| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Апелациони суд у Новом Саду | Датум: 07.07.2016 | Број: Гж2.412/16 |
| Абстракт: | |||
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Гж2.412/16
07.07.2016. године
НОВИ САД
У И М Е Н А Р О Д А !
Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени грађански суд, у већу чији је председник судија Шалић Душица, а чланови судије Бајић Верица и Глушчевић-Симовљевић Снежана, у правној ствари тужиље Ч.Г. из Н.С., ……….., коју заступа пуномоћник К.Љ., адвокат из Н.С., против туженог Ч.Р. из С., ……., кога заступа пуномоћник Б.Н., адвокат из Н.С., ради регреса за дато издржавање, решавајући по жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П2.1966/2015 од 30.03.2016. године у нејавној седници већа која је одржана 07.07.2016. године донео је
Жалба тужиље СЕ ОДБИЈА као неоснована, па се пресуда Основног суда у Новом Саду П2.1966/2015 од 30.03.2016. године ПОТВРЂУЈЕ.
ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Побијаном пресудом одбијен је захтев тужиље за исплату 450.000,00 динара на име датог издржавања за сина странака Ч. С., а за период од 01.03.2013. до 30.08.2015. године, што је месечно по 15.000,00 динара. Одбијен је и захтев за камату на сваки месечни износ од 05-ог у месецу за текући месец, па до исплате. Тужиља је ослобођена плаћања судских такса, а обавезана је да туженом надокнади парничне трошкове у износу од 21.000,00 динара.
Тужиља је благовремено, преко пуномоћника, изјавила жалбу из свих разлога предвиђених чл. 373. ст. 1. ЗПП-а са предлогом да овај суд побијану пресуду укине или преиначи усвајањем тужбеног захтева. Тражени су трошкови другостепеног поступка.
Одговор на жалбу није достављен.
Овај суд налази да жалба није основана.
Првостепени суд је утврдио да су странке бивши супружници, да су након развода брака деца поверена тужиљи на вршење родитељског права, а тужени је обавезан да за свако дете плаћа по 25% своје месечне зараде. Кћер странака је сада пунолетна, запослена, а син С. је рођен………године, пунолетан је и редован је студент. До пунолетства је тужени редовно плаћао издржавање износом и већим од досуђеног (36.000,00 до 40.000,00 динара месечно). Тренутно плаћа динарску противвредност 200 евра месечно. Споран је период након пунолетства, а ради се о 30 месеци. Тужиља је, подносећи тужбу, тврдила да је то период кад тужени није плаћао издржавање, него је она сносила све трошкове издржавања сина, што је 30.000,00 динара месечно, па од туженог тражи половину тог износа, дакле за 30 месеци 450.000,00 динара.
У том спорном периоду постојала је пресуда којом је тужени био обавезан на плаћање издржавања у висини од 25% месечне зараде, а није тражено њено извршење. Суд утврђује да је тужени и тада плаћао досуђене износе, чак и више од тога, али нешто нередовније и у питању су били различити износи. Ове износе некад је слао и преко кћери, која је била запослена у његовом предузећу. Ово предузеће је запало у финансијске тешкоће, зарада му је смањена, али је он и на даље слао новац за издржавање сина, не мање од 300 евра месечно. Такође је плаћао трошкове коришћења синовог мобилног телефона, што је око 2.000,00 динара месечно. Запошљавао га је преко лета у своје предузеће, где је зарађивао 200 до 300 евра месечно. Уплатио је 40.000,00 динара за уписнину на факултет за ову школску годину.
У спорном периоду, а и пре тога, тужени је омогућио сину, а исто тако и кћери, као и тужиљи да станују у стану у Н. С. који је његово власништво. Касније је тај стан поклонио деци, дакле ½ стана поклонио је и сину.
Нашавши да је тужени и у спорних 30 месеци давао издржавање за сина, првостепени суд је захтев за регрес одбио.
Дакле, првостепени суд утврђује да постоји правноснажна пресуда којом је тужени обавезан на плаћање издржавања, да је он плаћао и више од досуђеног и пре и после пунолетства сина странака. Извршење није тражено, што такође посредно указује да је издржавање давано. Одбијајући тужбени захтев првостепени суд наводи да тужиља не може да тражи од туженог износе за издржавање сина странака, јер се то може остварити у извршном поступку,будући да постоји правноснажна пресуда. Основано жалба указује да извршење по тој пресуди може да тражи поверилац издржавања, а то је у конкретној ситуацији син странака. Тужиља тражи за један период накнаду за дато издржавање, тврдећи да је она плаћала и свој део обавезе и туженикову обавезу.
Међутим суд утврђује да за то нема основа, будући да је тужени увек плаћао више од досуђеног, и сад плаћа по 200 евра месечно, трошкове телефона, уписнину за факултет.
Тужени је омогућио у дужем периоду становање сину у свом стану, да би му током 2015. године ½ тог стана и поклонио.
Коначно, првостепени суд је утврдио да је нешто нередовнијим уплатама које су биле у различитим износима, тужени извршавао своју обавезу, премашујући оно на шта је пресудом обавезан, тако да не би било места примени чл. 165. Породичног закона. Чак и да он ову своју обавезу није издржавао, а у ситуацији кад постоји правноснажна пресуда и кад је он остваривао зараду у спорном периоду, а следи да је био запослен током тог периода, постојала је могућност да се оствари ово потраживање путем принудног извршења. То извршење могуће је и за период који је протекао. Дакле, не ради се о томе да извршење није могло из неког разлога да се реализује, те да је један родитељ сносио и обавезу тог другог родитеља. Напротив, давање туженог премашује досуђене износе и из изведених доказа првостепени суд правилно утврђује да је тужени своју обавезу извршавао и извршава је и сада у обиму већем од досуђеног, тако да је правилна одлука да је тужбени захтев неоснован.
Коначно, тужена је имала обавезу да плаћа издржавање за пунолетног сина који је на редовном школовању, сразмерно својим могућностима, како то одређује чл. 155. ст. 2. Породичног закона. Исту такву законску обавезу има и тужени, а та обавеза је одређена и правоснажном пресудом. Тужиља није имала правну обавезу да плаћа сину оно што је била обавеза туженог, уз то одређена и правоснажном пресудом, да би остварила право на регрес у смислу наведеног члана Породичног закона. Управо одредба чл.160. Породичног закона предвиђа право на регрес лица које је фактички давало издржавање а за то није имало правну обавезу.
Напред речено односило би се на ситуацију да тужени за спорни период није плаћао издржавање, међутим првостепени суд је утврдио да је он ову своју обавезу извршавао, па је тужбени захтев у сваком случају неоснован.
Налазећи да првостепени суд није учинио повреде поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити оне на које указује жалба, те да је правилно утврдио чињенично стање и закључио да тужбени захтев није основан, овај суд је одлучио као у диспозитиву сходно чл. 390. ЗПП-а.
Будући да тужиља није успела у другостепеном поступку, одбијен је њен захтев за накнаду трошкова тог поступка.
Председник већа – судија
Душица Шалић с.р.
зто: