| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Србија: Виши привредни суд | Датум: 13.01.2004 | Број: Пж.8439/03 |
| Абстракт: | |||
Побијаним решењем првостепеног суда кажњен је пуномоћник туженог адвокат М. Ф. из С, новчаном казном у износу од 10.000, 00 динара а на основу члана 110. ст. 1. Закона о парничном поступку.
Одредбама члана 110. ст. 1. Закона о парничном поступку предвиђено је да ће парнични суд казнити новчаном казном до 30.000, 00 динара лице које у поднеску вређа суд, странку или другог учесника у поступку. Из списа предмета произлази, а жалбом се не побија, чињеница да је у жалби коју је пуномоћник туженог изјавио дана 2.10.2003. године против решења тога суда о одређивању привремене мере од 17.9.2003. године, у више наврата пуномоћник туженог вређала суд. Наиме, у жалби је пуномоћник навела више пута "да је суд измислио", "да је суд о привременој мери одлучио и пре одржавања рочишта а рочиште одржао само у циљу одржавања легалитета", "да суд очигледно није ни прочитао а још мање ценио достављене доказе", "да је суд желео да верује тужиоцу као што му поклања веру у свему", "да су сви остали наводи суда у његовим разлозима потпуно неистинити, измишљени". Из оваквих навода пуномоћника туженог у поменутој жалби јасно произлази да у конкретном случају има елемената за кажњавање, што произлази из чињеничног стања које је наведено, па правилно првостепени суд применом наведене одредбе Закона о парничном поступку кажњава пуномоћника туженог новчаном казном у износу од 10.000, 00 динара. Одлучујући о висини изречене казне првостепени суд је водио рачуна да изречена новчана казна одговара тежини учињене увреде и материјалним могућностима пуномоћника туженог.
Ценећи наводе жалбе које је истакла пуномоћник туженог, овај суд налази да су исти неосновани. Ово се првенствено односи на навод жалбе да је приликом доношења побијаног решења учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 354. ст. 2. тач. 14. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да првостепено решење не садржи разлоге о одлучним чињеницама. Ово стога што из првостепеног решења јасно произлази да је пуномоћник туженог кажњена на основу члана 110. ст. 1. Закона о парничном поступку а због вређања суда на начин који је ближе описан у изреци побијаног решења. Тачно је, како се то у жалби указује, да је право странке у поступку пред судом које је дато законом, да истиче разлоге и чињенице које указују на незаконитости у раду и поступку суда, али је изузетно битно да странка ово учини на коректан начин, и у оквирима које налаже основна пристојност. Такође, с обзиром на наведено, овај суд није могао као основан прихватити навод жалбе да се у конкретном случају ради о субјективној личној повређености судије који је донео побијано решење, али не о вређању суда. Ово тим пре, што пуномоћник туженог наставља и даље да се некоректно понаша, изјављујући жалбу против побијаног решења о изреченој новчаној казни, тако што у последњем пасусу своје жалбе износи мишљење да "повређена сујета појединих судија као што је конкретан случај, не даје право никоме, па ни судији, да у име суда доноси оцену постојања радњи којима се вређа част и углед суда, јер субјективна осећања судија су различита, ствар су личности, али нису о и опште прихваћени критеријуми за оцену увреде једног државног органа који они представљају".