| Основ: | Zakon o građevinskom zemljištu Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa | ||
| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 28.11.1999 | Број: Рев.1240/98 |
| Абстракт: | |||
У погледу побијаног дела другостепене пресуде, предмет спора у овој парници јесте престанак узнемиравања својине и права коришћења.
Према разлозима нижестепених пресуда, тужиоци су на основу уговора о купопродаји постали сувласници са уделом од 1/6 идеалног дела куће .
Уговором је опредељено да се овај удео односи на просторије које се налазе са задње стране зграде, које чине посебну стамбену јединицу и имају засебан улаз даље од улице.
Такође, уговором је уређен и начин коришћења окућнице, тако што тужиоци користе део земљишта даље од улице, а тужени део који се налази ближе улици, при чему тужиоци имају право пешачког и колског пролаза бетонском стазом од улице до свог улаза у објекат.
Иначе тужени брани трећим лицима да колским пролазом пролазе колима до земљишта које користе тужиоци и да кола паркирају на том пролазу, а повремено на том пролазу паркира своја кола, чиме по тврдњи тужилаца чине акт сметања.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су нашли да тужбени захтев није основан.
Према становишту Врховног суда, када је између више титулара права коришћења градског грађевинског земљишта на једној парцели уређен начин коришћења и земљиште тиме фактички подељено на две одвојене целине од којих сваку искључиво користи један титулар, на њихове имовинске односе у погледу права коришћења сходно се примењују одредбе Закона о основним својинско-правним односима које регулишу права власника суседних непокретности, уколико посебним законом није што друго одређено.
Уређењем начина коришћења грађевинског земљишта тужиоци су стекли право да користе пешачки и колски пролаз кроз део земљишта које користи тужени.
По своме дејству, овакав правни однос садржи елементе односа поводом заснивања стварне службености, те се у конкретном случају имају применити одредбе које одређују оваква права.
У том смислу, право пролаза кроз део земљишта које користи друго лице, сходно одредби члана 50. став 1. ЗОСО, мора се вршити на начин којим се то земљиште најмање оптерећује, а сходно одредби чл. 7. ст. 2. ЗОСО, забрањено је вршење тог права противно циљу због кога је оно признато.
Из уговора којим су странке уредиле начин коришћења произлази да је право колског и пешачког пролаза у корист тужилаца засновано управо да би се омогућила редовна употреба њиховог дела стамбеног објекта, и дела земљишта које они користе.
Редовна употреба подразумева могућност тужилаца да несметано пешице и колима прилазе свом делу земљишта, те је тужени дужан да ово трпи без обзира у којој мери они лично користе то право, осим у случају злоупотребе права, сходно одредби чл. 7. ст. 2. ЗОСО. Поред тога, редовна употреба објекта, имајући у виду да се ради о стамбеној јединици, подразумева и посете трећих лица, те је и тим лицима тужени дужан да обезбеди несметан пролаз.
Међутим, сходно начелу рестрикције права стварних службености из наведене одредбе чл. 50. ст. 1. ЗОСО, околност да пролаз пешице омогућава трећим лицима да приђу објекту тужилаца искључује обавезу туженог да трпи пролазак тих лица колима, из ког разлога се његово противљење оваквом проласку не може сматрати актом сметања.
Наводи ревизије да услед оваквог поступања туженог син тужилаца, који је аутоелектричар не може да обавља своју делатност, нису од утицаја на правилност побијане пресуде.
Ово стога што је право пролаза засновано ради редовне употребе стамбеног објекта, а не ради употребе пословног простора, из ког разлога тужени није ни дужан да омогући коришћење пролаза у пословне сврхе.
Околност да тужени, односно његови посетиоци или муштерије повремено паркирају своје возило на пролазу које користе тужиоци у конкретном случају нема значај акта узнемиравања стога што из утврђеног чињеничног стања не произлази да је овакво поступање туженог уобичајено и да их тужени тиме спречава у несметаном коришћењу пролаза, нарочито имајући у виду утврђену чињеницу да је на захтев тужилаца тужени увек уклонио возило са пролаза.
Стога је правила закључак нижестепених судова о основаности тужбеног захтева, те су неосновани наводи ревизије којима се овакав закључак побија услед погрешне примене материјалног права.
Врховни суд Србије, Рев.1240/98 од 17.09.1998
| Дескриптори: | Градско грађевинско земљиште |