| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд у Београду | Датум: 03.08.2001 | Број: Рев.124/98 |
| Абстракт: | |||
Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да тужени, као припадници Станице полиције у Л., све и да су проузроковали тужиоцу штету коју захтијева у овој парници. нису пасивно легитимисани у овом спору, јер да су поступили у вршењу службе. у ком случају за овакву штету искључиво одговара Станица полиције у Л. у складу са одредбом из члана 170. став 1. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО), а супсидијарно и тужени у складу члана 170. став 2. овог закона само у случају да су штету проузроковали намјерно, што овдје није случај. и судио тако што је одбио тужбени захтјев.Другостепени суд је потврдио првостепену пресуду, али за основ своје пресуде не узима разлоге на којима је заснована првостепена пресуда. Другостепени суд, наиме, сматра да се на спорни случај не може примијенити одредба из члана 170. ЗОО, него одредба из члана 172. ЗОО којом је прописана одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.Према томе, оба нижестепена суда налазе да тужбени захтјев није основан, јер да тужени нису у правном односу (нису пасивно легитимисани) према тужиоцу, а у погледу накнаде штете и то првостепени суд позивом на одредбу члана 170. став 1. ЗОО, а другостепени суд позивом на одредбу из члана 172. став 1. ЗОО.Становиште на коме се заснива другостепена и првостепена пресуда представља погрешну примјену материјалног права.Штетни догађај у коме је настала штета, збио се 21.10.1993. године. Тужени су у ово вријеме били припадници милиције (сада полиције) код Станице безбједности Л. и у том својству су наведеног дана предузимали мјеру одузимања ватреног оружја (војничке пушке) коју је посједовао тужилац. У ово вријеме био је на снази Закон о унутрашњим пословима („Службени гласник Српског народа у БиХ“, број: 4/93 - даље: ЗУП из 1993. године). Унутрашње послове на територији Републике Српске, према члану 5. наведеног закона (сада члан 5. Закона о унутрашњим пословима „Службени гласник Републике Српске“, бр. 21/98) врши Министарство унутрашњих послова као јединствени републички орган непосредно. Станица јавне безбједности, па према томе и поједини припадници милиције на служби код станице образоване на подручју Републике, подређени су у вршењу својих задатака Министарству за унутрашње послове Републике Српске. Поједини члан станице јавне безбједности, дакле, врши службу Републике Српске и то као припадник Министарства за унутрашње послове као државног органа.Становиште првостепеног суда да се на овај спор има примијенити пропис члана 170. став 1. ЗОО, није правилан. Овај члан се односи на одговорност предузећа_према трећем лицу за штету коју његов радник на раду или у вези са радом проузрокује. Спор се не може разријешити ни примјеном прописа члана 172. став 1. ЗОО на који се позива другостепени суд. Члан 172. став 1. ЗОО се односи на одговорност правног лица_за штету коју узрокује његов орган у обављању или у вези са обављањем својих функција било да је у питању индивидуална, појединачна или инокосни орган или чланови колегијалног органа, а не на одговорност за штету коју трећем лицу узрокују њихови радници на раду или у вези са радом. Такође се овај спор не може разријешити ни примјеном прописа из члана 171. ЗОО на који указује ревидент. Овај пропис се односи на одговорност послодаваца за штету коју код њих запослени радници узрокују трећем лицу на раду или у вези са радом.Приликом расправљања и одлучивања о овом спору, нижестепени судови су морали имати у виду правне прописе како слиједи:По члану 17. став 1. Устава Републике Српске, свако има право на накнаду штете коју му незаконитим или неправилним радом нанесе службено лице или државни орган, односно организација која врши јавна овлашћења.Појединим законским одредбама ближе је разрађена одговорност за штету коју трећим лицима проузрокују неправилним или незаконитим радом лица односно орган друштвено-политичке заједнице као нпр. у одредби члана 75. став 1. Закона о судовима м судској служби -“Службени гласник Републике Српске“, бр. 13/2000 (раније члан 69. став 1. Закона о редовним судовима „Службени гласник Републике Српске“, бр. 22/96) који гласи „Република Српска одговара за штету коју судија или судија поротник учини у вршењу судијске дужности својим незаконитим или неправилним радом грађанима и правним лицима“. затим у одредби члана 154. реченица друга Закона о војсци - „Службени гласник РС“ бр. 31/96 - (раније члан 121. став 1. Закона о војсци „Службени гласник Српског народа у БиХ“, број 7/92. који гласи: „Одговорност државе за штете које војна лица учине у вези са вршењем службе утврђује се по општим прописима о накнади штете, ако овим законом није другачије одређено“.ЗУП из 1993. године и Закон о државној управи („Службени гласник српског народа у БиХ“, број 4/94- сада важећи истоимени закон -- „Службени гласник Републике Српске“, бр. 1/94) у својим одредбама не садрже одредбе о одговорности за штету коју запослени у државном органу проузрокује трећим лицима, а немају ни прелазне одредбе о одговорности за штету која је настала прије ових закона. По члану 23. став 1. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“. бр. 11/94, 3/96 и 6/97), који је био на снази у вријеме доношења нижестепених пресуда, запослени у државном органу одговоран је за штету коју је на раду или у вези са радом, намерно или из грубе непажње, проузроковао државном органу, правном лицу или грађанима. Ни у овом закону нема прелазних одредби о одговорности државе или неког другог за штету коју лице на служби у њихово име учини при вршењу службе грађанима, својим незаконитим или неправилним радом, једнако као ни одредбе Закона о унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“, бр. 21/98 са измјеном и допуном у бр. 18/99) нити је одредбама ових закона и одредбама ранијих закона из ове области прописано да у оваквим случајевима држава искључиво одговара за штету коју службено лице на служби у Министарству унутрашњих послова учини при вршењу службе грађанима или правним лицима својим незаконитим или неправилним радом. Гледиште да у овом случају за штету искључиво одговара Станица милиције Л., како то налази првостепени суд, односно правно лице, чији је орган проузроковао штету, како то налази другостепени суд (другостепени суд не каже које би то било правно лице) противи се основном и начелном правилу да штету накнађује онај ко штету својом кривицом причини (члан 154. став 1. ЗОО), а не може се правдати ни са становишта поменутог прописа из члана 23. став 1. Закона о радним односима у државним органима, иако је ступио на снагу послије времена у коме је настала штета о којој се суди у овој парници. Штету коју тужилац захтијева у овој парници, под претпоставком да је настала, очевидно су причинили тужени у вршењу службе, коју су вршили у оквиру права и дужности Републике Српске, по тада, а и сада важећим прописима, па за овакав случај треба у духу закона прихватити становиште да Република Српска примарно одговара за штету коју службено лице у вези са вршењем службе, причини грађанину у вршењу јавних овлашћења, уколико не докаже да је штета наступила вишом силом или кривицом самог оштећеника, а поред ње и службено лице ако је штету проузроковао трећем лицу намјерно или из грубе непажње. Само на овај начин се остварује принцип одговорности и омогућава заштита оправданих интереса грађана и исто тако се постиже ефикасно дејство те одговорности на рад политичкотериторијалне организације и дисциплина органа који извршавају право и дужност Републике Српске.Према томе, ако би била тачне ревидентове тврдње да су му тужени својим незаконитим или неправилним радом нанијели тјелесне повреде, и да су то учинили намјерно или из грубе непажње у овом случају би, по схватању Врховног суда, постојала одговорност тужених за на такав начин евентуално насталу штету ревиденту. Нижестепени судови, због погрешног правног става да тужени нису пасивно легитимисани у погледу накнаде штете коју тужилац захтијева у овој парници, нису утврдили ове одлучне чињенице, ради чега је уважењем ревизије и нижестепене пресуде ваљало укинути на основу прописа из члана 395. став 2. Закона о парничном поступку, те предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење.