| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 27.11.2003 | Број: Рев.3991/03 |
| Абстракт: | |||
Према утврђеном чињеничном стању првотужени је био давалац на коришћење стана на коме је носилац станарског права био друготужени. Друготужени је овај стан површине 69 м2 откупио уговором од 18.01.1993. године, који је закључио са првотуженим. Побијаним анексом уз овај уговор који су тужени закључили 31.01.1997. године друготужени је откупио још 3 м: означених као остава и као део већ откупљеног стана. Тужилац је власник другог стана (површине 45 м: 2), који се налази у поткровљу исте зграде а својину је стекао откупом 25.03.1993. године. Спорна просторија није саставни део стана друготуженог нити са станом чини јединствену грађевинску целину, а у пројектној документацији спорна просторија означена је као кућиште за лифт.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови применили материјално право када су захтев тужиоца усвојили.
Тужилац је титулар права својине - власник стана као посебног дела зграде у Улици 7.07.8. у Београду. Зато на заједничким деловима Ðзграде и уређајима у згради са осталим етажним власницима има право заједничке недељиве својине у смислу члана 19. став 2. Закона о основама својинско-правних односа и стварну легитимацију да у смислу члана 109. у вези са чланом 103. Закона о облигационим односима побија пуноважност уговора којим је давалац стана на коришћење отуђио недељиви заједнички део стамбене зграде у реалном делу од 3 м2 - који и не може бити у промету.
Осим тога, према члану 16. ст. 1. и 6. Закона о становању може се откупити само стан или део стана ако га сувласник није откупио у целини, а не и недељиви заједнички део зграде који са станом друготуженог не чини једну грађевинску истину нити представља његов део, па побијани анекс закључен између тужених 31.01.1997. године не производи правно дејство као ништав правни посао у смислу члана 103. ЗОО. Стога наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани."