године“.
С обзиром на изложено, Уставни суд оцењује да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да је оспореним актима подносиоцу повређено право на правну сигурност из члана 34. Устава.
7. Подносилац уставне жалбе, такође указује на то да је дошло до промене правног става од стране Врховног касационог суда, у прилог чему се позива на пресуду тог суда Узп. 477/11 од 13. јула 2012. године.
Испитујући ове наводе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Суд је оценио да не постоји идентитет чињеничног и правног основа у управним поступцима који су правноснажно окончани оспореном пресудом Управног суда и пресудом Управног суда У . 4145/11 од 7. јула 2011. године. Наиме, из образложења пресуде Врховног касационог суда, на коју се позива подносилац уставне жалбе, произлази да је Комисија, у складу са раније важећим Законом о заштити конкуренције, 25. маја 2009. године поднела захтев за покретање прекршајног поступка против В.к. С, да је тај захтев одбачен решењем Прекршајн ог суд а у Београду о д 5. марта 2010. године, а да је, након тога, побијаним решењем Комисије од 17. марта 2011. године одређена мера заштите конкуренције . Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ради утврђења постојања повреде конкуренције од стране подносиоца уставне жалбе Комисија покренула поступак у време када је почео да се примењује нови Закон о заштити конкуренције, Уставни суд налази да на одлучивање у овом уставносудском спору није од утицаја становиште Врховног касационог суда изражено у пресуди Узп. 477/11 од 13. јула 2012. године.
У уставној жалби се, такође, истиче да подносилац није имао једнаку судску заштиту као банке, којима се за повреду конкуренције може изрећи новчана казна за прекршај у максималном износу од 2.000.000 динара. Полазећи од тога да је једна од претпоставки за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава - да постоји различит правни исход у односу на права или обавезе другог лица у истој чињеничној и правној ситуацији, а да подносилац уставне жалбе није доставио доказе о томе, Уставни суд оцењује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу да је оспореним актима подносиоцу повређено право на једнаку заштиту права.
8. Наводи уставне жалбе да подносилац није имао на располагању делотворно правно средство, с обзиром на „решавање обавештењем, које не садржи поуку о правном средству, као ни оспорене пресуде“, по оцени Уставног суда, нису уставноприхватљиви разлози за тврдњу о повреди означеног права из члана 36. став 2. Устава. Полазећи од тога да Устав гарантује свакоме право на жалбу или друго правно средство против акта којим се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, Уставни суд оцењује да поука о правном леку, као саставни део појединачног акта, има за циљ да обезбеди остваривање права на жалбу - које јемчи Устав, а не и остваривање права на ванредна правна средства која су предвиђена законом. Суд констатује да обавештење у смислу члана 38. став 2. Закона нема решавајући карактер, а да против решења Комисије није дозвољена жалба, већ тужба у управном спору, о чему је подносилац био поучен, те је искористио правно средство против решења Комисије. Овај суд, такође, констатује да су услови и рокови за изјављивање ванредних правних средстава у управном спору прописани Законом о управним споровима, који је објављен у „Службеном гласнику РС“, број 111/09. Имајући у виду да грађани морају познавати прописе (игноратио иурис ноцет), Уставни суд налази да изостављањем поуке о правном леку из пресуде Управног суда донете у управном спору не може бити повређено право на правно средство. Све наведено, као и чињеница да је о захтеву подносиоца уставне жалбе за преиспитивање пресуде Управног суда одлучено оспореном пресудом Врховног касационог суда, потврђују оцену Уставног суда да оспореним актима подносиоцу није повређено право на правно средство.
Према наводима уставне жалбе, приватност подносиоца није на исти начин третирана од стране Комисије и, посредно, од судова, као приватност његових конкурената и осталих учесника на тржишту, будући да су на интернет страници Комисије објављивани подаци о предметном поступку, укључујући и оспорене акте. Уставни суд, оцењујујући ове наводе, указује да се, сагласно одредби члана 43. став 2. закона, не могу разгледати и копирати, поред осталог, списи означени као поверљиви, као ни заштићени подаци , из чега следи да се подаци о другим учесницима на тржишту нису могли ни објављивати на интернет страници Комисије. Суд даље указује да се решење којим је утврђена повреда конкуренције, као и закључак о покретању поступка по службеној дужности, објављују у "Службеном гласнику Републике Србије" и на интернет страни Комисије , у складу са одредбом члана 40. став 1. Закона, због чега немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе о повред и подносиочевог права на приватност, гарантованог одредбом члана 8. Европске конвенције.
9. Уставни суд је, полазећи од оцене о истакнутим повредама права на правично суђење и права на правну сигурност, нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним актима није повређено ни право на имовину из члана 58. став 1. Устава. У погледу навода уставне жалбе да је подносилац имао „стечено право које се састоји у уздржавању Комисије од захвата над његовом имовином“, која, према раније важећем закону, није имала овлашћења да изриче мере на терет имовине, Уставни суд налази да се ови наводи не могу сматрати уставноправним разлозима који би указивали на повреду означеног права. Уставни суд, такође, истиче да је санкција прописана раније важећим Законом о заштити конкуренције омогућавала одузимање 1 до 10% од укупног годишњег прихода учеснику на тржишту кој и злоупотреби доминантан положај на релевантном тржишту (члан 71. став 1. тачка 3)), из чега следи да је подносилац уставне жалбе у периоду од 2008. до 2010. године, који је оцењивала Комисија, био суочен са претњом наплате исте висине новчаног износа због злоупотребе доминантног положаја на тржишту.
Како се одредбом члана 21. став 1. Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, не гарантују људск а прав а или слобод е, већ ова одредба утврђује једнакост свих пред Уставом и законом, као једно од начела у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, то Уставни суд указује да до повреде означеног уставног начела може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног Уставом гарантованог права или слободе. Имајући у виду претходно изнете оцене о непостојању повреда означених права гарантованих Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд констатује да се не може прихватити ни тврдња подносиоца о повред и начела из члана 21. Устава, због његове акцесорне природе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против решења Савета Комисије за заштиту конкуренције број 5/0-02-329/2012-1 од 19. новембра 2012. године, пресуде Управног суда У. 17578/12 од 12. марта 2013. године и пресуде Врховног касационог суда Узп. 181/13 од 6. фебруара 2014. године, одлучујући као у изре ци.
Уставни суд је нашао да су оспорене „радње Комисије за заштиту конкуренције извршених пре и у току поступка по закључку број 5/0-02-360/201 0-1 од 6. августа 2010. године“ консумиране оспореним решењем Савета Комисије за заштиту конкуренције, те није посебно разматрао уставну жалбу у овом делу.
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић